Podcasts about mislim

Glasbeni utrip, 16. 9. 2026, piše in bere Mihael Kozjek. Letošnjo edicijo Ljubljana festivala je sklenil niz simfoničnih koncertov vrhunskih orkestrov svetovnega slovesa. Kot zadnji je 8. septembra 2026 v Gallusovi dvorani Cankarjevega doma nastopil Filharmonični orkester Baltskega morja, ki ga je leta 2008 ustanovil Kristjan Järvi in ga sestavljajo mladi glasbeniki iz držav ob Baltskem morju. Zasedbo zaznamuje igranje na pamet torej brez notnih stojal in not, na odru Gallusove dvorane Cankarjevega doma pa so – z izjemo nižjih godal – vsi glasbeniki stali in mestoma tudi zamenjali kakšno pozicijo. Filharmonike Baltskega morja je v Ljubljani vodil ameriški dirigent Robert Treviño, njihov sicer umetniški partner in glavni gostujoči dirigent. Pred koncertno generalko se je z njim pogovarjal glasbeni urednik Primož Trdan in ga povprašal o delovanju orkestra in njegovi prepoznavni značilnosti: "Baltski filharmonični orkester je zelo mlad orkester in vsi glasbeniki igrajo na pamet. To pomeni, da nimamo notnih stojal in ne uporabljamo notnega gradiva. Za vsak program porabimo teden dni, v katerem intenzivno vadimo in na ta način ves čas vzpostavljamo tesne medsebojne odnose. Mislim, da česa takšnega v svetu ne boste našli prav pogosto, še posebej pri izvajanju tako zahtevnega in čudovitega programa. Ko nastopamo na ta način, imamo med seboj neposredno povezavo; nimamo možnosti, da bi se – kot se včasih reče – z glavami zakopali v note. Pri tem nikakor ne želim reči česa slabšalnega. Igrati glasbo na pamet je namreč zares zahtevno. Povprečen profesionalni orkester preprosto nima časa, da bi sploh pomislil na takšen projekt, saj od vsakega posameznika zahteva mesece priprav, nato pa potrebujemo še nekoliko več časa za vaje na odru, da lahko skupaj z glasbeniki in dirigentom vse skupaj zares dobro deluje. To je bolj podobno tistemu, kar bi pričakovali, kar gledate godalni kvartet. Gre za izjemno visoko stopnjo medsebojne interakcije in prav zaradi tega nastane veliko bolj čvrsta energija, ki jo občutijo tudi poslušalci. Seveda moramo omeniti še nekaj. Člani Baltskega filharmoničnega orkestra so večinoma precej mladi glasbeniki. Ne moremo mu reči mladinski orkester, saj so glasbeniki v svojih dvajsetih in tridesetih letih vendar so mladi in ta mladostna energija je zelo nalezljiva. Občinstvo ta izkušnja običajno resnično prevzame". Čeprav glasbeniki Filharmoničnega orkestra Baltskega morja prihajajo iz pregovorno hladnega severa, pa v njih tli vroče glasbeno srce. Spored z močnim finskim pridihom je uvedel Cantus Arcticus Einojuhanija Rautavaare, ki je v svojem osnovnem bistvu koncert za ptičje petje in orkester. V njem glasbeniki ptičje petje, posneto v močvirjih na severu Finske, dopolnjujejo in bogatijo z izpisanim, skorajda onomatopoetskim posnemanjem ptičjih zvokov in zgoščanjem Rautavaarove zvočne teksture. Glasbeniki so na oder Gallusove dvorane prihajali postopoma, s tihimi, premišljenimi koraki in navidezno povsem sproščeno, a vsakič dostojanstveno držo. Z zvoki, ki so jih izvabili iz svojih glasbil, pa tudi s koreografskim pridihom, saj so nekateri z menjavanjem pozicij oder dojemali kot naravni habitat ptic, so organsko prepletli posnetke ptičjega petja. V tistih delih, ki jih zaznamuje bolj konsonantna harmonija, pa so z vzvalovano, homogeno in nadvse uravnoteženo igro poustvarili vso tisto mistično ozračje in prvinsko naravo Rautavaarove partiture, ki je zazvenela sveže, izvirno tudi za današnji čas, in celovito zaokrožena. Kar je orkester nakazal v uvodni skladbi, je potrdil v nadaljevanju pri izvedbi Violinskega koncerta št. 1 v g-molu Maxa Brucha, v katerem se je kot solistka predstavila mednarodno uveljavljena slovenska glasbenica Lana Trotovšek. Orkester jo je spremljal – in dopolnjeval – s prožno igro, nadzorovano dinamiko, morda mestoma mehkejšo artikulacijo, predvsem pa z izjemno energijo, ki jo črpa iz medsebojne povezanosti in mladostnega elana. Solistka se je izkazala z brezkompromisnim pristopom v obeh krajnih stavkih, nasploh pa s pojočim tonom in muzikalno prefinjenostjo, ki je bila še posebej povzdignjena v osrednjem stavku. Čeprav bi morda v bolj dramatičnih odsekih pričakovali intenzivnejšo artikulacijo, več dramatičnosti in sunkovitih dinamičnih sprememb, pa je bil njen interpretativni pristop izrazno močan, poglobljen, plastična, izjemno senzibilna igra pa ob visoki izvajalski ravni nadvse kompatibilna s preostalim orkestrom. Svoje odlike je poudarila tudi v dodatku – Sarabandi iz Partite za solo violino št. 2 v d-molu Johanna Sebastiana Bacha. Za več kot zgledno urejeno skupno igro je skrbel dirigent Robert Treviño. Spočetka se je sicer zdelo, da bi bil dinamični razpon lahko še večji in da je orkester solistko na nekaj piano mestih malce preglasil, a Treviño je orkestrov potencial vselej potrpežljivo hranil za nekaj ključnih izbruhov, predvsem pa za živahni sklepni rondo. Močnejšo individualno noto je Treviño vdahnil sklepni skladbi sporeda – Sibeliusovi 5. simfoniji, ki je kot subtilno rdečo nit programa ali vsaj obeh krajnih skladb izpostavila ptice. Sibeliusova Peta je spričo goste orkestracije in mestoma razdrobljene fakture, v kateri se skorajda spontano prelivajo številni drobni melodični motivi, skoraj njegovi okruški, izvajalsko zahtevno za vsak orkester, še zlasti pa, če se izvedbe lotiš »na pamet«. A glasbeniki Filharmoničnega orkestra Baltskega morja so bili pod vodstvom ameriškega dirigenta partituri več kot le kos, pa čeprav tehnična izvedba ni bila vselej brezhibna; intonacija na začetku počasnega stavka je bila malce vprašljiva, včasih so bila v glasnejših tutti delih podhranjena godala, tu in tam se je pojavil tudi kakšen tehnični zdrs ali napačen vstop. Bolj kot to pa je izvedbo zaznamovalo ogromno tistih majcenih detajlov, kot je bil sklepni let labodov, ki so se ob plastični agogiki in dinamiki, naravnih gradacijah in njihovih umiritvah ter samozavestni, energični in mestoma skoraj poplesavajoči igri zdaj nežno, zdaj odločneje zalesketali iz te znamenite Sibeliusove glasbe z značilnim severnjaških pridihom. Filharmonični orkester Baltskega morja je odličen orkester, morda ne ravno na isti ravni, kot Državna kapela iz Dresdna ali Londonski simfonični orkester, ponuja pa neponovljivo, živo glasbeno izkušnjo s posebno energijo, ki jo lahko ponudijo samo nadarjeni mladi glasbeniki, povezani v izvajalsko telo, ki diha kot eno.

Tokrat predstavljamo slovensko igralko, režiserko, producentko in dramatičarko Tjašo Ferme, ki že osemnajst let živi in ustvarja v Združenih državah Amerike. Biva v večmilijonskem New Yorku, kjer je tudi soustanoviteljica in umetniška direktorica gledališča Transforma, v katerem se prepletata znanost in umetnost. Prihaja iz Velenja, doštudirala je na igralski akademiji v Ljubljani in že v času svojega študija v Sloveniji prejela kar nekaj nagrad za svoje umetniško delovanje. Že kmalu po diplomi na AGRFT se je odpravila v Ameriko, kjer je z leti zgradila uspešno kariero, v velikem jabolku pa ohranja stike tudi s tamkajšnjo slovensko skupnostjo. Močne pa so tudi njene vezi s Slovenijo, kamor se redno vrača. O svoji umetniški poti v Ameriko, o ustvarjanju in življenju v multikulturnem New Yorku igralka, režiserka in producentka Tjaša Ferme pripoveduje v oddaji Slovencem po svetu - Portreti.

Za kraj sezone nismo imale temu. Ili smo ih imale petnaest.Prekinuli su nas samo tri puta. Izgubile smo nit barem šest.Pričale smo o ljetnim praznicima, o čemu drugom. O vječnom pitanju kamo s djecom, kako kad imaš baka servis, kako kad nemaš, kako Njemačka opet ima školu do pola ljeta, kako Margarita opet ide na more, a nije na godišnjem. Pričale smo o sijedima koje više ne skrivamo, o osobnom stilu koji bi netko možda nazvao kaotičnim, a mi bi možda rekle 'autentičnim' da nam nije ta riječ postala fuj. I cirkus kolorado je isto stil, je l' tako? Pričale smo i o ekologiji. O festivalima. I o sisama, sisicama i sisurdama. Da, o svemu tome. Dotaknule smo se samopouzdanja, planova za ljeto i činjenice da obje redovito vježbamo, iako po nekim standardima ne izgledamo kao osobe koje redovito vježbaju.I to pod 'nekim standardima' mislimo 'ni po jednim'! Mislim, treniramo mi. Ozbiljno. Svaki dan. Ali i jedemo.Kakav bi to težak život bio da si to uskratimo?!U ovoj opuštenoj završnici sezone nema velikih životnih istina ni revolucionarnih zaključaka. Samo iskren razgovor o životu kakav jest, pomalo neuredan, često smiješan i uglavnom sasvim u redu takav kakav je.Slušamo se posljednji put prije ljetne pauze. Mi ćemo ju provesti zajedno, barem par dana. Pa ako se tu nađu i mikrofoni, vi ćete biti prvi obavješteni.Samo bez panike!

»Vsaka posplošitev človeških razlik vedno trči ob dejstvo, da je človek edinstven,« pravi gostja sredinega intervjuja na Prvem, prof. dr. Nancy McWilliams, mednarodno priznana in večkrat nagrajena ameriška psihoanalitičarka, psihologinja, predavateljica in avtorica knjig. Njena knjiga Psihoanalitična diagnostika je bila prevedena v več kot dvajset jezikov, imamo jo tudi v slovenščini. Profesorica Nancy McWilliams neutrudno raziskuje človeško osebnost in odnose, se preizprašuje o razlikah in univerzalnosti kategorij duševnih motenj ter nastavlja ogledalo družbi in posamezniku. Po šestdesetih letih kariere je še vedno dejavna, tudi na predavateljskih turnejah po svetu. Pred kratkim je obiskala tudi Ljubljano. S prof. dr. Nancy McWilliams se bo v sredo po 10. uri pogovarjala Mojca Delač.

»Mislim, da smo na poezijo Srečka Kosovela zaradi njene neskončne etike in neskončne lepote lahko neskončno ponosni. Če bi si vsako jutro prebrali en Kons, bi bila konstrukcija tega dne mnogo boljša,« je leta 2014 dejal režiser Matjaž Berger. Izjemnemu slovenskem pesniku, čigar 100-letnico smrti obeležujemo 27. maja in skozi vse leto 2026, se je posvetil v različnih uprizoritvah. Kosovelova misel je navdihnila tudi druge gledališke ustvarjalce; v zadnjem desetletju in pol se je zanimanje zanj opazno razmahnilo med vsemi generacijami gledaliških umetnikov. Na kakšne načine so se na odru manifestirale njegove pesniške podobe, kako so zadoneli njegovi prodorni zvoki - o tem in mestu, ki ga ima Kosovel na zemljevidu slovenske umetniške scene spregovorimo v oddaji, ki smo pripravili v sodelovanju s Slovenskim gledališkim inštitutom. Vabimo vas k poslušanju!

Kaj lahko storimo z našo Dramo, se sprašuje Ivana Džilas, ravnateljica SNG Drama. Komu danes pripada, za koga jo urejamo in komu je namenjena. 20. maja ob 19.30 je bila pred stavbo Drame na prostem igra Za narodov blagor Ivana Cankarja, da bi s tem opozorili na kritično situacijo nacionalnega gledališča. Ivana Džilas: "Mislim, da je veliko različnih dejavnikov, ki zahtevajo eno večkratno in poglobljeno debato o smislu in načinu prenove nacionalnega gledališča. Edina okoliščina, ki je dramatično drugačna od vseh prejšnjih situacij je selitev v najemniške prostore. Naša pogodba je za tri leta plus eno možnost" podaljška.

V ponedeljek se bodo začeli tradicionalni Koroški kulturni dnevi v Ljubljani. Do 11. aprila se bo zvrstilo 12 dogodkov. Na njih bodo skušali predstaviti pester izbor bogate kulturne dejavnosti. Vsako leto povabijo lutkarje, mladinske igralske skupine, slikarje, pevce, pripravljajo predstavitev strokovnih knjig, nam je povedal Janez Stergar, predsednik Kluba koroških Slovencev v Ljubljani. Program pripravljajo v sodelovanju s Krščansko kulturno zvezo in Slovensko prosvetno zvezo iz Celovca. Stergar še dodaja: Mislim, da bodo potem še bolj prepričani, da je slovenstvo na severni strani Karavank še živo ne glede na številčno upadanje in občasne poklice ekscese. Na začetku letošnjih Koroških kulturnih dni v Ljubljani bo odprtje razstave Pregon koroških Slovencev 1942, v ponedeljek ob 18h v desnem atriju Mestne hiše v Ljubljani.

Venezuelska podpredsednica Delcy Rodriguez je po ameriškem napadu na Venezuelo dejala, da je vlada v Caracasu pripravljena braniti državo in njene naravne vire. Dodala je, da je Nicolas Maduro ostaja edini predsednik države. Ameriški predsednik Donald Trump je včeraj sicer zatrdil, da je venezuelska podpredsednica privolila v sodelovanje z Washingtonom. Po njegovih besedah se je Delcy Rodriguez dolgo pogovarjala z ameriškim zunanjim ministrom Marcom Rubiem in dejala, da bo naredila vse, kar bo potrebno. "Mislim, da je bila precej prijazna, vendar resnično nima izbire," je sklenil Trump. Maduro je medtem prispel v Združene države. Drugi poudarki oddaje: - Rusija skupaj s Kitajsko obsodila ameriški napad na Venezuelo. - Otvoritev druge cevi karavanškega predora se seli v predvolilni čas. - Minulo leto znova med najtoplejšimi v zgodovini.

Piše Tjaž Mihelič, bere Igor Velše. »V letih 1992 in 1993 sem pisal dnevnik« je zapisano v začetku Zupanovega uvodnega pojasnila. Mladi pesnik se je odločil, da bo začel pisati dnevnik. Nepretenciozno, neponarejeno in niti ne vsak dan. Kako pa se s tridesetletno distanco lotiti branja? Dnevniško pisanje je nadvse intrigantna forma. Slovenska književnost je v njej dobila, če omenimo le briljant, enega najboljših romanov 20. stoletja, Kocbekovo Tovarišijo. A tu ne gre za to, da bi Zupan svoje pisanje pretresel, ga dopolnil ali iz napisanega napravil roman. Kot piše, je zapiske ponekod dopolnil s priimki v oglatih oklepajih ter kakšne dele izpustil, sicer pa jih je pretipkal v računalnik tako, kot so bili napisani tedaj. Kako se torej lotiti tovrstnega branja. Najbolj produktiven način se mi kaže skozi obrnjeno tripartitno strukturo paradigem: začne se z bralcem in nato sledita tekst in avtor. Bralec je v dnevniškem pisanju najbolj zakrita in hkrati najbolj prisotna figura. V literarni vedi lahko beremo razmišljanja, da je dnevnik pisan z mislijo, da bo nekdo zapise prebral (četudi le avtor sam v prihodnosti), morda celo z mislijo na morebitno objavo. Dnevnik kot najbolj intimno pisanje je hkrati vedno javno pisanje. Ni več ni le last avtorja, temveč last vsega sveta. In Zupan nam odgovarja tudi na to vprašanje: »Zakaj ga pišem? Da bi se iz njega česa naučil, da bi se pomiril, da bi ga bral še kdo drug in videl, kako se človek spopada s samoto […] da bi tisti, ki ga bodo mogoče brali, videli, kaj se skriva za vsemi pesmimi, ki sem jih napisal.« Tu se izrazi dvojnost, ki je prisotna v vsem dnevniku, in sicer jezik poezije in jezik dnevnika. »Mislim, da bo nekaj od tega, kar pišem, ostalo. Da bo mogoče to kdo bral […].« »Tale dnevniški jezik je kaj malo v primerjavi z jezikom poezije,« zasledimo 15. avgusta 1992. Vendar je dnevniški jezik tisto, kar je potreboval ob jeziku poezije. Kot piše v Uvodnem pojasnilu, naj bi ga k pisanju napeljal prijatelj pesnik Aleš Debeljak z argumentom, da njunemu prijatelju, tedaj že onkraj slovenskih meja uveljavljenemu Tomažu Šalamunu, manjka prav pisanje esejev. A tudi brez njihove omembe dnevnik napeljuje k tej misli, če le malo poznamo Zupanovo pot in vemo, da je prvo zbirko esejev izdal leta 1996. Dnevnik je predpriprava na tovrstno pisanje. Je čiščenje misli, prvi stik z esejističnim pisanjem, ki pa v dnevniku v začetku ne steče gladko. Morda malce zastaja in me je zato kot bralca na tem mestu prisililo, da sem knjigo odložil. Pisanje najbolj steče z 28. majem 1992, ko se avtor vrne k rednejšemu pisanju, ujame svoj tok in ga drži ne glede na kasnejša odplavanja v mrtve meandre. Takrat se njegovo pisanje ujame v ravno pravšnje razmerje med premišljevanjem o sebi, svoji poeziji, doživljanju stvarnosti in referencah na druga dela. Osrednji del zavzemajo nekakšna esejistična premišljevanja o lastni poeziji ali poeziji sicer, ki ga obdajajo številne navezave na svet literature, glasbe in slikarstva. Med drugim primerja svoj prvenec Sutre s svojim takratnim ustvarjanjem, ki je odmev dobilo v drugi pesniški zbirki Reka. Primerja svoje pisanje iz časov, preden je začel dobivati nagrade, »Sutre so čista knjiga,« piše. »Pesniku, ki piše Reko, je jasno, nekako čuti, da piše pomembno knjigo.« Zaveda se, da piše »visoko poezijo,« kot jo imenuje, bere pozitivne kritike, premišljuje o njih, izpostavlja svoje dobre pesmi, jih analizira, a vse to neponarejeno, bralci z distanco ne dobimo občutka prepotentnosti, ampak iskrenega premišljevanja. Poezija se kaže kot osebnostna določilnica, okoli katere se vrti Zupanovo dojemanje stvarnosti. Nekje zapiše, da si ne more predstavljati sveta brez književnosti. Ko piše o lastni poeziji, se v zapise preliva subtilno, a zaznavno izrazoslovje, ki je blizu njegovemu takratnemu pisanju Reke – večkrat se na primer pojavi izraz tok. O svoji poeziji pravi, da je »počasen, pulzirajoč ritem, kot ritem ogromne mogočne vode, njenega premikanja«. Poezija je zanj merilo časa, čas namreč meri »najprej v tem, kaj (je) napisal, kaj naredil«. Pisanje poezije vpliva na njegovo srečevanje z ljudmi, sklepanje prijateljstev, druženje z dekleti, ki močno vplivajo na njegovo pisanje, in nazadnje zapuščanja in odhajanja. V vseh porah življenja je. Spremlja jo vedno prisotna samota, odrešitev iz nje pa je prav tako pisanje. »Poezija je zaveznik,« piše. Vera v poezijo je neomajna, to je vera mladega človeka. Poeziji in pesniku postavlja metafizično obzorje, na katerem deluje, zaveda se sicer svojega stvarnega položaja, a to ne deluje v nasprotju z metafizičnim. Kot mladega pesnika me pisanje navdušuje in me je navdalo z ustvarjalnostjo, z močjo in vero v poezijo. Nekatere misli so bile kot moje, tako kot tudi Zupan piše, da so njegove misli sorodne Pavesejevim, ko prebira njegov dnevnik. Druga pomembna referenca, v množici drugih, so Rilkejeva Pisma mlademu pesniku. Berejo se kot dnevnik, a nosijo noto pisem mladega pesnika mlademu pesniku v nek prihodnji čas, v svojem pisanju pa iz vseh obročev besed sporoča: iskrenost! Dnevnik Uroša Zupana ima tudi dokumentarno vrednost, opremljen je s slikami in opisovanjem srečevanj mnogih umetnikov. Kulturni utrip devetdesetih zori kot mošt. Avtor sam si želi, sedaj in tudi takrat, da bi dnevnik izpričeval duh časa – zeitgeist. Morda je to precenjena želja. V dnevniku je mogoče najti omembo pravega trenutka, na primer v ljubezenskem pismu N. To je zeit, ki ga gre zares iskati v umetnosti, ki je onkraj duha in časa in scela v njem. Ta moment uspe dnevniku ujeti. In to je največji poklon. In če se ob koncu vrnemo k recepcijski paradigmi. O prav tako letos izdani pesniški zbirki Uroša Zupana je literarni kritik Muanis Sinanović zapisal, da je obravnava Zupanove poezije zašla. Morda dnevnik ponuja izhod iz zagate. Morda bom tudi jaz začel pisati dnevnik.

Jasmina Paunović, tužiteljka u penziji, u svojoj poslednjoj epizodi Radar Foruma, ugostila je Dragana Kecmana, dugogodišnjeg policijskog inspektora i nekadašnjeg načelnika UKP, koji je 2022. otišao u penziju - na sopstveni zahtev. Razlog, kako kaže, nije bio pritisak spolja, već spoznaja da sistem u kome je radio više nema ni smisao, ni suštinu. „Nisam mogao više da prihvatim činjenice i dešavanja u Ministarstvu unutrašnjih poslova - instituciji koja bi morala da bude najvažnija u državi. Dođeš na posao, a shvatiš da tvoja funkcija više ništa ne znači. Samo dolaziš i odlaziš, ne pitaš se ni za šta. Postaviš sebi pitanje: čekaj, šta ja to radim? I shvatiš da više ne pripadaš toj instituciji“, govori Kecman i naglašava da na taj način nije bilo moguće preneti znanje ni mlađim kolegama. Tužiteljka Paunović, govoreći u svom iskustvu, povukla je paralelu sa tužilaštvom navodeći da su iskusni i savesni tužioci izolovani od ozbiljnih predmeta i faktički izjednačeni sa pripravnicima. "Time vam stavljaju do znanja da vi više niste dobrodošli u taj kolektiv. Da vi niste neko na koga može da se osloni kako tužilac, tako i institucija, odnosno država." Govoreći o periodu dolaska Dijane Hrkalović u MUP, Kecman ističe da se radi o trenutku kada je institucija izgubila svoj profesionalni refleks i postala hijerarhija straha. Taj period, kaže, bio je najteži u istoriji MUP. „Od 2015. do 2022. godine to je bio najteži period koji je mogao da zadesi policiju. U tom periodu sam imao 25 godina staža, a ljudi koji su komandovali imali su 28 godina života. Očekivao sam starešinu sa iskustvom, sa kojim mogu da razgovaram, da razmenimo stavove, da zajedno rešavamo probleme. Umesto toga, došle su naredbe, naredbe i naredbe - bez dijaloga, bez razumevanja, samo strah i naređenja ‘odmah i za juče'. Mislim da se i dan danas njene sekretarice, čak i direktor policije i svi načelnici službi, kad čuju zvonce, da se trznu i dožive neku neprijatnost.“

Stopili smo v zadnje tri mesece svetega ali jubilejnega leta. Leta, ki ga zaznamujejo besede »romarji upanja«. Mislim, da je to ugoden čas, da ponovno premislimo o tem, kakšen dar lahko prejmemo in kaj lahko še naredimo. Zase in za druge, za Cerkev in za družbo. V treh mesecih se lahko veliko prejme in naredi.

Stopili smo v zadnje tri mesece svetega ali jubilejnega leta. Leta, ki ga zaznamujejo besede »romarji upanja«. Mislim, da je to ugoden čas, da ponovno premislimo o tem, kakšen dar lahko prejmemo in kaj lahko še naredimo. Zase in za druge, za Cerkev in za družbo. V treh mesecih se lahko veliko prejme in naredi.

Ovo je priča o medicinskom tehničaru iz Melbournea, koji već po četvrti put odlazi u Gazu. Smješten u poljskoj bolnici Crvenog križa u Rafahu, Jean-Philippe Miller pruža humanitarnu pomoć na medicinskoj liniji fronta koja se svakodnevno pogoršava. "Prijatelji su mi govorili da ne idem. Ne smatram sebe posebno hrabrim. Mislim na ogromne potrebe. Želim pokazati solidarnost sa našim kolegama. Važno im je da vide poznata lica i da znaju da ih nismo zaboravili. Mislim da se oni zaista boje da ih je svijet zaboravio…"

Podarjena mi je bila družinska sreča. Ne mislim na družinsko srečo, ki jo doživljam v svojem domu. Mislim na preprosto rastlinico z imenom ...Iz knjige Zgodbe za srečo v družini, ki je izšla pri založbi Ognjišče.

Podarjena mi je bila družinska sreča. Ne mislim na družinsko srečo, ki jo doživljam v svojem domu. Mislim na preprosto rastlinico z imenom ...Iz knjige Zgodbe za srečo v družini, ki je izšla pri založbi Ognjišče.

Pred osemdesetimi leti se je rodil poljski pesnik Adam Zagajewski. V slovenščini imamo dve njegovi zbirki: Mistika za začetnike in Iskanje sijaja, obe je prevedel Niko Jež. Adam Zagajewski je za svoje ustvarjanje dobil vrsto nagrad, leta 1996 tudi vilenico. Leta 2012 se je s pesnikom pogovarjal Gregor Podlogar. Adam Zagajewski je umrl leta 2021. Bralec Matjaž Romih, ton in montaža Janez Ahlin.

Dokumentarni film Propagandist spremlja vzpon in padec nizozemskega filmarja Jana Teunissena, ki je med drugo svetovno vojno postal najpomembnejši človek v nizozemski filmski industriji. Kot vodja filmskega oddelka SS in nizozemske nacistične stranke je postal znan kot filmski "car" in nizozemska "Leni Riefenstahl". Z režiserjem dokumentarca Luukom Bouwmanom se je pogovarjala Petra Meterc. Bere Igor Velše, ton in montaža Franci Moder.

Važno je da ljudi učine sve da održe porodicu, ali kad shvate da će biti srećniji odvojeni, onda treba da se raziđu, jer to je bolja opcija i za dete, priča gošća Mamazjanije i mama jedne Senje, Ivana Marinković “Frajerka”, koja je doktor filoloških nauka, zaposlena u Institutu za srpski jezik SANU, organizatorka venčanja, influenserka, a uz sve to, naglašava, uvek ima vremena za sebe i za svoje dete. Ivana se tokom razgovora osvrnula na bolne periode kada je pokušavala da održi i iznese trudnoću, ali, nažalost, nije uspevala. "Imala sam vanmateričnu trudnoću, potom i sponatni, a kad sam treći put ostala trudna, ležala sam dva meseca u bolnici. Hospitalizovana sam kad sam bila tek u petoj nedelji. Imam utisak da sam uspela, jer sam 'pustila', odnosno konačno sam se opustila i rekla sebi, ‘šta bude, biće'. Takođe sam se obraćala i bebi u sebi, i rekla joj da i ona mora malo da poradi na ovome", kroz osmeh priča Ivana. Ona je danas ponosna mama devetogodišnje Senje kojoj posvećuje najveći deo svog slobodnog vremena. "Imala sam neke poslovne ponude, ali sam ih odbila jer želim da provodim više vremena sa ćerkom dok je još mala. Aktivnost na mrežama je išla tom putanjom da mi oduzme dosta vremena, a već radim u Institutu i bavim se organizacijom venčanja i to je sve zajedno mnogo posla". Dodaje da kad ne radi i nije sa ćerkom, voli i sebi da udovolji, da se opusti i napuni baterije. "Bar pola sata dnevno odvojim samo za sebe, da izađem negde i popijem kafu. Mislim da je jako važno da žena bude ostvarena i zadovoljna da bi bila dobra mama", kaže Ivana. Nakon borbe da održi trudnoću, iz koje je stigla Senja, nažalost, došlo je do razvoda. "Ona je bila mala, a mi smo odlučili da se rastanemo. To nikad nije lako. Čovek sve čini da mu se porodica ne raspadne, nije to samo dvoje ljudi koji se razilaze, to je rascep porodice, a okolina krivicu uvek nekako svaljuje na ženu. Svakako, ne kajem se, jer mislim da je za dete daleko bolje da bude sa roditeljima koji su odvojeni, a srećni, nego da živi u disfunkcionalnoj zajednici", objašnjava Ivana. Opisuje i kako je ćerki dosta pomogla psihoterapija da prebrodi težak period. "Kad smo joj zajedno saopštili, počela je da se smeje, ali to je delovalo kao odbrambeni mehanizam deteta koje ne može odmah da prihvati tako drastičnu promenu", priča naša gošća. Ono što je problem su ljudi, koji i danas, u 21. veku, stigmatizuju samohrane majke. “Doživljavamo da u centru Beograda stičeš utisak da bi lakše prihvatili da žena, majka, ima pored sebe bilo kakvog muškarca, makar i onog koji je bije, samo da nije sama. Da je tu ta muška figura, kakva god i to je prosto neverovatno”, naglašava Ivana. U razgovoru je navela da ćerki pruža dosta slobode i da nije helikopter mama. “Ima nekih ljudi koji kažu da je 'nestašna', jer se popela na drvo, a ona je samo živahno dete, puno energije i deca treba da budu napolju, a ne da sede sa tabletom po ceo dan. Dogovorile smo se da može da koristi tablet pola sata radnim danima i sat vremena kad ne ide u školu. Za sad nekako uspeva, ali videćemo koliko će potrajati. Svakako, ono što želimo da naša deca budu i kako želimo da žive i da se ponašaju, treba mi prvo da pokažemo, jer je naš model taj na koji se ugledaju”, zaključuje Ivana “Frajerka”.

Lolita.Ovo ime će staviti razne insinuacije ljudima u glave. Neke dobre, neke loše. Mi smo ovdje kako bismo dodali još jednu lošu toj listi. Ovaj tjedan se bavimo Amy Fisher i kako je ona dobila nadimak Long Island Lolite. Mislim, s Long Islanda je, ali ovaj drugi dio...nije važno.Počastite nas kavom: https://www.buymeacoffee.com/mjestozlocinaPodržite nas na Patreonu i otključajte ekskluzivni sadržaj: ⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠https://www.patreon.com/mjestozlocina⁠⁠⁠Pratite nas na Instagramu: ⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠https://www.instagram.com/mjestozlocinapodcast⁠Pridružite nam se na Discordu: ⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠https://discord.gg/2NU9cprjMd⁠

Časovi demokratije, tolerancije, razumevanja, zajedništva, ljubavi, radosti, proteklih nedelja drže nam naši studenti, ali i srednjoškolci, a kako je njihovim roditeljima, dok im deca spavaju napolju ili u zgradama fakulteta i hrane se onim što im doniraju ili što sami spreme, pešače desetinama kilometara, zarad jednog cilja, pričaju dve mame - dizajnerka Ana Vukmanović i Ana Tadić Pantos, glavna urednica magazina „Bumerka“. Briga i strahovi mešaju se sa osećajem ponosa, ljubavi, zaštite, dok misle na svoju decu u blokadama, u protestnim šetnjama, na skupovima. „Oni dovršavaju naš posao. Mislim da imaju snage da izdrže, da imaju vrlo jasan plan i ciljeve. Svakodnevno imaju plenume na kojima se dogovaraju šta dalje, tu glasaju i niko nema veća prava u odnosu na ostale u grupi. U kući smo bili uvek politički osvešćeni dok su mi sinovi rasli. Stariji je bio vrlo zainteresovan za sve što se dešava, mlađi ne toliko. Međutim, sad obojica podjednako učestvuju u blokadama, u ovoj njihovoj i našoj borbi“, priča Ana Vukmanović. Napominje da svakodnevno razgovara sa decom i dok je stariji sin, brucoš, bio na, kako kaže, hodočašću, do Novog Sada, bili su na vezi. „Zapitkujem šta se dešava, kako je tamo, šta rade, šta planiraju. Jednom sam čak ušla kod njih na Arhitektonski fakultet, sin me je uveo. Nisam se mešala ni u šta, samo sam želela da ih obiđem. Uvek smo se nekako prema deci odnosili kao prema prijateljima, o svemu razgovarali otvoreno i tako stekli njihovo poverenje, ali i oni naše. Taj odnos su sad samo preslikali na svoje društvo, na kolege“, kaže Vukmanović. Ona dodaje da joj je sin još početkom januara rekao da planiraju šetnju do Novog Sada. „Nije me to zabrinulo. Verujem u njega, u njih, u svu tu decu. Kad su stigli do stadiona u Inđiji, znala sam da ih čuvaju poljoprivrednici i policija i da ako se moje dete otkrije tokom noći, neko će me zameniti, i pokriće ga. Vera u to što rade je iznad svake brige i straha. Oni znaju da rade nešto ispravno i iskreno i zato se ne plaše“, naglašava Vukmanović. Da su nas na neki način prevazišli i da mi sada učimo od njih, smatra Ana Tadić Pantos, koja se sa osmehom na licu priseća kako je čak njena majka, sa 75 godina, pekla palačinke za unuke u blokadama. „Nije joj bilo teško, ali bilo je to mnogo palačinki. Nosili smo im i pakete vode, hranu, šta god im treba. Ipak, trudim se da se ne mešam u to što rade, plašim se da mi, odrasli, možemo samo da unesemo pometnju. Oni su vrlo dobro organizovani, imaju čitav sistem kako šta funkcioniše i svi ga se pridržavaju. Moj sin je oduvek bio veliki lokal patriota i sticajem okolnosti živeli smo u inostranstvu jedno vreme, ali kad se vratio bilo mu je žao njegovog grada, kad je video u šta se pretvorio. Ovo je prilika da nešto promeni i mislim da i zbog toga dodatno veruje u blokade“, kaže Tadić Pantos, čiji sin je apsolvent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Naši studenti i srednjoškolci vođeni su osećajem za pravdu i istinu, slažu se obe mame. „Oni su neiskvareni. Žedni su istine i pravde u ovom društvu, kojem je potrebno da se sistem i zakoni sprovode. Deca vide da se to ne dešava i žele da menjaju trenutno stanje, kako bi osigurali sebi svetliju budućnost u ovoj zemlji“, kaže Tadić Pantos. Mlade generacije nismo shvatali ozbiljno i društvo je bilo u zabludi da su nezainteresovani za rešavanje problema, odsečeni od realnosti, zadubljeni u telefone, društvene mreže, igrice. „To uverenje je vladalo evo do skoro, a onda su nas iznenadili, da lepše nisu mogli. Ima mnogo ljudi koji su od njih digli ruke i nisu ništa očekivali. Međutim, ovo što rade proteklih nedelja sve nas je navelo da se zapitamo i shvatimo da smo se o njih ogrešili. Vrlo su svesni svoje istorije, tradicije, naroda u kojem žive, i jasno daju do znanja da je ovo njihova zemlja, a mi smo tu da pomognemo, damo snagu i učinimo sve što je u našoj moći da u borbi ne budu sami“, naglašavaju obe mame.

Petra Meterc se je pogovarjala z litovsko režiserko Saule Bliuvaite; njen film Strupeno smo si lahko ogledali na Liffu, poleti pa je na 77. filmskem festivalu v Locarnu osvojil veliko nagrado, zlatega leoparda. V igranem filmu, ki je avtoričin celovečerni prvenec, spremljamo najstnici iz ekonomsko opustošenega litovskega mesta, ki upanje za pobeg iz svojega okolja vidita v avdiciji lokalne manekenske šole. Bere Ajda Sokler, ton in montaža Robert Markoč. Foto: https://liffe.si/sl/filmi

Možganski trust se brez varnostnega pasu pripelje pred vrtec s takšno hitrostjo, da se za njimi dviga prah. Če so ti Glave/Če veš, kaj mislim! všeč, jih lahko podpreš in dobiš dodatno mini epizodo. Pridi se pogovarjat -> Discord: Apparatus klub Vprašaj: Če veš, kaj mislim – Glave #192 Zapiski: Vprašanje: Tadej Kako naj ženi […]

Volim da moja deca znaju da je mama uvek tu za njih, kaže u novoj Mamazjaniji Bojana Barović, bivša manekenka, koja danas vodi firmu i Fondaciju „Porodica“, a najviše vremena provodi sa svoje troje dece Leonom, Simeonom i najmlađom Angelinom, ali i sa suprugom, poznatim pevačem Nikolom Rokvićem. Prvu ćerku rodila je u Americi, gde su joj bebu doneli odmah po porođaju, nije bilo čekanja i dojenje je krenulo bez pauze, što je za Bojanu bilo od neizmerne važnosti. „Kod njih su pravila malo drugačija nego u Srbiji, u državnim porodilištima. Kad sam rodila Leonu, odmah su mi je dali na dojenje, spavala je pored mene, mada sam je retko ispuštala iz ruku, sama sam je i kupala, povijala. U Srbiji je to retkost, zato sam se sa drugom decom porađala u privatnim porodilištima u našoj zemlji, kako bih mogla da budem sa bebom odmah po njenom rođenju“, priča Bojana. Ona ističe da je kolostrum, koji majka daje bebi na samom početku života, najdragoceniji za razvoj imuniteta deteta. „Ukoliko bebu počnu da hrane dohranom u porodilištu, onda često bude poteškoća sa dojenjem. Nisam želela da mi se to desi, jer znam koliko je majčino mleko važno. Mene je majka dojila do druge godine, pa iako sam se dosta vezala za nju, sad imam jak imunitet i verujem da za to mogu da zahvalim upravo majčinom mleku, što želim i za svoju decu“, objašnjava Bojana. Navodi u razgovoru da joj je teško palo majčinstvo dok su prva dva deteta bila mala, jer je delovalo kao da ima dve bebe, dok je sa Angelinom bilo lakše, jer je „stigla“ kasnije. „Nije lako kad je dvoje male dece, ali sreća pa sam imala pomoć moje majke, a i sa Nikolom sam delila obaveze, što i danas radimo, kad god je neophodno. Imam ženu koja mi pomaže i dolazi pre podne da bude sa Angelinom, da ja mogu da završim neke obaveze oko fondacije, firme, da odem u teretanu, da prikupim energiju. Mislim da je vrlo važno da radimo na sebi i vodimo računa o sebi, kako bismo bili bolji našoj deci“, priča gošća Mamazjanije. Decu vaspitavaju tako što im postavljaju ograničenja, ali i daju dovoljno slobode. „Nikola i ja smo složni po pitanju vaspitanja. Decu ne želimo da opterećujemo sa mnogo obaveza, dovoljno je da se bave nekim sportom, plesom, nečim što će pomoći pravilnom razvoju. Nismo od onih koji prezaštićuju, iako sam na momente imala te porive, ali sam se zaustavila, jer opet moraju nešto da nauče i sami, ali da uvek znaju da smo tu za njih i da je naša kuća njihova baza, u kojoj će biti najsigurniji“. Za zdravu i srećnu porodicu najvažnije je međusobno poverenje, ali i posvećenost, pre svega roditelja prema deci dok su mala. „Deci na vreme treba pokazati da je porodični dom njihova sigurna baza, da ne traže jednog dana bekstvo u društvu, vezi ili nekim stranputicama. To se ne radi kad uđu u pubertetski period, već u najranijem detinjstvu, kroz razgovor, ali i vreme koje provodimo sa njima, kada smo apsolutno prisutni i oni to osećaju“, zaključuje Bojana.

Mislim, tko nije ponekad poželio ostaviti sve u autu pored ceste i nestati u noć? INTRO: Koncept, režija i animacija: Maida Srabović @maidichemokidich Produkcija: TETRABOT @tetrabotstudio Vezeni elementi: Dora Voska @sarena.vrana Počastite nas kavom: https://www.buymeacoffee.com/mjestozlocina Podržite nas na Patreonu i otključajte ekskluzivni sadržaj: ⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠https://www.patreon.com/mjestozlocina⁠⁠⁠ Pratite nas na Instagramu: ⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠https://www.instagram.com/mjestozlocinapodcast⁠ Pridružite nam se na Discordu: ⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠⁠https://discord.gg/2NU9cprjMd⁠

Možganski trust pred nemško sodelavko pobegne pod tuš in si na ves glas navije radio. Če so ti Glave/Če veš, kaj mislim! všeč, jih lahko podpreš in dobiš dodatno mini epizodo. Pridi se pogovarjat -> Discord: Apparatus klub Vprašaj: Če veš, kaj mislim – Glave #188 Zapiski: Vprašanje. Maruša: Kako prepričat 17-letnika, da se more […]

Jagna Pogačnik, literarna kritičarka, prevajalka in urednica, je zagotovo ena prepoznavnejših osebnosti hrvaškega literarnega prostora. Znana je po strokovni ostrini literarne kritike, ki jo kontinuirano piše od leta 1989; kritiška besedila je izdala v več knjigah, uredila je nekaj literarnih antologij. V hrvaščino je prevedla že več kot 30 slovenskih literarnih del, med drugim dela Aleša Debeljaka, Andreja Blatnika, Zorana Predina in Dese Muck. Letos poleti je gostovala na sarajevskem literarnem festivalu Bookstan, kjer je predstavljala hrvaški prevod romana Trg osvoboditve Andreja Blatnika ter lastno delo Področje signala: mapiranje sodobne proze na Hrvaškem 2000–2020, svojevrstno antologijo, ki ne le priča o nujnosti nadnacionalnega razumevanja književnosti, temveč jo tudi dokazuje. V Sarajevu se je z Jagno Pogačnik pogovarjal Sašo Puljarević. Bere Eva Longyka Marušič, ton in montaža Vito Plavčak.

U četvrtoj epizodi Radar podkasta sa Stevanom Filipovićem, autor je otišao u Oksford gde je posetio profesora antropologije Marka Gudejla. Povod za razgovor predstavlja ponovno aktiviranje planova Rio Tinta za otvaranje rudnika litijuma u Srbiji, pošto je prof. Gudejl proveo četiri godine istražujući kako se Bolivija – država sa najvećim rezervama litijuma na svetu – suočava sa pitanjima koja su sada pokrenuta i u Srbiji. Pre svega, da li treba pristupiti rudarenju litijuma i kakve su moguće posledice tog izbora. Iako Bolivija i dalje nije započela industrijsku proizvodnju litijum karbonata (planiranog finalnog proizvoda Rio Tintovog rudnika), još 2017. godine je osnovala državno litijumsko preduzeće, koje ostvaruje saradnju sa stranim kompanijama. „To je veoma različit pristup od uobičajenog izdavanja dozvole stranim kompanijama da vrše eksploataciju za određenu naknadu, koje onda iznose profit u inostranstvo. To što sada rade sa litijumom, prethodno su uradili sa prirodnim gasom, kada su 2006. godine nacionalizovali naftnu i gasnu industriju – što je bio prvi potez Eva Moralesa nakon što je izabran za predsednika. U narednih desetak godina, Bolivija je tako zaradila milijarde dolara i uspela je da dobar deo tih prihoda preraspodeli kroz socijalna davanja. Osnovali su nove fondove za trudnice, za studente... U Srbiji imate veoma drugačiji slučaj. Najveći deo profita ići će anglo-australijskoj kompaniji Rio Tinto, a ne narodu Srbije“, ukazao je Gudejl. I dodao da, budući da se sedišta Rio Tinta nalaze u Londonu i Melburnu, to znači da novac neće čak završiti ni u EU. Ali postoje drugačiji ekonomski, kao i geopolitički razlozi zbog kojih je Evropa stala iza projekta – najveći evropski proizvođači automobila su najavili da će se prebaciti na proizvodnju električnih vozila, međutim, trenutno baterije za njih moraju da uvoze, pre svega iz Kine koja dominira tržištem. Zato, konstatuje Gudejl, i EU i evropske kompanije očajnički traže način da proizvode baterije na tlu Evrope. A to znači i da žele da se razreši politički konflikt koji je nastao u predelu Jadra, kako bi mogli da tamo počnu da proizvode litijum. „Ono što slučaj Jadra čini neobičnim, čak i u globalnom kontekstu, jeste činjenica da je planiran u naseljenoj, poljoprivrednoj oblasti. Što nije ni nalik rudnicima litijuma u Zapadnoj Australiji, koji i dalje proizvode najveću količinu litijuma na svetu, a koji se nalaze u pustinjskoj oblasti. Poenta je da će to biti veoma jedinstven projekat, sproveden od strane kompanije koja nema rudnik litijuma nigde u svetu. Što znači da je mnogo toga eksperimentalno i postoje mnoga neodgovorena pitanja. Ali ono na koje mislim da već možemo da odgvorimo jeste da li će projekat naneti nepopravljivu štetu životnoj sredini? Mislim da je odgovor: aposlutno da“, kaže profesor Gudejl. Gudejl je zaključio da se na neki način od građana u dolini Jadra, ako ne i cele Srbije, u ovom slučaju traži da se žrtvuju zarad dobrobiti Evrope, a glavno pitanje je da li je ta žrtva uopšte vredna.

Možganski trust si v pisarni počeše brke in ukroji obleko za koncert Taylor Swift. Če so ti Glave/Če veš, kaj mislim! všeč, jih lahko podpreš in dobiš dodatno mini epizodo. Pridi se pogovarjat -> Discord: Apparatus klub Vprašaj: Če veš, kaj mislim – Glave #182 Zapiski: Vprašanje: Mojca Kateri lik v Officu si? Vprašanje: Gašper […]

Nemanja Stevanović je umetnik, istraživač i neko ko kritički razmišlja i prati socijalna, politička i tehnološka dešavanja. Povod našeg razgovora je razlog zbog kog ga je Jordan Peterson blokirao na instagramu, kao i opasnosti koje nam donosi veštačka inteligencija. _______________________________________________________________________________________________

Fluent Fiction - Serbian: Love Amidst Stormy Skies: A Serendipitous Encounter at Kalemegdan Find the full episode transcript, vocabulary words, and more:fluentfiction.org/love-amidst-stormy-skies-a-serendipitous-encounter-at-kalemegdan Story Transcript:Sr: Bilo je popodne na Vidovdan.En: It was afternoon on Vidovdan.Sr: Luka je hodao kroz Kalemegdan, razmišljajući o zadnjem raskidu.En: Luka was walking through Kalemegdan, thinking about his recent breakup.Sr: Nebo je bilo tamno, spremno za oluju.En: The sky was dark, ready for a storm.Sr: Luka je bio turistički vodič, voleo je istoriju Srbije.En: Luka was a tour guide; he loved the history of Serbia.Sr: Danas je bilo malo turista, pa je imao prilike da hoda i razmišlja u miru.En: Today, there were few tourists, so he had the chance to walk and think in peace.Sr: Dok je šetao, video je devojku sa velikim fotoaparatom.En: As he walked, he saw a girl with a large camera.Sr: Čupkala je kosu dok je tražila savršeni ugao za fotografiju.En: She was tugging at her hair while searching for the perfect angle for a photo.Sr: Zvala se Anja, bila je turista i fotograf.En: Her name was Anja; she was a tourist and a photographer.Sr: Pokušavala je da uhvati jedinstvenu sliku tvrđave.En: She was trying to capture a unique picture of the fortress.Sr: Odjednom, započela je oluja.En: Suddenly, a storm began.Sr: Kiša je padala teško, kao da je nebo plakalo.En: The rain was falling heavily, as if the sky was crying.Sr: Luka je brzo našao zaklon pod starim zidinama Kalemegdana.En: Luka quickly found shelter under the old walls of Kalemegdan.Sr: Video je Anju kako trči prema njemu.En: He saw Anja running toward him.Sr: Ona je bila mokra, ali je nosila osmeh.En: She was wet, but she wore a smile.Sr: "Da li mogu da se pridružim?En: "Can I join you?"Sr: " pitala je zadihana.En: she asked, out of breath.Sr: "Naravno," rekao je Luka.En: "Of course," Luka replied.Sr: Gledali su kišu, a zatim započeli razgovor.En: They watched the rain and then started a conversation.Sr: Anja je pričala o svojoj ljubavi prema fotografiji i svojim nesigurnostima.En: Anja talked about her love for photography and her insecurities.Sr: Luka je pričao o svojoj ljubavi prema istoriji i bolu zbog nedavnog raskida.En: Luka talked about his love for history and the pain of his recent breakup.Sr: Kiša je neko vreme padala.En: The rain fell for a while.Sr: Luka je zatim odlučio: "Želim da te odvedem na privatni obilazak tvrđave.En: Then Luka decided: "I want to take you on a private tour of the fortress.Sr: Znam mnoga mesta koja drugi ne vide.En: I know many places that others don't see."Sr: "Anja je oklevala, ali je pristala.En: Anja hesitated but agreed.Sr: Znala je da krši pravila, ali osećala je da je ovo posebna prilika.En: She knew she was breaking the rules, but she felt this was a special opportunity.Sr: Krenuli su kroz stare zidine i uske staze.En: They set off through the old walls and narrow paths.Sr: Luka joj je pričao o istoriji svakog kutka, a Anja je fotografisala.En: Luka told her about the history of every corner, and Anja took photos.Sr: Oluja je postajala sve jača, a onda, munja je osvetlila tvrđavu.En: The storm grew stronger, and then, a lightning bolt lit up the fortress.Sr: U tom trenutku Anja je uspela da napravi savršenu fotografiju.En: In that moment, Anja managed to capture the perfect photo.Sr: Pogledala je Luku sa uzbuđenjem.En: She looked at Luka with excitement.Sr: On je gledao u nju i rekao: "Mislim da se zaljubljujem u tebe.En: He looked at her and said, "I think I'm falling in love with you."Sr: "Anja je bila šokirana, ali srce joj je brzo tuklo.En: Anja was shocked, but her heart was pounding.Sr: "I ja osećam isto," priznala je.En: "I feel the same," she confessed.Sr: Kada je kiša prestala, odlučili su da istraže svoje osećaje dalje.En: When the rain stopped, they decided to explore their feelings further.Sr: Luka je pronašao novu radost u druženju sa Anjom, a ona je stekla samopouzdanje u svoje veštine.En: Luka found new joy in Anja's company, and she gained confidence in her skills.Sr: Zajedno su hodali prema izlasku iz tvrđave, spremni za nove avanture.En: They walked together towards the exit of the fortress, ready for new adventures.Sr: Iz Kalemegdana, stari zidine su posmatrale kako dvoje mladih ljudi započinju novu priču.En: From Kalemegdan, the old walls watched as two young people began a new story. Vocabulary Words:afternoon: popodnebreakup: raskidstorm: olujatourist: turistashelter: zakloninsecurity: nesigurnostopportunity: prilikafortress: tvrđavaphotographer: fotografexplore: istražiticompany: drušenjeunique: jedinstvenanarrow: uskeperfect: savršeniconversation: razgovorcapture: uhvatitipaths: stazeconfidence: samopouzdanjeadventures: avanturethought: razmišljajućilightning: munjaangle: ugaocrying: plakalowalls: zidinechose: odlučiovisited: posetilaadmitted: priznalagaining: steklarecent: nedavnoghistorical: istorijski

Možganski trust prebrska osebne koledarčke, odpre konzervo sardel in se zmarinira v zelenjavni omaki. Vse to v trenutku! Če so ti Glave/Če veš, kaj mislim! všeč, jih lahko podpreš in dobiš dodatno mini epizodo. Pridi se pogovarjat -> Discord: Apparatus klub Vprašaj: Če veš, kaj mislim – Glave #177 Zapiski: Vprašanje: Irenica Pozdravljeni vsi, prosila […]

Prva epizoda Radar podkasta sa Stevanom Filipovićem ugostila je dramaturškinju Milenu Bogavac, s kojom Stevan Filipović debatuje o popularnoj seriji Maleni irvas. Ali ovaj Netfliksov hit je samo polazište za mnogo širu priču o nama i vremenu u kome živimo. Od petka 31. maja, sajt Radara je bogatiji za još jedan podkast. Naime, reditelj Stevan Filipović, autor filmova Šejtanov ratnik, Šišanje, Pored mene, Pored tebe i nadolazećeg Pored nas, upustio se u ambicioznu realizaciju podkasta s edukativnom komponentom, koji bi na svake dve nedelje donosio nove teme i goste, koji bi zajedno sa njim analizirali aktuelne popkulturne fenomene. Na ideju za podkast došao je slučajno: „Pre par dana sam imao višesatni razgovor sa čovekom od tridesetak godina, koji radi na visokoj poziciji u Majkrosoftu, prima platu do četiri hiljade evra, i zapošljava ljude koji rade na softveru koji upravo menja tok ljudske istorije. Sadržaj razgovora je za mene bio poražavajući. Ne mogu da kažem da čovek nije formalno obrazovan – ima gimnaziju, fakultet… Ali, njegovi stavovi o svim društveno-političkim temama kojih smo se dotakli su bili na nivou onoga što su pre digitalne revolucije bila 'razmišljanja' likova koji piju pivo ili duvaju travu ispred C-marketa. Ili, prevedeno: stavovi su mu digest svih podkasta Džoa Rogana – od antivakserstva, preko podrške Trampu, nezainteresovanosti za demokratiju u svetu, slobodu medija, izbore, uz potpuno odsustvo svesti da živi u Srbiji, a ne u Americi. Vučić mu je apstrakcija, nečiji tuđi problem; ono što mu najviše zamera je 'što nas je zaključavao za vreme pandemije'. Mislim da je istina da on ne živi ni u Srbiji, ni u Americi, već u onome što Sem Haris duhovito naziva 'Podkastistan'. Pitao sam ga da li postoji jedan tradicionalni medij koji prati i čijim novinarima i uredništvu veruje, odgovor je bio odričan… Ovo nije 'generacija koja dolazi', oni su uveliko tu, oni glasaju (ili ne glasaju), a rastu i obrazuju se putem pomenutih sadržaja, u vakuumu koji je nastao nepostojanjem kvalitetnih domaćih ekvivalenata. Moja ideja je da upravo ovim podkastom popunimo taj vakuum…“

Možganski trust zavije sladkorno peno v sponzorsko majico in jo zamenja za diplomo. Če so ti Glave/Če veš, kaj mislim! všeč, jih lahko podpreš in dobiš dodatno mini epizodo. Pridi se pogovarjat -> Discord: Apparatus klub Vprašaj: Če veš, kaj mislim – Glave #174 Zapiski: Vprašanje: Blaž Žena je kupila aparat za sladkorno peno (kot […]

Možganski trust se med pospravljanjem vilic iz pomivalnega stroja zbode v ustnice. Z dvema pričama. Če so ti Glave/Če veš, kaj mislim! všeč, jih lahko podpreš in dobiš dodatno mini epizodo. Pridi se pogovarjat -> Discord: Apparatus klub Vprašaj: Če veš, kaj mislim – Glave #172 Zapiski: Vprašanje: Miška Maška V naprej hvala za razsvetlitev […]

Možganski trust špega skozi špranjo za zaklenjenimi vrati v družbi veganov. Če so ti Glave/Če veš, kaj mislim! všeč, jih lahko podpreš in dobiš dodatno mini epizodo. Pridi se pogovarjat -> Discord: Apparatus klub Vprašaj: Če veš, kaj mislim – Glave #170 Zapiski: Lačni Franz Zaradi ugriza klopa vse več alergij na meso Sledite nam […]

Možganski trust se odpravi na olimpijado, kjer zmaga v metu straniščne metlice. Če so ti Glave/Če veš, kaj mislim! všeč, jih lahko podpreš in dobiš dodatno mini epizodo. Pridi se pogovarjat -> Discord: Apparatus klub Vprašaj: Če veš, kaj mislim – Glave #167 Zapiski: Glave na gradu: O znanih upornikih skozi čas Vlog #2 – […]

Možganski trust parkira čez črto, nakar se prilizne učitelju s kozarcem mleka. Če so ti epizode všeč, jih lahko podpreš in dobiš dodatno mini epizodo. Pridi se pogovarjat -> Discord: Apparatus klub – Glave #164 Zapiski: Sledite nam na Instagramu, ker tam novačimo vprašanja. Sploh Staretu se splača slediti. Joco Stare Pižama Anže

Z Anžetom na bolniški se Sašo, Joco in Pižama spustijo s ketne. Ustanavljajo svoje šole in prepričujejo dostavljalce, da gips ni fotošopiran. S snemanja se odpeljejo v rdečem avtomobilu. Če bi rad/a slišal/a dodatno afteršejv epizodo podpri Glave. Če so ti glave všeč, jih lahko podpreš. Hvala. Pridi se pogovarjat -> Discord: Apparatus klub Vprašaj: […]

Jože, Sašo, Boštjan in Anže vejo, kaj mislijo. Petič! Če bi rad/a slišal/a celo epizodo podpri Glave. Če so ti glave všeč, jih lahko podpreš. Hvala. Pridi se pogovarjat -> Discord: Apparatus klub Vprašaj: Če veš, kaj mislim – Glave #160 Zapiski: Vprašanje: Primož Ko grem iz bloka se čistilka vedno hoče pogovarjat z mano […]

Evo nas s novom epizodom u našem novom pomalo too much podcast studiju powered by Prima namještaj! Ekipa iz Prima namještaja je uskočila i pomogla nam da si napokon uredimo studio koji ovaj naš mali pomalo too much podcast zaslužuje. Koliko je sve predivno vidite i sami, a ako vas zanimaju koji su to komadi namještaja, evo detalja: Fotelje: www.prima-namjestaj.hr/fotelja-lido.html Stolić: www.prima-namjestaj.hr/klub-stolic-topeka.html Slike: www.prima-namjestaj.hr/ukrasna-slika-moos-4-kom-coc47798mcl.html Vaza: www.prima-namjestaj.hr/ukrasna-vaza-fay-28-cm-coc44065mcl.html Hvala Prima namještaj što ste dio naše priče! ❤️ U ovoj epizodi smo odgovarale na vaša pitanja poput: - Mislim da moja sestra nije sretna u braku. Što da napravim? - Kako se nositi s uspoređivanjem s drugima? - Što kad ti dečko još nije prebolio bivšu? - Kako se nositi s krizom identiteta? - Kako održavati vezu na duljinu? Hvala vam na supportu, volimo vas! POVEŽITE SE S NAMA: Eva: www.instagram.com/toomucheva Marie: ⁠⁠⁠⁠www.instagram.com/mariewasler⁠⁠⁠⁠ Slušajte, gledajte & subscribeajte naš podcast: YOUTUBE: https://bit.ly/3ytU2hP SPOTIFY: https://spoti.fi/3RNtHCj APPLE: ⁠⁠⁠⁠https://apple.co/3RNuD9W⁠⁠⁠⁠ Ako nam se želiš zahvaliti za naš rad i trud, bile bismo ti zahvalne da ovu epizodu podijeliš na svojim društvenim mrežama ili svojim prijateljima i da nas označiš (@toomucheva, @mariewasler) te da podcast ocijeniš i/ ili komentiraš na platformi na kojoj nas slušaš. Hvala ti!

FEJMRČ! : ⁠fejmici.si⁠ Vaše težave: podcast.fejmici@gmail.com Poljubna enkratna donacija na: ⁠https://tinyurl.com/y2uyljhm⁠ Mesečna finančna podpora možna na: 3€ - ⁠https://tinyurl.com/yxrkqgbc⁠ 5€ - ⁠https://tinyurl.com/y63643l5⁠ 8€ - ⁠https://tinyurl.com/y62ywkmt⁠ Motitelji: - Gašper Bergant ⁠https://www.gasperbergant.si ⁠⁠https://www.instagram.com/gasper.bergant/  ⁠ - Žan Papič ⁠https://www.zanpapic.si ⁠⁠https://www.instagram.com/zanpapi/  ⁠ Produkcija: warehousecollective ⁠https://www.warehousecollective.si⁠ Grafična podoba: Artex ⁠https://www.facebook.com/artextisk

Jože, Sašo, Boštjan in Anže vejo, kaj mislijo. Četrtič! Če bi rad/a slišal/a celo epizodo podpri Glave. Če so ti glave všeč, jih lahko podpreš. Hvala. Pridi se pogovarjat -> Discord: Apparatus klub Vprašaj: Če veš, kaj mislim – Glave #157 Zapiski: 1. Vprašanje: Urban: Moja punca ima ful tatoojev. Jaz nimam nobenega. Kaj bi […]

Nova epizoda podcasta Snaga uma donosi razgovor sa Sergejem Trifunovićem, koji je planiran kao razgovor o tome kako čuvamo radoznalost, kreativnost i sebe u svetu koji nas vuče ka letargiji. Planiran je kao razgovor o Sergejevom odnosu prema svetu, događajima koji su toliko dobri da ga vinu u nebesa, a i prema događajima koji su ga boleli. O tome i jeste i nije, jer je sniman manje od sat vremena nakon što se dogodila pucnjava u osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar". Ispao je kao i razgovor prijatelja o životu, i suočavanje sa događajem koji još uvek, u tom trenutku, ne prihvatamo do kraja i tek počinje da nam dolazi do srca, i psovanje, i traženje objašnjenja, i bežanje od teme, pa vraćanje na temu, i grljenje. "Mislim da mi i dalje ne peremo noge, a menjamo čarape, kao društvo. Užasno nam smrde noge i uporno menjamo čarape, koje se raspadaju, i raspadaju, i raspadaju. I nikako da nam neko objasni da treba prvo da operemo noge, pa da obučemo čiste čarape. To pranje nogu bi značilo da se sistemski stvari menjaju iznutra. Ne fasada. Sećaš se Vranjskog pozorišta, na koje je Srpska napredna stranka okačila fasade isprintane na papiru zgrade koja se raspada. To su te čarape na prljavim nogama. Ne radiš rekonstrukciju zgrade, nego samo navučeš fasadu: Ona je i dalje iznutra trula i raspašće se", rekao se Sergej Trifunović u novoj epizodi podcast-a Snaga uma.

Termini za snimanje su čudna stvar – ušli smo u studio pre prvog podbacivanja u Madridu, a sad je možda i već 2-0 za Partizan? Ko to zna, dragi slušaoci i gledaoci...mi svakako ne, pa smo, svesni činjenice da se budućnost ne da predvideti, rešili da se zabavimo ovim ostatkom ABA sezone pre nego što počne plej-of. Za početak, analizirali smo malo preostale utakmice u ABA karavanu. Najzanimljivije je bilo u Podgorici, gde je Partizan tek u napetom finišu proslavio pobedu nad revitaliziranom ekipom Budućnosti. Briljirao je za domaće Erik Grin, koji je podsetio na neka minula vremena, ali su sa druge strane spremne odgovore imali Kevin Panter i Zek Ledej. Na kraju, pobeda za „pola koša“ i overeno prvo mesto pred plej-of – zadatak obavljen za crno-bele! Crvena Zvezda je položila oba ispita iz dopunske nastave, a u međuvremenu je i Borac iz Čačka poveo sa 1-0 u svojoj baraž seriji protiv Heliosa. Kostur ABA plej-ofa se tako konačno zaokružio, pa će se u četvrtfinalu sastati sledeći parovi – Partizan-Derbi, Zvezda- Zadar, Budućnost-Mega i Cedevita Olimpija-FMP. Neke ishode ćemo znati kod sledećeg javljanja, ali za Partizan ćemo morati sačekati jer im je liga dala slobodno zbog serije sa Realom, što se i očekivalo. A što se nagrada iz naslova tiče...pa, podelili smo poneku. Mislim, „podelili“, izrazili smo se o MVP-ju, prvoj petorci i tako tim stvarima. Ali, da bi saznali ko je zapravo ovu prestižnu nagradu, moraćete zapravo i da pogledate ili poslušate podcast! Nije fer da vam otkrijemo ako ne kliknete. U svakom slučaju, vidimo se za koji dan kad opet pričamo o NBA plej-ofu!

Jože, Sašo, Boštjan in Anže vejo, kaj mislijo. Tretjič! Če bi rad/a slišal/a celo epizodo podpri Glave. Če so ti glave všeč, jih lahko podpreš. Hvala. Pridi se pogovarjat -> Discord: Apparatus klub Vprašaj: Če veš, kaj mislim – Glave #151 Zapiski: Pižama 1 Mamuti v čuftih Stare 1 Obramba: MATRICA Jože 1 Prvič ti […]

"Mislim da sam našao sebe i da sam u potpunosti i zadovoljan i srećan, a to je najvažnije i kad radite i kad učite i kad stvarate." U epizodi 206. podkasta Pojačalo, gost Ivana Minića je Živojin Žika Petrović. Žika je uspešan preduzetnik, osnivač i vlasnik nekoliko različitih biznisa, a danas nalazač i promoter naših genijalaca i talenata. Žika nam priča kako se zainteresovao za tehniku, elektroniku i mašinstvo putem sekcija u osnovnoj školi, kako je počeo da popravlja uređaje, prvo sa ocem u kući, a zatim i za komšije i prijatelje i kako je to preraslo u biznis već početkom srednje škole. Priča nam i o prvom susretom sa marketingom i kako je promovisao svoj prvi biznis. Još kao srednjoškolac, bio je poslodavac, imao je dva radnika, sekretaricu i vozača zaposlenog. Kasnije, glad za znanjem i zahtevi tržišta usmeravaju ga u novom pravcu, te početkom devedesetih, zvanično postaje preduzentnik i osniva firmu „Processor Commerce“ koja se bavila prodajom raznih elekrtronskih uređaja, računara, pejdžera, i kasnije mobilnih telefona. U to vreme osniva i pokreće časopis "Moblini magazin", čije prvi broj bio doštampavan, jer se veoma brzo rasporodao. Kroz priču dolazimo i do hobija kojim se i dan danas bavi. Radio signalom ga je zarazio nastavnik Tehničkog u osnovnoj školi kad je doneo radio stanicu i antenu i pokazao im šta rade radio amateri. Priča nam o značaju radio amatera u mirnodopskim i ratnim uslovima, a čućete i jednu skoro neverovatnu priču kako su radio amateri nabavili lek iz Nemačke čoveku u Nišu za samo 24 časa. Čućemo i priču o osnivanju i radu još jednog časopisa E-Magazina, koji se bavio elektronskim poslovanjem u vreme kada elektronsko poslovanje kod nas nije ni postojalo. Priča nam i o svojim preduzetničkim greškama, kojih je kaže, bilo mnogo, naročito u delu zapošljavanja ljudi. Sada, Žika obraća pažnju, zapošljava i bavi se samo talentima. Kada kod nekoga prepozna talenat, posveti mu vreme i pokušava da iz njega izvuče najbolje. Otud i današnji Žikin posao i preokupacija. Srpska Naučna Televizija je bila prva koja je dobila frekvenciju za emitovanje naučnog sadržaja, a sve u saradnji sa mladim talentima koje je nekako okupio oko sebe. Danas je to regionalna Brainz televizija koja se bavi promocijom domaćih talenata i genijalaca. Teme u epizodi: - Uvod i predstavljanje - Kad porastem biću - Kako je Žika počeo rano da radi - Kako je hobi prerastao u nešto ozbiljnije - Na koji način se dolazilo do znanja - Priča o prvom poslu - Odakle i na koji način se rađala inspiracija u to vreme - Svet radio-amatera - Dalje razvijanje biznisa - E-Magazin - Kako izabrati ljlude za saradnju - Kako se nastavila priča sa televizijom - BrainzTv danas - Razlog nastanka knjige Podržite nas na BuyMeACoffee: https://bit.ly/3uSBmoa Pročitajte transkript ove epizode: http://bit.ly/3yxpJGN Posetite naš sajt i prijavite se na našu mailing listu: http://bit.ly/2LUKSBG Prijavite se na naš YouTube kanal: http://bit.ly/2Rgnu7o Pratite Pojačalo na društvenim mrežama: Facebook: http://bit.ly/2FfwqCR Twitter: http://bit.ly/2CVZoGr Instagram: http://bit.ly/2RzGHjN

To je le del 148. epizode Glav. Celo epizodo dobijo podporniki. Kje lahko podpreš, vprašaš? Tukaj. Jože, Sašo, Boštjan in Anže vejo, kaj mislijo. Drugič! Če so ti glave všeč, jih lahko podpreš. Hvala. Pridi se pogovarjat -> Discord: Apparatus klub – Glave #148 Zapiski: Zapiski: Pižama: – US Marines Defeat DARPA Robot by Hiding […]

FEJMRČ! : fejmici.si Vaše težave: podcast.fejmici@gmail.com Poljubna enkratna donacija na: https://tinyurl.com/y2uyljhm Mesečna finančna podpora možna na: 3€ - https://tinyurl.com/yxrkqgbc 5€ - https://tinyurl.com/y63643l5 8€ - https://tinyurl.com/y62ywkmt Motitelja: - Gašper Bergant https://www.gasperbergant.si https://www.instagram.com/gasper.bergant/ - Žan Papič https://www.zanpapic.si https://www.instagram.com/zanpapi/ Produkcija: warehousecollective https://www.warehousecollective.si Grafična podoba: Artex https://www.facebook.com/artextisk

Anže in Pižama na praznovanje festivusa povabita Jocota (javni zavod) in Sašota (komercialc). Kar se začne kot nedolžno naštevanje čudaškosti s spleta, se kmalu sprevrže v vsesplošno branje misli, ki se ga ne bi sramovale niti seanse pri madame Blavatsky. Če so ti glave všeč, jih lahko podpreš. Hvala. Pridi se pogovarjat -> Discord: Apparatus […]

Podržite me na Patreonu: https://www.patreon.com/agelast Jednokratne donacije kanalu: https://www.paypal.me/agelastpodcast Kripto donacije: BTC: 1BdrToPVPRbMtzPkdX8z3wviTHZZyzqD7w ETH: 0xe189975f215102DD2e2442B060D00b524a608167 FB: https://www.facebook.com/galebnikacevic Instagram: https://www.instagram.com/agelast_/ Twitter: https://twitter.com/GalebNikacevic A1: https://a1.rs/privatni Legend WW: https://www.legend.rs/ “TV Slagalica” je jedan od najpopularnijih i najdugovečnijih televizijskih formata na našim prostorima. Stvar uz koju se porodice generacijski okupljaju već decenijama. Prosto ne pamtim period kada se Slagalica nije gledala i, iskreno, ne poznajem osobu koja za Slagalicu nije čula. Ali koliko, zapravo, znamo o ovom kvizu? Koliko znamo o procesu kreiranja pitanja i šta je sve potrebno za jedan dobar kviz? Kada smo već kod toga, koliko znate o kviz kulturi, kvizomanima, kulturi kvizova, od pub kvizova, pa do kviz olimpijade. Moj novi gost je autor pitanja za „Slagalicu", kao i kviz „Potera" — Ivan Andonov. Učesnik brojnih kviz formata, višestruki prvak Srbije u kviz takmičenjima i baš je onakav kakvim zamišljate jednog profesionalnog kvizomana: informisan, oštrouman, zabavan i spreman da te gađa trivijama u svakom trenutku. Mislim da je ovo prava novogodišnja epizoda.. Producent: Sandra Planojević Hasci-Jare Audio: Marko Ignjatović PR & Organizacija: Sandra Planojević Hasci-Jare Instagram: Galeb Nikačević Hasci-Jare: https://www.instagram.com/agelast_/ Sandra Planojević: https://www.instagram.com/run_lola_run_7/ Marko Ignjatović: nema instagram.