Podcasts about Ipak

Uvek postoji novo pitanje koje roditelj ima, nikad nije kraj učenju i edukaciji o odnosu sa decom, ali ako su prioriteti dobro postavljeni i ako na licu imamo osmeh, a u glavi manje brige, onda je sve na svom mestu, priča u novoj Mamazjaniji Ivana Bunčić, poznatija kao „Profi mama“, koja je osnovala istoimenu akademiju, inače stručnjakinja za marketing i edukatorka roditeljstva, a pre svega mama jedne male Srne i jednog malog Juga. Kada je rodila prvo dete, ćerku Srnu, Ivana je poželela da bude najbolja mama na svetu, pa je pročitala svu moguću literaturu o roditeljstvu, slušala razne savete i na kraju osnovala Akademiju „Profi mama“. „Tom nazivu kumovala je prijateljica, koja kad je videla koliko sam knjiga o roditeljstvu pročitala rekla da ću postati - profi mama. Ipak, nisam ja profi, već sam kao i sve ostale mame i tate, i dalje puna pitanja o roditeljstvu. Na našoj akademiji okupljamo upravo najveće stručnjake za roditeljstvo koji odgovaraju na nedoumice koje muče većinu nas, a njihovi odgovori i saveti pomažu da se bolje snađemo i budemo prisutniji kao roditelji u svetu naše dece“, priča sa osmehom Ivana. Ubrzo posle rođenja ćerke, stigao je i sin Jug, a Ivana je uveliko prestala sa poslom od devet do pet i na neki način povezala svoju marketinšku struku sa majčinstvom. „Shvatila sam na vreme da bi za mene sve drugo bilo preveliki stres i odlučila da želim posao koji će mi omogućiti više vremena sa porodicom. Dok su deca mala mi smo im najpotrebniji, zapravo roditelj je sve što im je potrebno, i zato želim da sam tu. Svoju struku iskoristila sam u radu Akademije, a u taj posao uključen je i moj muž, pa se nadopunjavamo, kako službeno, tako i sa obavezama prema deci i kući, sve delimo“, priča naša gošća. Neka od ključnih pitanja i strahova sa kojima se roditelji suočavaju jesu granice koje postavljaju deci, a koje su često fleksibilne. „Roditelj postavlja granice, ali one se deci ne dopadaju uvek, tako da moramo da budemo spremni da kad im kažemo ne, dobijemo burnu reakciju. Ne znači da će uvek biti tako, ali dete ume da se baca, viče, negoduje na sve moguće načine, jer ne može da se pomiri sa tim da nešto ne može. Roditelj mora biti istrajan jer će tako dobiti samosvesno dete, koje će samo sebe ograničavati kasnije u životu“ , objašnjava Ivana. Takođe, roditelje, mahom starije dece, brinu razna pitanja koja se tiču virutelnog sveta sa kojim se svi suočavamo, a u koji su deca od najmlađih godina uvučena. „Malu decu ne smemo ostavljati samu sa ekranom, niti im davati aparate u ruke, sve dok bar ne krenu u osnovnu školu. Preporuka je da roditelji gledaju različit sadržaj zajedno sa decom, da budu upućeni u ono što ona prate, iako to nije uvek moguće. Ipak istraživanja su pokazala da dete koje je samosvesno u oflajn svetu, nikada ne podleže virtuelnom nasilju, niti bilo kakvim navlakama koje nudi svet interneta“, kaže gošća Mamazjanije. Da bi roditelj mogao da brine o detetu, da provodi sa njim to čuveno kvalitetno vreme, mora misliti i o sebi. „Treba češće postavljati pitanje kako smo mi, kao roditelji. Mnogo toga se promeni u našim životima kad dođu deca i oni koji kažu da se ništa nije promenilo, ne govore istinu, jer to je nemoguće“. Liste svakodnevnih obaveza, koje svaka mama ima, nikada se ne smanjuju, ali nije neophodno ispuniti sva očekivanja sa tih „kilometarskih“ papirića. „Svaka mama je u stresu da mora da uradi sve sa tog spiska, koji neke drže u glavi, a neke na papiru, telefonu, svakako mnogo je važnije da budemo prisutni kada smo sa decom, nego da neprestano razmišljamo šta je ono što sledeće treba da uradimo, da li smo nešto preskočile, hoćemo li stići sve, jer - ne mora sve, spisak može i da sačeka“, nasmejano priča Ivana.

U državi u kojoj psi umiru izgladneli, zlostavljani ili zaboravljeni u „prihvatilištima“ dok milioni za njihov smeštaj i negu nestaju bez traga, svaka pasja sudbina je tihi svedok jednog sistemskog zločina - ne samo prema životinjama, već i prema društvu u celini. Istražni organi, veterinarske inspekcije, komunalne službe - sve deluju formalno prisutno. Zakoni postoje. Upravni nadzor je predviđen. Bužetska sredstva izdvojena. Ipak, ono što bi trebalo da bude servis za zaštitu napuštenih životinja u Srbiji, pretvoreno je u mrežu korupcije i nekažnjivosti. „Prihvatilišta“, kako se zvanično nazivaju, ne služe za zaštitu životinja, nego neretko za njihovu nehumanu eliminaciju. A kako su pokazali slučajevi iz Rume, Požege, Velikog Gradišta - ali i iz gotovo svake druge opštine u Srbiji - nije reč o izuzecima, već o pravilu. „Veličina i moralni napredak jedne nacije može se meriti po načinu na koji postupa prema životinjama. A naša država, pse koji pronalaze i spasavaju ljude, prodaje za 200 dinara po komadu“, uvela je Vanja Bajović, profesorka prava, u novu epizodu Radar Foruma u kojoj je ugostila Vesnu Teodorović iz udurženja za zaštitu pasa Pravo na život.

WWDC nastavlja odomaćivanje AI-a u Appleovom novom, zastakljenom, dvorištu. Ipak, glavna vest je iPadOS. Sada je sve 26, nova imena i novi dizajn ispraćeni su ostalim malim promenama koje zaokružuju sat i po predstavljanja ovogodišnjih osveženja Appleovih platformi. Tradicionalno nadovezivanje u vidu tridesetak naših minuta sledi. Hvala na slušanju!

Partenon - hram posvećen boginji Ateni, građevina koja je kroz vekove menjala uloge - od svetilišta, preko pravoslavne crkve do džamije i skladišta baruta. Ipak, koliko god se menjao, zadržao je posebnu težinu u kulturnoj istoriji Evrope. O njegovom nastanku, arhitektonskim rešenjima i simbolici razgovaraju istoričari umetnosti Mina Radovanović i Nikola Piperski.

Učestvovanje oca, podjednako kao i majke, u vaspitanju i odgoju deteta je ključno za razvoj u normalnu, ispravnu, pozitivnu osobu, priča u novoj Mamazjaniji Miša Stojiljković, koga smo u najavi predstavili kao „Profi tatu“, jer se kroz svoje emisije, između ostalog, bavio podrškom tatama kojima se, u našem društvu, često ne priznaju brojne zasluge. Miša je kao otac dva dečaka legitiman da zastupa očeve, a osim što je psiholog i novinar, autor je serijala „Tata, ti si lud“, u kojem iz različitih uglova obrađuje upravo temu očinstva. U razgovoru sa Mišom, čuli smo nekoliko anegdota iz radionica, koje je držao sa očevima, koji su govorili o svojim strahovima, ali i hrabrosti da se suoče sa roditeljstvom, posebno oni koji su želeli da budu neprestano uz svoju decu, od dana rođenja, pa su zbog toga čak uzeli i porodiljsko. „Za to je zaista potrebna hrabrost, jer u početku su svi u strahu. Kad dobijete dete, menjaju se prioriteti, više nije najvažniji posao i vaš lični život. Očevi koji su uzimali porodiljsko, u retkim firmama u Srbiji koje to omogućavaju, kažu da su u startu bili preplašeni, ali se kasnije to prenelo u nezaboravno iskustvo, koje ne bi menjali ni za šta na svetu. Tako je bilo i meni, jer sam po zakonu imao samo pet dana nakon što se supruga porodila, ali sam uzeo tri nedelje od godišnjeg odmora, a period koji sam tada proveo sa sinom je nešto najdragocenije“, seća se Miša. On ističe da su danas očevi mnogo više angažovani oko dece nego što je to nekad bio slučaj, ali i društvo je takvo da u muškarce nema poverenja. „U Švedskoj, recimo, očevi i majke imaju zajedno 18 meseci porodiljskog, pa mogu da rasporede to vreme kako oni žele, odnosno kako smatraju da je najbolje za dete. Kod nas će, nadam se, nekad u budućnosti biti tako, možda sad kad krenu ove društvene promene, dođe i do tog momenta. Međutim, kod nas je duboko ukorenjena ideja o ženi kao nekome ko brine o deci i starim roditeljima, a muškarac je uglavnom onaj koji zarađuje i ne meša se previše emotivno, niti ima vremena, ni kapaciteta za brigu. Važno je da shvatimo da nije sve baš tako crno-belo. Što se dece tiče, očevi sa njima mogu sve kao majke, osim dve stvari, da ih rode i da doje“, sa osmehom objašnjava Miša. Očevima se, ističe on, ne priznaju mnoge zasluge, pa i danas u 21. veku ženama se često postavlja čuveno pitanje „Pomaže li ti muž u kući i oko dece?“ „Na ovo pitanje vređaju se žene, ali i mnogi muškarci, jer oni su svesni da ni kuća, ni deca, kao ni obaveze oko njih, nisu samo na majci, već je poenta da se sve deli. Čini mi se da mlađi očevi danas to shvataju, da stižu neka drugačija vremena, u kojima se ohrabruju da provode više vremena sa decom, ispoljavaju osećanja i daju deci model ponašanja, koji će im pomoći da odrastu u samosvesne, ispravne ljude. Oni će se osloboditi tih predrasuda i ‚čipova‘ koji su nam ugrađeni i sa kojima smo živeli vekovima. Angažovanje očeva u porodici je i najvažniji oblik prevencije porodičnog nasilja“, priča Miša. On takođe ističe kako je samohranim očevima možda i teže nego majkama, upravo iz tih razloga, što se od oca ne očekuje da može i ume da brine i da bude odgovoran na isti način kao žena. „Po nekom ustaljenom pravilu, majke dobijaju starateljstvo nad decom u većini slučajeva. Ipak, dešava se da deca ostanu sa ocem, a onda se ljudi sažaljevaju i šokiraju jer kako će on sam bez žene, i te predrasude su jedan od razloga zašto je njima možda ponekad i teže nego majkama“, objašnjava Miša.

Umjetna inteligencija ima potencijal revolucionirati zdravstvenu skrb. Ipak, postoje neizvjesnosti po pitanju sigurnosti, propisa i kulturoloških raznovrsnosti, dok stručnjaci upozoravaju da se te stavke moraju uzeti u obzir s tehnološkim napretkom i pojavom novih alata.

Poraz, pa dvije pobjede u derbijima!0:00:00 Gorica0:03:35 Ocjene0:04:43 Rijeka0:15:19 Ocjene0:18:35 Hajduk0:39:44 Ocjene0:42:50 Alen Petrović0:53:50 Financijski izvještaj1:01:24 Raspored do kraja1:06:40 Mursa I ostali sportovi1:09:35 Inter1:12:42 Prognoze1:14:20 Slaven

Biti majka nije uloga, to je nešto najlepše na svetu, ali nije sve što jedna žena može i treba da bude, priča u novoj Mamazjaniji Marta Lović, poznatija na mrežama kao Mada Faka Maka, mama četvoromesečnog Tadije, koji je njenom suprugu i njoj stigao kao „novogodišnji paketić“. Želja da postane majka, kod Marte se, kaže, javila, onda kad je shvatila da više ne želi da bude sebična. „Bilo je vreme da moje potrebe padnu na drugo mesto, prosto svi smo mi sebični dok smo mladi i bez dece i to je normalno i skroz u redu. Međutim, kad sam upoznala mog muža i zaljubila se, jako brzo smo se i venčali, poželela sam da tu ljubav podelimo sa trećim bićem, a onda i sa četvrtim, petim, videćemo“, sa osmehom priča naša gošća. Na nju nisu mnogo uticala upozorenja, predviđanja i zastrašivanja koja su stizala sa svih strana i koja često okružuju trudnice sa pričama o mogućim komplikacijama na porođaju, teškoćama sa bebom u prvim mesecima, problemima u braku zbog hormona, psiho-fizičkih promena i tome slično. „Očekivala sam da se nešto od toga obistini, ali nije, nekako je sve do sada išlo lagano i bez stresa. Tadija je divna beba, toliko da ne smem svima to da pričam jer ima majki koje mesecima ne spavaju. On se do ujutru ne budi, a zaspi u osam uveče. Dobro jede, veseo je, a sa nama učestvuje i u videima koji su duhovitog sadržaja. Nekako sa njim je sve lakše, daje nam dodatnu energiju i inspiraciju“. Ljubav i međusobna podrška između Marte i njenog supruga, doprineli su da i Tadija bude mirna i zadovoljna beba. „Verovatno ima veze sa našim odnosom u kući, jer nekako toliko smo ga želeli i bili presrećni kad se rodio, da beba to oseća. Kad nismo kod kuće, samo čekamo da se vratimo i da budemo sa njim jer nam nedostaje. Sve te priče da ću ‚tek videti kako će nam biti i šta me čeka‘, još se ne dešavaju, a nadam se i da neće, ali ljudi iz najbolje namere imaju potrebu da upozore, pa to nekad dobije neočekivne razmere i ne zvuči baš dobronamerno“, priča Marta. Ona ističe da je na porođaju, a kasnije sa bebom super prošla, ali da ima pomoć njene i Lazarove majke, pre svega, ali tu su i drugarice i ona i suprug koji sve dele. Ipak, nisu svi te sreće. „Ima žena koje su same sa detetom i nije im lako. Majke koje rade kao preduzetnice, recimo, nemaju nikakve benefite, niti privilegije u društvu, a o tome niko ne govori“. Takođe, ženama često treba pomoć nakon porođaja, jer nisu sve u dobrom psihičkom stanju, ističe ona, i normalno je da dođe do promena, ali ovde podrška izostaje, što mora da se menja. „Kao neko ko se bavi društvenim mrežama, meni nije bilo teško da se brzo vratim na posao, iz porodilišta sam snimala video i izvinjavala se pratiocima što kasnim, jer ‚eto, porodila sam se‘. Iako mi često treba predah i od mog posla, drugačije je onima koje rade same, vode firmu i izdržavaju porodicu. Previše očekivanja je danas na ženama, koje su i majke“, objašnjava Marta. Okolina je ta koja postavlja imperative i očekivanja. „Kad smo suprug i ja otišli jednom na rođendan, a Tadija je imao samo mesec dana, ‚razapeli‘ su me na mrežama. Kako sam mogla da ostavim dete, zašto foliram da se dobro provodim na rođendanu, kad je to nemoguće i tome slični komentari. Ljudi prosto sebi mnogo daju za pravo. Mi smo savesni i brižni roditelji, a imamo pravo i jedno na drugo, ipak smo nas dvoje par, a ljudi često zaborave da su u braku jer se opsesivno posvećuju deci. Dete je srećnije, ako su roditelji srećni, zadovoljni i ostvareni jer onda i sa decom imaju bolji i kvalitetniji odnos“, zaključuje Marta.

U paket zvani 57. Sutra stale su američke tarife, Google na sudu, Microsoft koji će vam ipak snimati ekran, pregršt AI modela, novi Framework i domaća IT scena aktivizma. Ipak, nit koja prožima sve ove teme stara je koliko i čovečanstvo, pa šta god čuli i pročitali, pre konačnog suda valja dobro razmisliti. Hvala na slušanju!

U novoj, aprilskoj epizodi EmuGlx Podcasta, Nick, Doktor i Haseo dele utiske o Atomfallu i komentarišu novi trejler za dugo očekivani Silent Hill F. Ipak, glavna tema epizode je Nintendo Switch 2 – analiza cene, sveže vesti koje je Nintendo podelio početkom meseca, kao i priča o prvim igrama koje stižu za novu konzolu već ove godine. Pred vama je veoma sadržajna epizoda – knock yourself out i podržite svoj lokalni EmuGlx!Teme u ovoj epizodi:1. Uvod – 00:00:002. Atomfall utisci – 00:01:473. Silent Hill F najava – 00:06:594. Nintendo Switch 2 najava – 00:19:215. Mario Kart World najava – 00:42:096. Donkey Kong Bananza najava – 00:54:187. Metroid Prime 4 Beyond najava – 01:05:488. The Duskbloods najava – 01:20:099. Odjava – 01:32:27Za sve ostale epizode i kompletnu arhivu podcasta posetite sledeću EmuGlx YouTube kanal playlistu.

Uspjeh je često kombinacija upornosti, strpljenja i sposobnosti da se suočiš s izazovima, čak i kad stvari ne idu po planu. Kad si postaviš ovo pitanje: "Kako da baš ja, bez obzira na sve, IPAK uspijem?", u tvom umu se pokreću procesi razmišljanja koji podržavaju tvoju šansu za uspjeh. Tvoj um pronalazi nove mogućnosti koje možda ranije nije znao da postoje.Postavi sebi ovo magično pitanje svaki dan i aktiviraj svoj um da pronalazi prilike i radi za tebe!Za suranju se javi na email: dvorskidaniela@gmail.com#uspjeh #inspiracija

Nije normalno da mame postižu sve svakoga dana, rastrzane smo, a potrebno je da imamo vremena za sebe, priča u novoj Mamazjaniji influenserka Aleksandra Golijan, poznatija na mrežama kao „Nanamamasita“, koja je mama tri devojčice, a uči ih da su jedna drugoj najbolje drugarice i najveće bogatstvo - i sa kojima nikad nije dosadno. Kod Aleksandre u kući, dinamike, buke, pitanja, odgovora, razgovora, druženja, ne nedostaje, sa tri devojčice, koje neretko okupljaju i svoje drugarice, pa žurka ne prestaje. „Njihove drugarice su često kod nas, ostaju i da prespavaju, pa je to zabava bez prestanka, ali navikli smo na gužvu, tako da dok su dobre i lepo se zabavljaju ništa nije teško. Osim, što kad završe sa igrom, neko mora da raskloni haos“, uz osmeh priča Aleksandra. U dvadesetim godinama rodila je sve tri ćerke i kaže da je to nešto najbolje što je u životu uradila, jer danas je mlada mama, a one su već velike i mogu da se druže, putuju, bez nervoze i premora. „Rodila sam prvu ćerku sa 22, kroz par godina drugu, a uskoro i treću. Sa drugim detetom je teže, a sa trećim nije uopšte bilo lako, jer sam bila baš umorna. Ipak, drago mi je što sam bila mlada, iako ne mislim da je to najvažnije. Na dete se odlučujete kad imate pravog partnera, osobu sa kojom želite da imate decu, bez obzira na godine“, kaže naša gošća. Za decu je presudan model koji im pružamo, kao i međusobni odnos roditelja, ističe ona. „Deca su ogledalo kuće i života i ponašanja roditelja. Mi smo smireni, tolerantni, trudimo se da ne budemo nervozni, napeti sa decom, da na njih ne prenosimo loše raspoloženje, jer to je način da odrastaju u zdrave ljude“. Škola jeste važna, ali nije najvažnija. „Jednom me je najstarija ćerka slagala za ocenu i rasplakala sam se. Sebe sam iznenadila takvom reakcijom, ali nisam je očekivala, niti od nje da me slaže. To se više nije ponovilo. Čudno je zato što ih učm baš da ocene nisu najvažnije, već društvo u kojem se nalaze jer to je neki temelj za srećan život, pre nego uspeh u školi, koji ne garantuje i uspeh u životu“, priča Aleksandra. U eri interneta i njenog rada, koji pratimo na Instagramu, teško je decu odvojiti od telefona, ali ona, ipak, nekako uspeva. „Ne provode previše vremena na mrežama, uče, izlaze napolje, bave se sportom, tako da sa ograničavanjem vremena na telefonu nemamo problem. Ono što se, inače, često vidi na Instagramu nije realna slika života. Ima žena koje se snimaju kako se bude u tri ujutru ili u pet, pa treniraju, spremaju hranu, bude decu u zoru, a ona kao ustaju bez problema. Kad to vidite, znate da nešto nije u redu. Ipak, ko stvarno može tako i nije mu teret, svaka čast“, objašnjava Aleksandra. Ćerke uči da jedna drugoj treba da budu najbolje drugarice i da je to što imaju jedna drugu neprocenjivo bogatstvo. „Uvek sam želela sestru, a evo sad imam tri ćerke koje su moj najveći životni uspeh i želim da budu svesne koliko su srećne što imaju jedna drugu. Tome ih učim, kao što one mene uče da budem dosledna, strpljiva i prenose mi neke kvalitete i osobine, koje pre njih nisam posedovala, a i od dece ponekad treba učiti“, zaključuje Aleksandra.

Endometrioza je hronična bolest koja pogađa milione žena širom svijeta. Procjenjuje se da jedna od sedam žena u Australiji pati od ovog stanja. Ipak, endometrioza je i dalje slabo shvaćena, često se kasno dijagnosticira, a veliki izazov predstavlja i nedostatak stručnjaka u ovoj oblasti.

RFK Geoengineering ban, Organic “True Meaning”, Mary Josephine, Rocco's Pasticceria Caffe, COVID Rules Flashback, Egg Prices, Food as Medicine, Adonis Vernalis, Neurodivergence in Children, James Lyons Weiler, IPAK, Johns Hopkins autism deception, Dye Ban Backlash, and MORE! https://robertscottbell.com/organic-true-meaning-mary-josephine-roccos-pasticceria-caffe-covid-rules-flashback-egg-prices-food-as-medicine-adonis-vernalis-neurodivergence-in-children-rainer-zitelmann-origins-of/

Podržite nas i na Patreonu patreon.com/historycast Kada je papa Julije II dela Rovera pozvao Mikelanđela da oslika plafon Sikstinske kapele, umetnik nije bio oduševljen - zapravo, bio je besan. Smatrao je sebe vajarem, a ne slikarom, i uveren da ga zaverenici u papinom dvoru žele poniziti, prihvatio je zadatak nevoljno. Ipak, ono što je usledilo nije samo jedan od najambicioznijih poduhvata renesanse, već i umetničko delo koje će vekovima oblikovati percepciju umetnosti i religije. U ovoj epizodi, naša istoričarka umetnosti Jovana Milovanović i njen kolega Nikola Piperski otkrivaju kako je Mikelanđelo, sam u ogromnoj kapeli, ležeći na improvizovanoj skeli, proveo godine boreći se s bojama, vlažnim malterom i neprestanim pritiscima Vatikana. Da li je Stvaranje Adama zaista inspirisano anatomijom ljudskog mozga? Kako je umetnik u freske sakrio kritiku crkve? I zašto je Mikelanđelo do kraja života gajio prezir prema onima koji su ga naterali da stvara ovo remek-delo? Pridružite nam se u istraživanju Sikstinske kapele - umetničkog, političkog i ličnog bojišta jednog od najvećih majstora renesanse.

Porođaj u 20. godini u današnje vreme deluje neobično, kad se roditeljstvo često ostavlja „za kasnije“, ali gošća nove Mamazjanije Jelena Damnjanović, poznatija kao „Mama pre svega“, otkriva da je daleko lakše, fzički, biti mlada mama, iako sad već ima tri ćerke, ističe da joj ne bi smetala još jedna beba. Našu gošću mnogi znaju sa Instagrama, gde prate svakodnevicu Jelenine porodice, u kojoj najvažnija mesta zauzimaju Lena, Tara i Una. Iako su deca uvek na prvom mestu, kao apsolutni prioritet, Jelena se trudi da pronađe i kvalitetno vreme za sebe. „Najlepše mi je sa decom, ali kako godine prolaze, sve više mi je potrebno vreme samo za mene. To je neophodno za svaku ženu, majku, bez obzira na to čime se bavi i koliko dece ima, naše slobodno vreme mora da postoji“, kaže Jelena. Sa ćerkicama je drugarica, ali pokušava, ističe, da bude autoritet iako joj ne polazi uvek za rukom. „Radim od kuće i stalno sam sa njima, družimo se, razgovaramo o svemu, ali autoritet je tata. On tihim glasom, kratko opomene i to je dovoljno, a mene valjda ne shvataju dovoljno ozbiljno“, sa osmehom kaže Jelena. Iako se bavi društvenim mrežama, deci su telefoni dozvoljeni kontrolisano. „Lena ima telefon, ali ne i profile na mrežama jer je još rano za to. Ako nešto hoće da pogleda može da uzme moj telefon, a mlađe nemaju ni pametni satić. Same idu u školu, kao što smo i mi nekada išli, nema potrebe da ih pratimo i da u svakom trenutku znamo gde su. Sredina u kojoj živimo je mala, dosta se ljudi međusobom poznaje, pa je lakše pustiti decu da budu slobodna“, priča „Mama pre svega“. Ipak, deca ponekad učestvuju u aktivnostima koje mama zamisli, a koje su plemenite i humane. Jedna od njih desila se u avgustu prošle godine. „Tara se tada ošišala i donirala kosu deci oboleloj od raka. Ideja je bila moja, ali ona je prihvatila. Najteže joj je bilo da se odvoji od prvog pramena. Ipak, kad je shvatila šta radi i koliko je to plemenito i značajno za decu, bila je zadovoljna, a i zna da će njena kosica porasti. Imala je dugu, plavu, gustu kosu. Bilo je leto, vrućina, pa je i njoj značilo da se ošiša, a donirala je 30 centimetara kose“, seća se Jelena. Takođe, krajem januara ove godine, kada su studenti na putu za Novi Sad i „blokadu mostova“, prolazili kroz Novu Pazovu, Jelena ih je sa porodicom dočekala u blizini svoje kuće i ponudila palačinkama. „Spremili smo oko 90 palačinki i sve su pojeli. Provela sam tri sata pored šporeta i ništa mi nije bilo teško. Inače, pečem često palačinke, što se može videti i na mojim objavama i volim da ih jedem. Ovog puta, međutim, nisam jela, nego spremala za druge, za divne studente koji bude ogromnu radost u meni i svima nama svojim zajedništvom i onim što rade. Devojčice su bile sa mnom, Lena mi je pomogla da napravim i transparent ‚Ćinke za ćacija‘, koji smo držali kako bi nas primetili. Deca su bila oduševljena“, priča Jelena. Između prve i najmlađe ćerke je gotovo 10 godina razlike, ali im to ne smeta da se druže. Najstarija ćerka brine o obe mlađe sestre i pomaže mami, koja im neumorno ponavlja da njih tri moraju biti najbolje drugarice i uvek tu jedna za drugu. „Ne bi mi bilo teško da imam još jednu bebu. Najlakše mi je bilo dok su bile male, a sad kad su porasle sve je komplikovanije. Nijedna trudnoća, ni njihov najraniji period, nije mi teško pao, jer taj je i najlepši“, zaključuje Jelena.

Dragan Labovic bivsi kosarkas i reprezentativac Srbije, vlasnik je svih zlatnih medalje sa EP u mladjim selekcijama, novi je gost Jao Mile podcast-a.Vise puta je proglasavan za MVP prvenstva.Sa 18 god bio je najbolji strelac KLS.Ipak njegova profesionala karijera nije bila toliko sjajna kako su mnogi predvidjali.Uzivajte u razgovoru! Zabranjeno je svako kopiranje i neovlašćeno preuzimanje video i/ili audio snimaka i postavljanje na druge kanale! Nije dozvoljeno koristiti materijal sa ovog kanala, bilo u celosti ili iz segmenata, bez licenciranja / plaćanja kako za komercijalnu, tako i za nekomercijalnu upotrebu.Svaka upotreba bez licenciranja za komercijalnu ili nekomercijalnu / privatnu upotrebu biće procesuirana. Za sve informacije o pravima, za upite o licenciranju i dobijanju dozvole za korišćenje možete nas kontaktirati putem naše zvanične email adrese.00:00:00 Pocetak00:08:00 Zivotna prica00:13:27 Klub00:19:20 Odrastanje00:28:04 Uzori I mastanja00:41:30 FMP00:47:27 Cacak00:55:42 Odlazak/FMP00:59:00 Aris/Nemacka01:08:46 Rusija01:21:21 Finska01:32:16 Repka01:41:32 Najtezi protivnik01:45:00 Penzija01:47:20 Savet za mlade01:49:10 Benafiti 01:54:00 Top 5 Thumbnail designer:https://instagram.com/design33_mk?igshid=MzRlODBiNWFlZA==Pratite nas na društvenim mrežama!Instagramhttps://www.instagram.com/jaomile_podcast/Facebook https://www.facebook.com/JAOMILEPODCASTTikTokhttps://www.tiktok.com/@jaomile_podcastTwitter https://twitter.com/mileilicGost: Dragan LabovićDatum: 26. Februar  2025. Autor i domaćin: Mile IlićLokacija: Studio na kraju UniverzumaProdukcija: Infinity Lighthouse#jaomilepodcast #draganlabovic #swishfindyourway #djokovic #crvenazvezda #kkpartizan #findyourway #nba  #nikolajokic #abaliga #jokic #bogdanovic #euroleague #doncic #nikolatopic

Mislili smo da nove generacije ne znaju za patriotizam, a onda ih čujemo kako pevaju himnu, solidarni i jedinstveni, kaže Jelena Mitić, psihloškinja i nastavnica psihologije u Trinaestoj beogradskoj gimnaziji, ali i mama jedne studentkinje i jedne srednjoškolke, koja u novoj epizodi Mamazjanije govori o aktuelnoj situaciji u školstvu iz ugla profesorke. Činjenica je da školski sistem radi pod neuobičajenim okolnostima i da je svima teško, jer nijedna borba nije laka. „Teško je nama nastavnicima, studentima, učenicima, roditeljima, ali ovo je prvi put, bar da ja znam, a radim u prosveti dve decenije, da smo svi u simbiozi, ujedinjeni oko istog cilja“, kaže profesorka Mitić. Od generacija koje su pokazale izuzetnu solidarnost, empatiju, inteligenciju i volju, nismo mnogo očekivali, a oni su nas demantovali i nastavljaju to da rade. „Gledali smo ih sa tim telefonima, delovali su egocentrično, zainteresovani samo sa sopstvene interese, i da sve u životu završe što brže i lakše. Evo, ja rođenoj ćerki moram da kažem da pokupi veš, a očekujem da sama vidi šta treba da uradi u kući. E, to je bilo ranije, sad zna, sad joj je jasno kako izgleda preuzeti stvari u svoje ruke. Ovo je zato velika škola za našu decu, uče jedni od drugih, a uče i nas odrasle kako se sistem dovodi u red i to je neverovatno“, naglašava Jelena. Roditelji brinu više o tome gde će i kako ostaviti decu, naročito ako su još u osnovnoj školi, nego što brinu zbog gubitka nastave. „Većina roditelja nas podržava, pitaju kako da pomognu, šta da urade. Oni su više zabrinuti zbog dece koja bez nadzora sede kod kuće sa telefonima, igricama, nego zbog toga što gube nastavu. Zato mojim đacima pišem na grupi da svakoga dana vežbaju matematiku, nauče neke nove strane reči, da se organizuju i sami prate gradivo koliko mogu“, priča naša gošća. Organizacija i odnos prema aktuelnim dešavanjima, snalaženje u „vanrednim okolnostima“ u kakvim se trenutno nalazi naše društvo, delimično pripisujemo nasleđu. „Mi smo bili deca koja su pamtila ratove, krize, naši protesti bili su drugačiji, ali smo postavili neki temelj bunta, želje za promenama, još smo ti isti ljudi, a naša deca nose taj duh u sebi. On ih tera da se bore za pravdu i slobodu. Ono što je ključno je da hoće da ostanu ovde i zato je njihov cilj da promene sistem u državi i vrednosti koje su se godinama okretale naopako“. Ima dece sa strepnjama, koji se plaše zbog gubitka vremena. „Pohvalno je što ima dece koja žele sve da nauče i završe u roku, ambiciji uvek treba pružiti podršku, a posebno je teško maturantima koji već spremaju maturske ispite. Ipak svi oni razumeju da moramo da izdržimo, da ne posustanemo, a kako ćemo rešiti propušteno gradivo dogovorićemo se, to je najmanji problem, jer vremena imamo“, kaže uz ohrabrujući osmeh ova nastavnica. Ništa nije izgubljeno i sve se može nadoknaditi. „Pandemija i razne krize u kojima su se propuštale godine, naučile su nas da je nastava uvek nadoknadiva i mi ćemo učniti sve što je u našoj moći da deca ne pate i da njima bude dobro, da ne trpe posledice. Prosveta je toliko dugo urušavana i toliko dugo smo pokušavali nešto da promenimo, ali očigledno nije bilo moguće bez pomoći naših đaka“, zaključuje Jelena.

TODAY ON THE ROBERT SCOTT BELL SHOW: Trump's MAHA Commission, RFK Jr. Chairs, James Lyons Weiler, IPAK, NIH Reform Vision, Myrica Cerifera, Michael Boldin, Tenth Amendment Center, Trump's Court Challenge, Constitutional Crisis Debate, DOGE Economics, Checks and Balances, War Powers Myths and MORE! https://robertscottbell.com/trumps-maha-commission-rfk-jr-chairs-james-lyons-weiler-ipak-nih-reform-vision-myrica-cerifera-michael-boldin-tenth-amendment-center-trumps-court-challenge-constitutional/

Brzina savremenog života, a tek posao u dnevnim medijima, ne ostavlja mnogo vremena za porodicu, za decu, posebno ako je mama singl, pa su sve obaveze ovog sveta na njenim leđima, što potvrđuju i gošće nove Mamazjanije, koleginice sa portala Nova.rs i Zadovoljna.rs, Ivana Stojanov i Bojana Marjanović, koje su ulepšale i oplemenile naš studio povodom obeležavanja petog rođendana portala Nova. Da roditeljska briga ne prestaje, ali da je fizički život daleko lakši i da mama ima mnogo više vremena za odmor i predah, ispričala nam je Ivana, mama sad već odraslog mladića od 24 godine. „Kad dođem s posla, sednem i odmorim. Imam vremena za sebe, nema više one jurnjave, obaveza koje su oduzimale pola radnog dana ili ceo vikend. On je sada odrastao, samostalan čovek, sa kojim se doduše retko viđam, a to je ono što mi nedostaje. Ipak, idemo zajedno na studentske proteste i divno je što zajednički doživljavamo te promene, novu energiju i sve ono što su studenti doneli“, priča Ivana i dodaje da iako je mnogo toga u životu lakše kad dete odraste, ipak brine, i oseća se bar delimično odgovornom za njegove postupke bilo dobre ili loše, jer to nikad ne prestaje. Do tog odraslog doba, međutim, dete mora proći kroz kriznu adolescenciju, pubertet, a Bojana nam je ispričala, da iako su njena ćerka Nađa i ona drugarice, koje zajedno putuju, dele odeću, obuću, u nekom momentu došlo je do sukobljavanja i nerazumevanja, što je i skladu sa godinama. „Moje stvari su naše, a njene su samo njene“, uz osmeh kaže Bojana. Ipak, i dalje se raduju zajedničkim putovanjima i kad Nađa dobije dobru ocenu u školi, prvo požuri da javi mami. „Pubertet nas je malo odvojio, ali i dalje me zove kad dobije dobru ocenu i kad je raspoložena, pričamo, družimo se, evo sad se opet spremamo na zajedničko putovanje. Jako smo vezane i do skoro mi se poveravala o svemu, a sad nekako više vremena provodi sa drugaricama, sa njima ide u bioskop, čak je i sama letela avionom, kad je išla kod tetke. Zvala sam je četiri puta dok nije ugasila telefon, da proverim jel sve u redu“, sa osmehom se seća Bojana. Odrastanje dece prate različite faze, sa kojima se suočavajui roditelji, ali singl mame koje su usmerene na dete dok odrasta i vode ih svuda sa sobom, kako Ivana kaže, kao male „prikolice“, teže podnose odrastanje, odvajanje. Sa druge strane, osećaju olakšanje jer konačno dobijaju malo vremena i za sebe. „Pitala sam se ranije kako neke mame uspevaju da treniraju radnim danima, ja ništa nisam uspevala da postignem. S posla sam išla kući, onda sam sa Nađom učila, vozila je na treninge, na glumu. Dešavalo se da ceo vikend provedemo u učenju, da slučajno negde ne zaškripi. Sad mi je jasno da sam pogrešila i da je trebalo da je pustim da nauči sama kako da uči, a da bi to i meni dalo malo vremena za odmor“, kaže Bojana. Organizacija je ključ, tvrdi Ivana, a to znači postavljanje prioriteta i vremena koje nam je neophodno. „Čak i kad smo sa decom, treba da se zabavimo, druženje sa njima ne treba da bude nešto što smo odradili, već i u tome treba da nađemo zabavu. Sa sinom sam, dok je bio mali, igrala fudbal, pela se na drvo, nisam uvek imala snage za to, kad umorna i nervozna dođem s posla, ali onda on nešto uradi ili kaže i vrati me u život, osmehnem se, osetim nalet energije i nastavim dalje“, priča Ivana. Da je mama dobra, onda kad je dobro, već smo odavno zaključili u Mamazjaniji, a Ivana i Bojana, singl mame, pričaju da je emotivna ispunjenost poželjna i da čak i deca primećuju da su bolje raspoložene kad imaju partnera, koji ne mora biti bračni drug. Međutim, istuču da to nije uvek lako jer je, dok su deca mala, teško naći vremena za bilo koga osim za dete, posao i obaveze, a onda, tu je i momenat upoznavanja gde je uvek pitanje kako će dete reagovati na nekog novog u životu. Ipak, zaključak je da se za ljubav u svakom smislu treba boriti, a tome i decu treba da naučimo.

Časovi demokratije, tolerancije, razumevanja, zajedništva, ljubavi, radosti, proteklih nedelja drže nam naši studenti, ali i srednjoškolci, a kako je njihovim roditeljima, dok im deca spavaju napolju ili u zgradama fakulteta i hrane se onim što im doniraju ili što sami spreme, pešače desetinama kilometara, zarad jednog cilja, pričaju dve mame - dizajnerka Ana Vukmanović i Ana Tadić Pantos, glavna urednica magazina „Bumerka“. Briga i strahovi mešaju se sa osećajem ponosa, ljubavi, zaštite, dok misle na svoju decu u blokadama, u protestnim šetnjama, na skupovima. „Oni dovršavaju naš posao. Mislim da imaju snage da izdrže, da imaju vrlo jasan plan i ciljeve. Svakodnevno imaju plenume na kojima se dogovaraju šta dalje, tu glasaju i niko nema veća prava u odnosu na ostale u grupi. U kući smo bili uvek politički osvešćeni dok su mi sinovi rasli. Stariji je bio vrlo zainteresovan za sve što se dešava, mlađi ne toliko. Međutim, sad obojica podjednako učestvuju u blokadama, u ovoj njihovoj i našoj borbi“, priča Ana Vukmanović. Napominje da svakodnevno razgovara sa decom i dok je stariji sin, brucoš, bio na, kako kaže, hodočašću, do Novog Sada, bili su na vezi. „Zapitkujem šta se dešava, kako je tamo, šta rade, šta planiraju. Jednom sam čak ušla kod njih na Arhitektonski fakultet, sin me je uveo. Nisam se mešala ni u šta, samo sam želela da ih obiđem. Uvek smo se nekako prema deci odnosili kao prema prijateljima, o svemu razgovarali otvoreno i tako stekli njihovo poverenje, ali i oni naše. Taj odnos su sad samo preslikali na svoje društvo, na kolege“, kaže Vukmanović. Ona dodaje da joj je sin još početkom januara rekao da planiraju šetnju do Novog Sada. „Nije me to zabrinulo. Verujem u njega, u njih, u svu tu decu. Kad su stigli do stadiona u Inđiji, znala sam da ih čuvaju poljoprivrednici i policija i da ako se moje dete otkrije tokom noći, neko će me zameniti, i pokriće ga. Vera u to što rade je iznad svake brige i straha. Oni znaju da rade nešto ispravno i iskreno i zato se ne plaše“, naglašava Vukmanović. Da su nas na neki način prevazišli i da mi sada učimo od njih, smatra Ana Tadić Pantos, koja se sa osmehom na licu priseća kako je čak njena majka, sa 75 godina, pekla palačinke za unuke u blokadama. „Nije joj bilo teško, ali bilo je to mnogo palačinki. Nosili smo im i pakete vode, hranu, šta god im treba. Ipak, trudim se da se ne mešam u to što rade, plašim se da mi, odrasli, možemo samo da unesemo pometnju. Oni su vrlo dobro organizovani, imaju čitav sistem kako šta funkcioniše i svi ga se pridržavaju. Moj sin je oduvek bio veliki lokal patriota i sticajem okolnosti živeli smo u inostranstvu jedno vreme, ali kad se vratio bilo mu je žao njegovog grada, kad je video u šta se pretvorio. Ovo je prilika da nešto promeni i mislim da i zbog toga dodatno veruje u blokade“, kaže Tadić Pantos, čiji sin je apsolvent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Naši studenti i srednjoškolci vođeni su osećajem za pravdu i istinu, slažu se obe mame. „Oni su neiskvareni. Žedni su istine i pravde u ovom društvu, kojem je potrebno da se sistem i zakoni sprovode. Deca vide da se to ne dešava i žele da menjaju trenutno stanje, kako bi osigurali sebi svetliju budućnost u ovoj zemlji“, kaže Tadić Pantos. Mlade generacije nismo shvatali ozbiljno i društvo je bilo u zabludi da su nezainteresovani za rešavanje problema, odsečeni od realnosti, zadubljeni u telefone, društvene mreže, igrice. „To uverenje je vladalo evo do skoro, a onda su nas iznenadili, da lepše nisu mogli. Ima mnogo ljudi koji su od njih digli ruke i nisu ništa očekivali. Međutim, ovo što rade proteklih nedelja sve nas je navelo da se zapitamo i shvatimo da smo se o njih ogrešili. Vrlo su svesni svoje istorije, tradicije, naroda u kojem žive, i jasno daju do znanja da je ovo njihova zemlja, a mi smo tu da pomognemo, damo snagu i učinimo sve što je u našoj moći da u borbi ne budu sami“, naglašavaju obe mame.

Deca se rađaju čista, neiskvarena, nevina, želimo da što duže ostanu takva, bez obzira na iskušenja i udarce društva u kojem živimo, pričaju u novoj Mamazjaniji, kantautorka Ana Štajdohar i muzičar i kompozitor Nikola Demonja, roditelji dvoje dece, devojčice Nije (10) i dečaka Lava (8). U varljivim vremenima, u kojima živimo, Ana i Nikola ističu da sve što kao odrasli ljudi i roditelji radimo, u borbi za bolje društvo, je zbog budućnosti naše dece, koja će u tom slučaju možda ipak ostati ovde jednog dana, pa nećemo svi biti „skajp i vajber“ roditelji. „Naše društvo nije pleme, kako neki vole da ga predstavljaju i to treba da pokažemo deci, da znaju da i ovde može da se ceni pristojnost, lepo vaspitanje, obrazovanje. Lakše je kontrolisati pleme, zato nas i prikazuju takvima, ali to je daleko od istine, što nam poslednjih nedelja dokazuju neka malo starija deca, koju bezrezervno podržavamo“, priča Nikola. Svi se rađamo nevini, neiskvareni, ali, slažu se oboje, društvo je takvo, da roditelji strepe još i pre rođenja deteta, kako će se oni sa njim, a i ono samo snaći u vrtlogu u kojem živimo. „Suočavanje sa porodilištem je prvi udar, potom ako se dete prehladi, razboli sledi borba sa lekarima i zdravstvenim sistemom, zatim ide upis u vrtić i liste čekanja, onda problemi u školi, nasilje. Sve su to izazovi sa kojima se roditelji nose, a ako sistem ne funkcioniše, nemaju kome da se obrate za pomoć i to je najteže od svega“, kaže Ana. Veruju ipak, da bez obzira na okolnosti, deca najviše uče i „upijaju kao sunđeri“ u porodici, od roditelja, i da je njihov model najznačajniji, ono što govore, a pre svega, rade i pokazuju im kako treba. To je ono što im se ureže u svest i postaje vodilja u godinama koje dolaze. „Želimo da naša deca znaju šta je čežnja, koja se u ovim vremenima izgubila, da znaju kako je kad se čeka, to je ionako nešto najlepše. Ćerka je, recimo, poslednja u njenom razredu dobila mobilni telefon. Na to smo se odlučili jer nismo želeli da bude izopštena, ali ja sam dugo odolevao i možda bih i dalje da Ana nije popustila. Sa telefonom se međutim izgubila kreativnost, pa dok naš sin za dve nedelje uradi desetine crteža, ona gleda u monitor poput svojih vršnjaka, što je neminovno“, priča Nikola. Uče decu da kažu „izvini“, da priznaju kad pogreše, da znaju da nije uvek, i ne treba da bude, sve dostupno, da nekad nešto mora da se preskoči, da se zaželi. „Danas je deci, i ljudima generalno, sve dostupno i nema više ni čekanja, ni želja. Učimo decu da znaju da nije uvek tako jer nikad se ne zna šta ih u životu čeka. Ipak, ne želimo ni da ih čeličimo, u smislu da ih pripremamo za borbu, jer se nadamo da jednog dana ljudi ovde više neće misliti o politici, već da će najveći problem za roditelje biti, koje boje da budu patike koje detetu kupuju“, pričaju uglas. Slični stavovi, ciljevi, zanimanja, ali i to što su oboje imali bezbrižno detinjstvo sa, kako kažu, divnim roditeljima, uputilo ih je jedno na drugo, a onda su i decu dobili, baš onako kako su zamislili. „Nije slučajno da smo se nas dvoje našli, jer imamo mnogo sličnosti. Kad sam razmišljao o deci, uvek sam želeo devojčicu, a posle i dečaka, i Ana ih je baš tim redom i rodila. Kad uveče, ponekad, legnu između nas da spavaju, osećamo da je to ono pravo, da smo potpuni“, zaključuje uz osmeh Nikola.

U trećoj epizodi Radar Foruma koji vode studenti, Iva Kojić, apsloventkinja na Fakultetu političkih nauka, ugostila je koleginicu Anđelu Baković sa Stomatološkog fakulteta, a njih dve podelile su utiske o blokadama i protestima u kojima obe učestvuju već duže od dva meseca. Studentski protesti širom Srbije predstavljaju ključni društveni fenomen, složne su Iva i Anđela, simbolizujući izlazak akademske zajednice van univerzitetskih krugova u širi politički kontekst. Blokada Autokomande, naglašavaju studentkinje, bila je trenutak kada su studenti jasno pokazali organizovanost, solidarnost i odlučnost u svojim zahtevima, uprkos pokušajima vlasti da diskredituje pokret, i kroz insinuacije o inostranim uticajima. Ipak, institucionalni odgovor na proteste ostaje minimalan, što dodatno potvrđuje stepen ignorisanja studentskog bunta. "Blokada autokomande bila je apsolutan pokazatelj toga da li smo mi manjina ili nismo manjina. Mi smo pokazali do sada da ne podlažemo pritiscima. To nije jezik koji mi govorimo", kaže Iva Kojić. Sagovornice su otvorile i važnu temu medijskog tretmana protesta, odnosno ulogu javnog servisa u oblikovanju javnog mnjenja. RTS, kao ključna državna medijska institucija, nije uspeo da održi profesionalnu nepristrasnost, već je aktivno doprineo održavanju narativa koji minimizuje značaj njihovih akcija. Time se dodatno potvrđuje potreba za transparentnijim informisanjem i većim pritiskom na javne institucije da odgovorno obavljaju svoju ulogu u društvu. Osvrnule su se i na sve učestalije nasilje kojem su studenti izloženi na ulicama, napominjući da samo jedna strana može da utiče da se ono definitivno okonča. "Dok na televiziji bude postojala bar jedna osoba koja će na taj vid nasilja klimati glavom i to predstavljati kao njihovu slobodu kretanja, a ne kao napad na studente, mislim da će ti ljudi nastaviti tako da se ponašaju", poručila je Anđela Baković. Konačno, razgovor se fokusirao i na same studentske zahteve, koji su u zvaničnim izjavama vlasti proglašeni ispunjenim. Iva i Anđela jasno demistifikuju ovu tvrdnju – dokumentacija koju su analizirali stručnjaci nije potpuna, odgovorni za napade na studente nisu procesuirani, a budžet za obrazovanje nije povećan u traženoj meri. Te činjenice ukazuju na širi obrazac simulacije reformi bez stvarnog rešavanja problema, čime se vlast nada da će protesti postepeno izgubiti zamah. U tom kontekstu, studentski pokret postaje ne samo borba za obrazovne standarde, već i šira inicijativa za redefinisanje odnosa između društva i sistema. "Predsednik nije nadležan i to je zapravo jedna od najvažnijih naših poruka. Mi ne želimo da živimo u sistemu u kome su institucije zamrznute, u sistemu gde mi nemamo mogućnost da se obratimo tužilaštvu i da očekujemo da tužilaštvo i sud deluju u korist građana i u korist naše države", dodaje studentkinja FPN.

Zašto je Berlin, usprkos svemu, još uvijek raj za kreativce? I koliko dugo? Glazbenica Mirna Stanić alias M.Rider u razgovoru s Nenadom Kreizerom odgovara na ovo pitanje i otkriva kako uz pomoć fanova nastaje njezin novi album. Uroš Milovanović iz Beograda šalje izvještaj koji pokazuje povezanost tamošnjih protesta i glazbene scene na primjeru banda Ničim izazvan („Ipak svetlo“). Nove singlove imaju i zagorski hip-hoperi Idu Hobiti („Švik City“) beogradski post-punk band Krilat i beo („Mi“). Von Nenad Kreizer.

+Ipak bez BMW-a u MotoGP-u+Malo i o dvotočkašima na Dakaru i jednom kamiondžiji (pozdrav svim kamiondžijama)

Koliko smo slične ne znam, različito gledamo na to“, uglas i sa osmehom odgovaraju na pitanje koliko vide sebe jedna u drugoj, dve umetnice, glumice, majka i ćerka, Vesna Čipčić i Anja Josifovski, gošće nove, praznične Mamazjanije, koje se u ovoj epizodi našeg podkasta osvrću na godine detinjstva, život u umetničkoj porodici, krivicu, žrtve, ali i ljubav i momente koji su ih nasmejali, toliko da su ih sa nama podelile i da ih nikada neće zaboraviti. Vedre i raspoložene, Vesna i Anja, unele su dodatno svetlo u naš studio, a najširi osmeh izmami im pominjanje Alekseja i Anđele, Anjine dece. „Ponekad dođem kod Anje, pogledam ih, i kažem ‚Jao Anja, pa ovo su tvoja deca‘, prosto ne mogu da verujem da mi je ćerka tako porasla“, priča setno Vesna. Kroz šalu prebacuje Anji, da mora malo da trenira strogoću, zbog sebe i svog zdravlja i sna. Ipak, Anja ne odustaje od svojih metoda. „Ne mogu Alekseja da ostavim da plače. Njega sam nosila na rukama i dok sam bila trudna i sve dok stomak nije porastao toliko da nisam mogla više. Ne mogu ja to tako, da dete plače, a ja da slušam i ne prilazim mu. Međutim sa Anđelom je drugačije, spustim je u krevetac i ona spava. Teško je, ali drugačije ne mogu, neispavana sam, umorna, a počela sam nedavno i da radim, pa nekako balansiram“, priča Anja. Vesna se nadovezuje, i kaže da je sa Anjom i njenim bratom bilo drugačije, da su mirno spavali, da nisu bili naporni ni kao tinejdžeri i da zato ne zna da li bi ikada mogla dovoljno da im zahvali za sve što su joj pružili i učinili od kako su se rodili. „Sad da moram sve ponovo, ništa ne bih menjala. Sve bih isto uradila, iako postoje ti momenti krivice, kad sam možda mogla da provodim malo više vremena sa decom dok su bili mali i kad sam dosta radila. Ipak, za razliku od mama koje rade od osam do četiri ili devet do pet, ja sam imala letnje raspuste, pa pauze od po par meseci u toku godine, da ne idem na posao, ili da samo odem uveče da odigram jednu predstavu, a svo ostalo vreme sam sa njima što je velika prednost“. Krivica je, međutim, Anju, kaže, mučila i pre nego što je zatrudnela, a sad posebno. „Uvek sam imala taj osećaj krivice, kao naše bake i žene na ovim prostorima, koje su toliko dugo osećale krivicu i brigu da je to postalo nešto pozitivno. Posebno kad sam rodila decu, to se pojačalo, jer kad imate dete imate i od sebe veća očekivanja“, kaže ona. I dodaje da je svim majkama teško, bez obzira kojim se poslom, bave i da su zato sve one nesumnjivo veliki – heroji. Iako žive u istoj kući, ali imaju različite ulaze, prve su komšinice, pa se ipak retko viđaju, tek u prolazu. Posebno im teško ide da se same druže i provedu neko vreme odvojene od ostalih članova porodice. „Bile smo nedavno na ručku, ali je i Anđela bila sa nama, tako da nismo bile potpuno same. Ne znam kad ćemo to ponoviti, teško je zaista odvojiti vreme, nažalost“, priznaju obe. Međutim, naglašavaju da će se potruditi da to promene, a jedan od koraka je, ističu, i zajedničko gostovanje u podkastu – Mamazjanija.

Decu na vreme treba naučiti druženju, komunikaciji sa ljudima i ljubavi prema prirodi, pričaju u novoj Mamazjaniji Jelena Ivanović Tomašević, vlasnica modne agencije “J's Management” i glumac Branislav Tomašević, roditelji tri dečaka, od kojih najstariji ima već 18 godina. Tokom pandemije, Tomaševići su vreme provodili u prirodi, na selu, u vikendici u blizini Gornjeg Milanovca, a ovaj period bio je dragocen pre svega za decu. „Naučili su sve da rade, da hrane životinje, seku drva, lože vatru, toliko im se to dopalo, da Dušan, najstariji sin, sad ume sam ponekad da ode tamo i provodi vreme, brinući o kući i okolini. Dešava se i da navije sat u 4 ujutru, kako bi ustao i slušao kosove i uživao u svitanju, što je neprocenjivo za svakog čoveka da oseti, posebno mladog“, kaže Branislav. Dok se Jelena nadovezuje da je osećaj za prirodu naučio od oca, kojeg je posmatrao šta radi i kako se ophodi prema seoskim poslovima i kući. „Mi smo deci prvi i najvažniji primer i sve što znaju, naučili su od nas“, kaže Jelena, koja objašnjava kako je imala priliku da decu podiže u inostranstvu, ali je ipak izabrala Srbiju. „Mogli smo da živimo na Zapadu, ali ja sam se ipak odlučila za našu sredinu, jer ovde imaju bake i deke, mogu da žive i u gradu i da upoznaju selo, domaću hranu. Ipak, koliko god da su osetili život u prirodi, znaju kako je i van granica ove zemlje, jer kad god imamo priliku vodimo ih na putovanja“, priča Jelena. Osmeh na licu, ljubav, tolerancija, uvažavanje i bezrezervna podrška, tajna su njihovog braka i opstanka porodice. „Deca znaju da cene našu intimu i potrebu da nekad budemo sami, da otputujemo bez njih, a od oni ostanu sa bakama, to su naučili od malih nogu. Imamo porodični kalendar gde upisujemo ko gde i kad ide i tu se dogovaramo i za zajedničko, porodično vreme“, pričaju Tomaševići. Da je porodica na prvom mestu, slažu se oboje, a opstanak normalne porodice moguć je samo uz neke neophodno postavljanje prioriteta, ulaganje i dogovor, tako da niko ne radi nešto što će nekome od njih nauditi ili poremetiti sklad koji toliko čuvaju. „Važno je da niko ne bude remetilački faktor“, uz osmeh dodaje Branislav, koji kaže da ako su svi u porodici dobro, za sebe će se lako pobrinuti, ali prioriteti moraju da se znaju i ne menjaju.

Jadranski derbi završio podjelom bodova. Trener Bjelica ipak ostaje na klupi Dinama. Osijek odigrao bez golova. Hrvatska nogometna reprezentacija čeka rasplet utakmice s Francuzima kako bi doznala suparnike na Svjetskom prvenstvu.

Trebalo je da prođe mnogo godina da naučim da glasno kažem ne i postavim prioritete, okrenem se svojoj deci i porodici, priča u novoj Mamazjaniji Suzana Trninić, poznata televizijska novinarka, majka Stefana (20) i Vida (13), koja je svoju decu naučila da ne prave kompromise, da imaju stav, ali i da, kad je neophodno, budu prilagodljivi. Razgovorima o važnim pitanjima, za koje bi neki rekli da možda nisu za dečji uzrast, Suzana je svoje sinove na vreme naučila zašto je važno pratiti politiku, znati ko nam kroji sudbinu i ko je odgovoran za sistem i društvo u kojem živimo. „Svi uče decu da je politika prljava, da političari kradu, ali nije to cela priča. Važno je da se razumeju, da prate politički život, jer od toga nam sve zavisi“, kaže Suzana. Kao angažovana politička novinarka, mnogo je sati provodila izvan kuće, u poslu. Ipak, kaže da je vremenom naučila da kaže ne i da postavi prioritete. Mislila je da je zakasnila i da joj deca neće oprostiti neke greške, za koje se kasnije ispostavilo da to nisu ni bile. „Bilo je situacija kada mi je stajala knedla u grlu, kada je Stefan govorio, prolazeći pored Parlamenta, da mu tu živi mama ili ako mi zazvoni telefon, pomišljao je uvek da ću otići ‚jer posao zove‘. Društvo kritikuje mame koje rade na televiziji, koje su atraktivne, našminkane, sređene, one po difoltu ‚nisu dobre majke‘, a šta ti ljudi znaju o nama kakve smo, kad nas viđaju jednom nedeljno na ekranu, tokom sat vremena. Ipak, svi uvek misle da vas poznaju, osuđuju vas i onda se zapitate i krivica se sama javi“, priča Suzana. Priznaje da bi posao novinarke i majčinstvo teško uklopila da nije imala punu podršku supruga, koji je radio od kuće i mogao da dovodi decu iz škole, da se brine o njima, onda kad ona nije bila tu. „Ne mogu ja da otkažem emisiju u trenutku kad se spremam da uđem u studio, ako me, recimo, zovu iz škole da uzmem dete. Ovo je prosto takav posao i zato je jako važno imati podršku porodice, da imate pored sebe osobu koja vas razume i koja vas neće osuđivati“, priča naša gošća. Stariji sin je taman izašao iz adolescencije, a mlađi je ušao u pubertet, a Suzana uz osmeh kaže da ništa nije naučila u međuvremenu. „Sve se promenilo za tu jednu generaciju. Školske knjige se više ne nasleđuju, društvo je drugačije, današnje pubertetlije se drugačije ponašaju nego kad je moj stariji sin išao u školu. Učim kako da se nosim sa pubertetom, ispočetka. Drago mi je samo što današnja omladina shvata u kakvom društvu žive, oni žele da menjaju sistem“, naglašava Suzana.

„Nilo nijednih kola, osim naših, a bombe su pretile sa neba“, priča u novoj Mamazjaniji naša gošća Duška Vučinić, šefica službe za odnose sa javnošću i korporativni imidž RTS-a, nekada TV lice Trećeg kanala, novinarka i autorka brojnih emisija, najpoznatija kao komentatorka Evrovizije, danas najponosnija kao mama jednog dvadesetpetogodišnjeg Alekse. U novoj epizodi našeg podkasta, Duška se osvrnula na porođaj koji je bio nezaboravno, ali i traumatično iskustvo, jer je, kako kaže, njen sin odlučio da dođe na svet u vreme kad su na Beograd bacali grafitne bombe. „Vozili smo se kolima do porodilišta. Nikoga nije bilo na putu, a bombe su padale oko nas. Porođena sam na carski rez, a u to vreme bilo je jako rizično uvoditi pacijenta u anesteziju, jer ne znate kad će i gde da padne bomba. Ipak, uspeli smo. Aleksa je rođen!“, sa osmehom priča naša gošća. Duška je kratko radila i kao stjuardesa, a ljubav prema letenju i životu u vazduhu, koja se provlači već dugo u njenoj porodici, prešla je i na Aleksu. „Kada je imao pet godina rekao je da će kad poraste biti pilot. Nismo ga shvatali ozbiljno. Ispostavilo se, međutim, da ga ta želja nije prošla, a da je poziv pilota ljubav za ceo život. Dete koje je rođeno pod avionima, doduše bombarderima, sad se sprema za svoj prvi komercijalni let“, ponosno priča Duška. Navodi da je tokom njegovog odrastanja mnogo radila, ali uvek pronalazila vremena za porodicu i da je velika podrška od strane njenih roditelja i muža, čak i kada je postao bivši, bila dragocena. „Aleksin otac me je čak terao da idem na službena putovanja, onda kad nisam htela da ostavim dete. Ipak, znala sam da ostaje u dobrim rukama. Podrška i pomoć mi je neizmerno značila, mada sam ponekad i sina vodila sa sobom. Kad je imao nepuna dva meseca išao je sa mnom u Aziju, a kada smo radili leti snimanja na moru, moja cela porodica bila je uz mene“, seća se gošća Mamazjanije. I kada je Aleksino vaspitanje i odrastanje u pitanju, uvek je mogla da se osloni na njegovog oca i da zajednički reše svaki problem. Metoda kažnjavanja, batina i sličnih strogih mera, nikada nije dolazila u obzir. „Nisam stroga mama. Bilo je problema dok je odrastao, kao i kod svakog deteta, ali uvek bismo sve stavili na sto, raspravili i zajedno rešili. Sećam se da su Aleksini drugovi voleli da dolaze kod nas, da se okupljaju, što govori da nisam bila opasna mama, ali kažu da sam imala taj neki pogled od kojih bi se zaledili. Ne znam na šta su tačno mislili“, kroz osmeh kaže Duška. Majkama, posebno zaposlenim, neophodna je podrška, ne samo kod kuće, već i na poslu, u kompletnom društvu. „Treba da je sramota sve one poslodavce koji nemaju razumevanje za zaposlene koje su majke, iako su žene jake, mogu sve da izdrže i prežive“, zaključuje Duška.

Sloboda, strpljenje, mera, ali i povremeno jedno popodne za mamu, da razloži sve obaveze, planove i aktivnosti, možda su dobar recept za uspešno roditeljstvo, priča Ana Radonjić, naša poznata pevačica i tekstopisac, poznatija kao Zode Kida, koja inspiraciju i snagu, kako kaže, već godinama pronalazi u svojim ćerkicama Istri i Lavi. Roditeljstvo uglavnom dođe nenajavljeno, onda kad nismo spremni, a čini nam se da nikad nije baš pravo vreme. Međutim, ima izuzetaka. Gošća nove Mamazjanije upravo govori o tome, da je postala majka u periodu kada je to zaista i želela. „Jesam rodila decu malo kasnije, ali čini mi se, da se to dogodilo ranije, ne bi bilo isto. Ne bih umela da uživam u njima, u svakom trenutku, da cenim to što imamo, da se majčinstvo nije dogodilo baš u to vreme. Ono mi je dalo neverovatnu snagu, a u vreme korone, kad se Lava rodila i kad smo bili zatvoreni, shvatila sam koliko mi daju i inspiracije za rad“, sa osmehom priča Zoe. Kreativno vreme sa decom, uz crtanje, pevanje, pa čak i snimanje spotova, u ovom slučaju, dragoceno je, jer brzo prođe. „Najviše volim da ih cmačem i grlim, to radim po ceo dan, sad dok su još male. Čitala sam negde koliko zagrljaj znači deci, a u našoj kući to je normalno. Trudimo se da budemo zajedno što više, jer mislim da je vreme sa mamom i tatom, nešto što će u budućnosti najviše nedostajati deci, ono da samo budu zajedno, bez ikakvih telefona, televizije i ostalog“, kaže naša gošća. Priznaje da često vidi sebe u svojoj deci, ali i da današnjim generacijama nedostaje jednostavnost, skromnost, a pre svega dosada. „One su energične, vole da su napolju, da se svuda pentraju i dajemo im tu slobodu. Ipak, generalno deci danas dosta toga nedostaje, nekih stvari koje su nama bile uobičajene. Treba malo da im bude dosadno, jer iz dosade se rađa kreativnost, a njima igrice, igraonice, samo izazivaju agresiju. Toga im nije nikad dosta, a ne zadovoljava ih i uništava maštu“, objašnjava Zoe. Svoje ćerkice uči da budu samostalne, da se snalaze i kad mama i tata nisu tu, a istovremeno ih obasipa ljubavlju i pažnjom. „Umem da budem stroga, ali to je samo zato što smatram da su deci potrebni zdravi okviri. Na nama je da ih postavljamo, na neki način ograničavamo, a kako rastu, probijaju te granice. Mi ćemo im onda biti malo dosadni u nekom periodu, neće dozvoljavati ni da ih toliko cmačem“, nasmejano priča Zoe. Da bi mame danas ostale normalne, da ne pregore, neophodno je da sa nekim dele poslove u kući i oko dece. Zoe i njen suprug su pravi primer. „Kad imam uveče snimanja, obaveze oko posla, on im daje večeru ili ih ujutru vodi u školu, vrtić, što mi mnogo znači. Skidam kapu svim samohranim mamama i tatama, jer to je jako teško sve izvesti sam, a njima ipak nekako uspeva“, naglašava Zoe.

4. oktobra katastrofalne poplave pogodile su Hercegovačko-neretvanski i Srednjobosanski kanton. Brojni ljudi ostali su bez krova nad glavom, a veliki broj naselja i dalje je odsječen jer su oštećeni i odneseni putevi. Ipak, najstrašniji bilans ove nesreće je 25 smrtno stradalih osoba. Od tada su oči bosanskohercegovačke javnosti, i u zemlji, i inostranstvu, uprte na postradala područja, a svakodnevno svjedočimo brojnim akcijama pomoći koje pokreću organizacije, pojedinci i udruženja. I ovdje u Australiji, Bosanci i Hercegovci u mnogim udruženjima zdušno traže nacčne da pomognu pogođenima katastrofom, a tim povodom nedavno se oglasilo Vijece BH zajednice NJW iz Sydneya, koje je pokrenulo akciju prikupljanja interventne pomoći za postradale u katasrofalnim poplavama u BiH. O akciji Udruđenja i budućim inicijativama govori Safet Alispahić, predsjednik.BCC-a NJW.

Kao gosta 181. epizode podkasta "Pod kapicom" najavili smo Stefana Ćirića, novog trenera Partizana i pomoćnog trenera u reprezentaciji Srbije. Ipak, pridružio nam se spontano i njegov brat Miloš Ćirić.Stefan je podelio utiske sa Olimpijskih igara, one iz bazena, ali i van njega. Govorio je o raspodeli uloga u ekipi, sa posebnim naglaskom na ulogu Miloša Ćuka. Uporedio je svoja iskustva iz Rija, Tokija i Pariza, koja se dosta razlikuju, osvrnuo se na saradnju sa Dejanom Savićem i opisao kako je raditi sa Urošem Stevanovićem... Stvari su jasne za Los Anđeles, a na čemu treba raditi za Brizbejn? Koji je sat nosio kada je skočio u bazen posle finala? Kako su izgledale pripreme za Olimpijske igre i ko je okupljao momke i posle treninga? Kako je izgledalo suđenje u Parizu i da li se tokom turnira promenio kriterijum, naročito posle brutalitija Kondemija i protesta Italijana? O svemu tome smo pričali sa Stefanom...On se našao i u ulozi novinara, a svom bratu Milošu postavio je nekoliko pitanja o aktuelnoj situaciji u Pro Reku. Od Miloša smo prvi put čuli šta se to tačno dogodilo u italijanskom velikanu, kako će izgledati ekipa sledeće sezone, ko je novi vlasnik kluba i da li će Reko i pod kojim uslovima igrati na evropskoj sceni...Mnogo aktuelnih i zanimljivih tema donosi nam epizoda sa braćom Ćirić. Uživajte!Četvrtak 29. avgust 2024Kupite naše majice, knjige i podržite nas na: https://shop.infinitylighthouse.com Postanite član na YouTube-u: https://www.youtube.com/channel/UCQ2D37u3DU1XGxxriq5779Q/joinPodržite nas na Patreonu: https://www.patreon.com/infinitylighthouse ★ Support this podcast on Patreon ★

Bogato, zabavno, zanimljivo, riskantno, uzbudljivo, svakako avanturističko detinjstvo, jedan je od najvažnijih uslova za dobrog dečjeg pisca, priča u novoj Mamazjaniji, Uroš Petrović, naš višesturko nagrađivani dečji književnik, koji bajkama osvaja svet najmlađih. Današnje detinjstvo u mnogo čemu se razlikuje od odrastanja pre 20, 30 ili 50 godina. Nije bilo virutelnog sveta. Međutim, Petrović smatra da ni taj svet ne mora da bude loš, ako se kontrolisano koristi i upotrebljava za nova kvalitetna saznanja. „Svako vreme je drugačije, deca su danas manje kreativna, dekoncentrisana su, pažnja im leti, ali to je zasluga interneta, koji koriste od najranijih dana. Međutim i dalje čitaju knjige i to ohrabruje. Te knjige, kao i filmovi, emisije, moraju da prate trendove i tematiku koja zanima savremene generacije. Ipak, ja pišem ono što mene interesuje i dobro prolazi kod dece“, priča sa osmehom Petrović. Osim knjiga, kreirao je i više društvenih igara koje su mu takođe donele brojne nagrade. „Kao što čitaju, tako se i igraju. Nije tačno da sva deca najviše vremena provode pred ekranom. Na radionicama sa decom, pričamo o igrama, knjigama, oni dosta pišu, vole zagonetke, pitalice, a sa odgovorima koje daju, uvek pobede odrasle. Logički razmišljaju i vrlo su informisani“, kaže naš gost, čije se knjige prevode i čitaju širom Evrope. Deca treba da budu napolju u prirodi, da istražuju i dolaze do različitih saznanja sama, bez pomoći roditelja. A svet igrica i interneta je dobar jer pruža beskrajne mogućnosti, ali samo ako se pravilno koristi, smatra Uroš. Ispričao nam je kako je postao pisac za decu i koliko najmlađi danas čitaju i koje teme su najaktuelnije. Prisetio se kroz razgovor kako je došao na ideju da kreira društvene igre i opisao nam kad su ga deca na radionicama najviše iznenadila. Otkriva nam i šta je najvažnije za srećno detinjstvo, ali i kako internet i virtuelni svet mogu biti dobri za dete. U centru većine Uroševih knjiga je dete, koje je samo i napušteno, koje se bori za sebe, nailazi na brojne prepreke, borbe, rizike, mistične pojave, ali svaki korak koji napravi čini ga hrabrijim, odvažnijim, i starijim. „To su večne teme, deca koja se bore za sebe, bez mame i tate da im vise nad glavom. Kao i bajke koje deca vole da čitaju u svim uzrastima, jer mašta se razvija celog života, a dete u nama živi bez obzira na godine“, zaključuje Uroš.

Zaključak nove sistematske revizije koju je vodila Australija, a koju je naručila Svjetska zdravstvena organizacija je da ne postoji veza između korištenja mobilnih telefona i karcinoma mozga i glave. Istraživači kažu da studija pruža najjače dokaze do sada, da radijacijski talasi iz bežičnih tehnologija nisu štetni za ljude.

TODAY ON THE ROBERT SCOTT BELL SHOW: Kamala Booster Mandate, James Lyons-Weiler, IPAK, MPOX Fear Porn, Laurocerasus Homeopathic Hit, Mandate Moment of Duh, Hava Levi, Heal Yourself Naturally, Herbalism, Long COVID Tremors, and MORE! https://robertscottbell.com/kamala-booster-mandate-james-lyons-weiler-ipak-mpox-fear-porn-laurocerasus-homeopathic-hit-mandate-moment-of-duh-hava-levi-heal-yourself-naturally-herbalism-long-covid-tremors-and-more/

U Hong Kongu se gase poznate svjetlosne ulične reklame - njihov spektakularni sjaj polako blijedi. Zbog pooštrenih sigurnosnih regulacija u kineskom teritoriju, mnoge trgovine i poslovni prostori uklonili su neonske reklame koje desetljećima vise iznad prometnih ulica. Ipak, mali broj lokalnih entuzijasta trudi se očuvati ovo jedinstveno urbano naslijeđe Hong Konga.

U letnjoj epizodi usporenog ritma, koje smo se i mi uželeli, premotavamo Samsungov Galaxy događaj. Kao i obično u poslednje vreme, tražimo šta je vest - prsten, ultra sat koji meri i krvni pritisak, ili telefoni na preklop koji u novoj iteraciji donose razliku od dva slova, koja već i nisu tako nova - AI. Ipak, vest leta je opšti pad sistema koji počivaju na Windowsu, kada su se jednog jutra aviokompanije, doktori, mediji i brojni sistemi probudili sa plavim ekranom smrti. Čak je i relativni oporavak ostavio slabiji utisak u odnosu na objašnjenja Microsofta zašto nam se sve desilo i ko je suštinski kriv. Uz pregled ostalih vesti koji je tradicionalno tu, lakše ćete premostiti vrele dane do Google događaja o kome se već maltene sve zna. Hvala na slušanju! Uz pregled ostalih vesti koji je tradicionalno tu, lakše ćete premostiti vrele dane do Google događaja o kome se već maltene sve zna. Hvala na slušanju!

Šta uraditi sa elektronskim predmetima koje imate u kući, a koji su došli do kraja svog radnog vijeka? U Australiji je zabranjeno odlaganja e-otpada na deponiju. To znači da ne možete baciti u običnu kantu za reciklažu stvari kao što su televizori, računari, mobilni telefoni, baterije, pametni uređaji i skoro sve što priključitujete na struju. Ipak, postoje načini da se svi ovi uređaji recikliraju. Saznajte o dostupnim i besplatnim mogućnostima za odlaganje vaših istrošenih elektronskih predmeta i baterija.

„Kad imate više od jednog deteta, potreban vam je veći auto, vozilo sa više sedišta, a niko ne razmišlja o tome“, uz osmeh, u novoj Mamazjaniji počinje priču o životu sa četvoro dece, popularni srpski glumac Nebojša Milovanović, koji kaže da ne postoji recept za dobru organizaciju sa kućom punom dece, ali ako je za roditelja porodica prioritet, onda je lakše postaviti stvari na svoje mesto i „izneti“ svaki dan. Sa suprugom Tijanom, Nebojša se trudi da postigne dogovor oko svakog detalja, koji ima veze sa decom i pred njima nastupaju zajednički, ali kako zbog posla često nije kod kuće, mama je ta koja neretko preuzima kormilo, a tata pokušava da prati. Ipak, svaki slobodan trenutak, naš popularni glumac provodi sa svoje četvoro dece, a priča kako se često dešava da se direktno sa predstave i gostovanja u udaljenom gradu, u pola noći vraća u Beograd, kako bi ujutru bio sa decom. „Jasno je da nedostatak sna moram kasnije da nadoknadim, ali ako sam deci obećao da ću ih negde voditi ili biti prisutan na školskoj priredbi, onda ću se i pojaviti, bez obzira na to što sam na izmaku snage. Prioritet se zna, a to je uvek porodica, bez obzira na sve“, kaže Nebojša. Priznaje da sa četvoro dece nije lako, ali da se supruga i on snalaze, uz malu pomoć, jer je to jedini način da se posvete i poslu, ali i jedni drugima. „Nažalost nemamo pomoć baka i deka, ali imamo Miru, ženu koja je kao član porodice, na nju su deca navikla, čak je sa nama jednom išla na more. Međutim, i kad je ona tu, supruga i ja opet nekako zaboravimo da malo odmorimo i budemo sami, a to je potrebno svim parovima, nevezano za broj ili uzrast dece, pa se sad, kako su malo stariji, trudimo da se posvetimo i jedno drugom kad god možemo“, priča naš gost. Izazovi koji pogađaju savremene roditelje, prezaštićenost dece, borba sa digitalnim svetom i modernim idolima, nije zaobišla ni Milovanoviće, ali Nebojša ističe da je pomoć često potrebnija roditeljima nego deci. Supruga i on trude se da deci daju dovoljno slobode, da ih ne ograničavaju, ali je meru teško pronaći, jer „svi sve znamo u teoriji“, naglašava on, ali praksa je nešto drugo. Naš gost opisuje kako izgleda život sa četvoro dece u Srbiji danas, ali i objašnjava kako se dvoje zaposlenih roditelja organizuje sa kućom punom dece i zašto je pomoć nekad neophodna. On nam opisuje razliku između porodica sa jednim, dvoje od onih sa četvoro i više dece, a takođe otkriva i zašto su deci dali tradicionalna imena i kako su ih odabrali. Tokom razgovora setio se i momenta kada ga je najstariji sin iznenadio i oduševio. Nebojša takođe priča o braku i o tome koliko je važno da mame i tate ne zaborave da su i muž i žena, a ne samo roditelji. Lepote velike porodice, navodi gost nove Mamazjanije, je i u tome što starija deca umeju da iznenade, da se brinu o mlađima, da ih malo i razmaze, ali da preuzmu neke uloge roditelja, bez da im to neko traži, da stvaraju osećaj za druge ljude od najranijeg detinjstva, imaju empatije, a povrh svega, da se snalaze u kolektivu i da im adaptacija na vrtić ne predstavlja nikakvu muku.

Trpela je dok je mogla, i verovala da će biti bolje, da će se „on“ i njihov odnos promeniti. Nije odustajala od porodice, sve do jedne, prelomne noći, koja je sve promenila, a o kojoj u novoj Mamazjaniji priča poznata glumica Jelena Helc, majka četvoro dece, za koju se godinama borila i dalje se bori. Zbog prevelike želje za opstankom porodice, Jelena je pomerala granicu izdržljivosti. I u braku je, kaže, na neki način, četvoro dece podizala sama. Karijeru je odložila, odselila se iz Srbije i posvetila u potpunosti kući i deci. Ipak, ni to nije bilo dovoljno. Patološka ljubomora, nepoverenje i ogromna nesigurnost, koja je osobina svih nasilnika, bila je povod za krah braka, za udarce fizičke i verbalne, koje je doživljavala godinama. „Nisam gubila nadu. Borila sam se za brak i porodicu, išla sam na vantelesnu oplodnju i rodila posle Vuka još troje dece. Dok su bili mali, mislila sam da ću umreti, da neću izdržati toliko posla, obaveza, bilo je prenaporno. Ipak, uspela, sam, izdržala, naučila da se organizujem, a oni su porasli“, priča Jelena. Kad je u jednoj, prelomnoj noći, na njihova vrata zakucala policija, na nasilje je konačno stavljena tačka, a ona je sa torbama i decom – otišla. Nikad se nije vratila. To su bile prve naznake borbe koja je tek počinjala. Tortura na sudovima, dokazivanje porodičnog nasilja nad njom i decom, borba za starateljstvo, i sve to u stranoj državi, na nepoznatom jeziku, okružena neznancima. „Posle mnogo muke, dobila sam podršku od sistema, od države Nemačke. Sećam se kada mi je rečeno da sam, time što sam ga napustila, deci dala najveći poklon u životu. Zapravo sad shvatam da su samo tako dobili šansu da izrastu u zdrave i prave ljude i da, iako su me u početku gledali kao žrtvu i gubitnicu, danas razumeju i podržavaju me“, kaže Jelena. Decu vaspitava tako da budu spremni na najgore, a da se nadaju najboljem, da znaju da u životu sve svakoga može da zadesi i da će biti prepreka, padova, grešaka, bola, muke i patnje, ali da je najvažnije ustati i krenuti dalje, bez obzira na sve. U Mamazjaniji Jelena otkriva kako je odlučila da ode i spasi i decu i sebe i koji momenat je bio prelomni. Ona objašnjava koliko je za svaku ženu, majku, važno da se ohrabri i stavi tačku na nasilje. U razgovoru za naš podkast naglašava šta je znak za uzbunu u braku i kad se treba okrenuti i otići. Tokom emisije, osvrnula se i na reakciju okoline na njen odlazak i na razvod. Opisuje nam i kako su deca reagovala i šta su joj rekla. Navodi kako se izborila sa problemima, bolom i depresijom, nakon odlaska sa decom iz porodične kuće. Ona objašnjava koliko je teško ženi da ostane sama sa jednim, dvoje, a tek četvoro dece u stranoj zemlji, prepuštena sebi i sistemu. Apeluje da je važno da u Srbiji zaživi sistem podrške samohranim roditeljima, a pre svega ženama, majkama i deci koja su žrtve nasilja, a nemaju kome da se obrate. Najveći izazov za nju, kao majku, je da jednog dana vidi svoju decu kao samostalne, samosvesne, ispravne, zdrave, zadovoljne i normalne ljude, koji neće trpeti posledice nasilja, niti bilo čega, čemu su nedužni svedočili. Ljude, koji će umeti da naprave razliku između dobrog i lošeg, a kada se i desi da pogreše, da će znati da kažu – izvini.

Maja je bila na bolovanju, ima neparni broj šavova i ubodnih rana po abdomenu. Ali sve je ok pa se možemo praviti da nije bilo stresno. Ipak je pokrenulo rasprave na više razina - o tome koliko uopće brinemo o vlastitom zdravlju, pratimo li obiteljske anamneze, trčimo li kod doktora jednakom brzinom kad smo mi u pitanju i kad su naša djeca u pitanju. Osim toga, zanimalo nas je kako izgleda prosječni zdravstveni karton žene, a kako muškarca, i koliko porodi, hormoni i trudnoće utječu na nas. Zašto nije dovoljno ići kod ginekologa i kako nam to nitko nije rekao do sada, kakve veze vježbanje ima sa općim stanjem i je li moguće da bolovi u leđima ipak nisu normalna boljka svih ljudi u 21. stoljeću. I kakve veze dijastaza ima sa svim tim. Tu je i kratki sažetak naših iskustava sa doktorima i bolnicama, usporedba njemačkog i hrvatskog zdravstvenog sistema, ali i kratka horor priča o tome kako je našoj djeci najveći problem u životu - popiti sirup koji 'nije fin'. --- Send in a voice message: https://podcasters.spotify.com/pod/show/samo-bez-panike/message

Nurses Out Loud with Nurse Michele, RN – Dr. James Lyons-Weiler, founder of IPAK Research Institute and IPAK-EDU, advances scientific knowledge and public health education. He publishes groundbreaking research on pediatric dose limits for injected aluminum, champions integrity in scientific research, and leads "Science, Public Health Policy, and the Law." His work bridges science and public understanding...

Nurses Out Loud with Nurse Michele, RN – Dr. James Lyons-Weiler, founder of IPAK Research Institute and IPAK-EDU, advances scientific knowledge and public health education. He publishes groundbreaking research on pediatric dose limits for injected aluminum, champions integrity in scientific research, and leads "Science, Public Health Policy, and the Law." His work bridges science and public understanding...

U najranijem detinjstvu, pre nego što deca počnu da govore, u rukama im je telefon, a u sve većem broju slučajeva, ti mališani u kasnijem adolescentskom dobu, upadaju u vrtlog virtuelnog sveta, odnosno bolesti zavisnosti od interneta, priča u novoj Mamazjaniji doktor Ivica Mladenović, psihijatar, psihoterapeut i subspecijalista za bolesti zavisnosti. Prvi simptomi javljaju se rano, ali ih roditelji primete kasno. Najčešće se, prema rečima doktora, na sve načine trude da sami „izleče“ dete, ali su to često pogrešne metode, pa kad iscrpe sve druge načine, dolaze kod stručnjaka. Ono što je glavni problem je zajedničko vreme roditelja i dece, koje sve češće izostaje. „Umesto da provode sa detetom više vremena, da igraju društvene igre, da zajedno crtaju, čitaju, da u kuću i posle napornog dana uđu nasmejani, koliko god da im je teško, roditelji deci zabranjuju telefone i igrice, a istovremeno se ne odvajaju od svojih aparata. Model je važan, ne razgovor“, objašnjava doktor Mladenović. Deca koja su ogrezla u zavisnost bilo koje vrste, pa i one virtuelne, zapravo beže od svojih porodica, koje se ne bave njima. Roditeljima je lakše da je dete u sobi po ceo dan sa telefonom, a simptome zavisnosti primete onog trenutka kad pokušaju da mu taj telefon oduzmu, priča psihijatar. Na lečenju od zavisnosti od interneta i igrica, roditelji su veći problem nego deca. „Svi roditelji vole svoju decu i normalno je da žele da im pomognu onda kad primete da su stvari izmakle kontroli. Međutim, to vreme je uvek problematično. Dok su deca na telefonima, roditelji su na poslu, pa potom na svojim telefonima, nema se vremena za dete. Kad im kažemo da lečenje zahteva da uzmu bolovanje dva meseca, posvete se detetu, koje neće ići normalno u školu, ni tada mnogi ‚nemaju vremena‘“, ističe dr Mladenović. On otkriva kako da znamo da nam je dete zavisnik, odnosno koji su prvi simptomi zavisnosti od virtuelnog sveta i znaci za uzbunu. Takođe savetuje kada je vreme da roditelji potraže stručnu pomoć za svoje dete, ali i celu porodicu. Doktor u razgovoru za Mamazjaniju objašnjava zašto dete postaje zavisnik i upozorava na najčešće greške koje roditelji prave. Kroz razgovor daje primere pozitivne prakse u svetu i opisuje kako su pojedine zemlje sistemski smanjile bolesti zavisnosti kod dece. U razgovoru sa poznatim psihijatrom, dotakli smo se i sistemsog rešavanja problema bolesti zavisnosti koje su sve učestalije kod adolescenata, kao uzimanje različitih vrsta narkotika, koji su u našoj zemlji finansijski dostupni najmlađima. Ipak, doktor naglašava da je zavisnost od interneta, igrica, društvenih mreža, trenutno najproblematičnija, a da je po intenzitetu i simptomima, u istom nivou kao najopasnija droga – heroin.

Nije tragedija ako dete ne govori, uvek se nađe način za neverbalnu komunikaciju, ali roditelji treba da imaju na umu da deca sa neurorazvojnim poremećajem iz spektra autizma nisu sva ista, zapravo svako je „priča za sebe“, kažu gosti nove Mamazjanije, prof. dr Nenad Glumbić, defektolog i oligofrenolog i glumac Bojan Krivokapić, voditelj podkasta „Neosvetljni ćošak“ i otac dvoje dece, devojčice Nevene i dečaka Bogdana, kojem je pre druge godine života dijagnostikovan autizam. Naši gosti savetuju roditelje koji sumnjaju na autizam kod dece, da se što ranije jave stručnjacima, pedijatrima, defektolozima, logopedima, da ne „beže“ od svog deteta, već da pomognu i njemu i sebi. U porodicama u kojima je jedan član dete sa autizmom, često se zapostavljaju i potrebe roditelja, koje su veoma važne, naglašava profesor Glumbić i kaže da njima treba pomoći jer ako pregore, to nije dobro ni za koga, a dete ostaje bez zaštite i brige. Bojan i njegova supruga pronalaze vreme za sebe, uprkos stalnoj brizi oko dece, od kojih jedno ima autizam. „Moramo da mislimo i na nas, ne možemo oboje tokom 24 sata biti sa Bogdanom. Roditelji treba da izađu sa prijateljima na piće, da odspavaju, prošetaju. Treba da imaju vreme za sebe, kako bi mogli da se posvete detetu, jer ako su nezadovoljni i nervozni, onda će i dete to osetiti i svi trpe posledice“, priča Bojan. Profesor Glumbić ističe da je svaka osoba sa autizmom različita, kao i svaki roditelj, i da se ne može svima prilaziti na isti način, da je propust našeg sistema što nemamo organizovanu pomoć, edukaciju i inkluziju u svakom smislu za ove porodice, kojih je sve više. Navodi pozitivan primer Španije u kojoj postoje gradovi koji su u potpunosti posvećeni inkluziji i životu sa autizmom. Ipak, ističe da se ne može svaka metoda i sistemsko rešenje primeniti u svim društvima, jer su i građani, vaspitanje i odnosi, različiti. Profesor objašnjava kako komunicirati i igrati se sa detetom koje ima autizam, dok Bojan opisuje šta je najteže roditeljima koji imaju decu sa autizmom i u čemu se takvo dete razlikuje od tipičnog deteta. Naš gost, stručnjak za autizam, priča na koji način defektolozi roditeljima saopštavaju da im dete ima ovaj razvojni poremećaj i objašnjava kako se ovaj razvojni poremećaj u Srbiji tretira. On takođe ukazuje na to koja zemlja ima najnapredniji sistem inkluzije i pomoći porodicama dece sa autizmom. Naš poznati glumac govori o svom braku, izazovima i podršci, i naglašava zašto je važno da roditelji dece sa autizmom ostanu u braku, ali i zašto je to ponekad jako teško. Najveće radosti, međutim, kod dece sa autizmom snose posledice, pa Bojan priča kako Bogdan voli da izlazi napolje, u park, a posebno na dečje rođendane, ali posle njih ne spava, plače, viče, uznemiren je, a roditelji sve to podnose, prihvataju i zajednički sa njim prolaze svaku fazu dok pomažu koliko mogu. Profesor Glumbić savetuje roditelje da nikada ne odustaju. On poručuje da za sve postoji rešenje, da se mogu pripremiti za svaku sledeću fazu odrastanja njihovog deteta, da je moguće da se dete obrazuje, druži, zaposli, samo treba da se pomire sa činjenicom da nikada neće biti deo kolektiva, kao većina druge dece, ali je važno da je ono u svom svetu srećno.

+Nevidljivi broj 2 i impresivni Carlos sainz.+Ko je vodeći u zvaničnoj Fantasy ligi Lap 76 za 2024?https://fantasy.formula1.com/en/leagues/join/P5SEDGFHU02KOD ZA LIGU: P5SEDGFHU02Ukoliko želite da podržite ekipu Infinity Lighthouse i sve što radimo, najbrže je kroz Patreon i YouTube članstvo.Patreon: https://www.patreon.com/infinitylighthouse YT: https://www.youtube.com/channel/UCQ2D37u3DU1XGxxriq5779Q/joinDomaćini: Pavle Živković, Dejan Potkonjak i Srđan Erceg#lap76#infinitylighthouse#f1 00:00:00 Početak00:07:30 Svecano otvaramo sezonu00:16:30 Nevidljivi br.200:22:00 Lando mora da pokaze zube00:26:00 Strategija00:34:00 Da pohvalimo Ferrari00:42:30 Afera Horner i skandalozni tata Jos01:06:00 Ipak ocekujemo zanimljiviju sezonu01:10:00 Graditi buducnost oko Rasela ili ne?01:17:00 Cekamo McLaren i Aston Martin01:21:00 Juki je samo podrska i ostali vozaci br.201:36:30 Haas iznenadio01:45:00 5 timova bez bodova, 9 timova napravilo gresku u trci01:51:45 Alpina - raspad sistema02:05:00 Ben Sulajem pod istragom02:11:45 VN Turske02:15:00 FANTASY02:17:45 Najava Sudijske Arabije02:37:00 Ocon, zasto da ne!02:50:00 F2 + F3 + F4  NASCAR 03:08:00 Pitanja iz publike03:29:00 PATREON------------------------------HUMANITARNI KUTAKPomozimo Martinu!Slanjem SMS poruke: Upišimo 1503 i pošaljimo SMS na 3030Slanjem SMS poruke iz Švajcarske: Upišimo human1503 i pošaljimo SMS na 455Uplatom na dinarski račun: 160-6000001670866-23Uplatom na devizni račun: 160-6000001671337-65IBAN: RS35160600000167133765SWIFT/BIC: DBDBRSBGUplatom platnim karticama putem linka: E-doniraj (https://www.budihuman.rs/edonate/sr?user_id=1503)Uplatom sa vašeg PayPal naloga putem linka: PayPal (https://www.budihuman.rs/paypal/sr/donate?user_id=1503)-----------------NAŠA PRODAVNICA - ️https://shop.infinitylighthouse.comSvi koji žele da obogate svoju biblioteku prelepim delima o Formuli 1 i MotoGP-u ili se obuku u naše, zajedničke, boje, tu je naša zvanična prodavnica knjiga, majica i kačketa.NAŠE DRUŠTVENE MREŽE Instagram - https://instagram.com/infinitylighthouse Facebook - https://facebook.com/theinfinitylighthouseTwitter - https://twitter.com/infinitylighthsSPORTSKE VESTI - https://sportsmagazin.rsMusic credit: Envato Elements Item/Cinematic Heroic by StudioKolomnaAutor: Srđan ErcegDatum: 4. mart 2024.Lokacija: Studio na kraju UniverzumaProdukcija: Infinity Lighthouse https://www.youtube.com/infinitylighthouseWebsite: https://infinitylighthouse.com/Zabranjeno je svako kopiranje i neovlašćeno preuzimanje video i/ili audio snimaka i postavljanje na druge kanale! Nije dozvoljeno koristiti materijal sa ovog kanala, bilo u celosti ili iz segmenata, bez licenciranja / plaćanja kako za komercijalnu, tako i za nekomercijalnu upotrebu.Svaka upotreba bez licenciranja za komercijalnu ili nekomercijalnu / privatnu upotrebu biće procesuirana. Za sve informacije o pravima, za upite o licenciranju i dobijanju dozvole za korišćenje možete nas kontaktirati putem naše zvanične email adrese.Copying, re-uploading, and illegally distributing this copyrighted work is strictly prohibited! Label and copyright: Infinity Lighthouse ★ Support this podcast on Patreon ★

Dr. James Lyons-Weiler joins us for part two of our conversation. Following our discussion last week, we discuss the environmental factors that can lead to autism, what toxins are prevalent today, and what you can do about it. We also hear his take on Covid and Disease X. Dr. James Lyons-Weiler is a research scientist, author, and founder and CEO of the Institute for Pure and Applied Knowledge, also known as IPAK. He has written three books, one on Ebola, another on Cures vs. Profits and a third on The Environmental and Genetic Causes of Autism. He, along with other scientists at IPAK, perform research in the public interest aimed at finding ways to reduce human suffering. In 2020, Dr. Lyons-Weiler founded IPAK-EDU, an online University that offers in-depth courses to empower the public through knowledge. His main outlets include his substack Popular Rationalism, and his semi-regular podcast, Unbreaking Science.In April 2020, Dr. Lyons-Weiler published the first study of the risk of chronic illness due to repeated exposures to SARS-CoV-2 viral proteins; these results were validated by Harvard University. He has published studies comparing the health outcomes of children exposed to vaccines compared to those who have not with surprising results, along with studies that show children on the CDC vaccine schedule are in whole-body aluminum toxicity 100% of their days in the first year of life. He is now studying the risk of pathogenic priming due to proteins in pediatric vaccines and comparing aluminum toxicity across vaccine schedules in various countries, which might explain the stunning rise in chronic illness in children.  Check out the Institute for Pure and Applied Knowledge University:  http://ipak-edu.org James' substack:http://popularrationalism.substack.com  Altered Development in Humans and Other Health Effects of Endocrine Disrupting Chemicals  Zen's Story and Speech - Moms Across America

James Lyons-Weiler, PhD provides updates on the work of IPAK, an organization funded by the people (not industry or the government) with a mission to provide unbiased, uncaptured research (IPAK), publications (Public Health Policy Journal), and education (IPAK-EDU).Reference Links:https://ipaknowledge.orghttps://www.publichealthpolicyjournal.com/https://ipaknowledge.org/Faculty.php Learn more about your ad choices. Visit podcastchoices.com/adchoicesSee Privacy Policy at https://art19.com/privacy and California Privacy Notice at https://art19.com/privacy#do-not-sell-my-info.

James Lyons-Weiler, PhD provides updates on the work of IPAK, an organization funded by the people (not industry or the government) with a mission to provide unbiased, uncaptured research (IPAK), publications (Public Health Policy Journal), and education (IPAK-EDU). Reference Links: https://ipaknowledge.org https://www.publichealthpolicyjournal.com/ https://ipaknowledge.org/Faculty.php