Reaguj!

“Kada čujem reč migrant, prvo posmislim na izbeglice sa Bliskog istoga, a zatim pomislim na moju mamu koja je devedesetih emigrirala iz Hrvatske, na moju babu i dedu koji su negde šesdesetih emigrirali u Srbiju iz Bosne, a onda zaključim da smo svi pomalo migranti,” reči su jednog od anketiranih sagovornika. Migranti sa Bliskog istoka i iz Ukrajine nisu jednako prihvaćeni u društvu. Iz centra za migrante Info Park Srbija, Gordan Paunović objašnjava da su migranti iz Ukrajine takozvane, poželjne izbeglice. Tome doprinosi i činjenica da iz Ukrajine uglavnom odlaze samo žene i deca, ne i muškarci koji zapravo moraju da ostanu u Ukrajini i bore se. “Želim da dodam svoj lični utisak da nisu samo ove osobine taj neki spektar koji je dobrodošao, nego činjenica da su oni hrišćani, bele boje kože, integrabilni u zapadno društvo, bar je to taj mit nego migranti sa bliskog i daljeg istoka,” naveo je Paunović. Kada je u pitanju rešenje za problem nejednakog tretmana,koji je zapravo evidentan i kada su u pitanju odnos građana i građanki iz Srbije, ali i država članica Evropske unije, sociološkinja Nataša Ivaneža kaže da je to ogromno pitanje i naravno veoma je komplikovano. Ali bitno je da se zakoni na sve primenjuju podjednako. “Sada smo na primeru izbeglica iz Ukrajine videli da Evropa ima pravne mehanizme koji mogu da se primene na izbeglice, koji se prethodnih nekoliko godina apsolutno nisu primenjivali ili su se kršili,” navodi Ivaneža. Ona objašnjava da je čitav svet koji danas poznajemo suštinski nastao na migracijama. Migracije, odnosno kretanja ljudi, kako ona kaže, su osnovna ljudska i životna potreba. Ona takođe podseća da su građanke i građani Srbije, pa i sama država u tom prvom talasu 2014. godine, bili spremni da pomognu migrantima. Kako se menja odnos Evrope i sveta prema njima, tako se menjao i naš. “Što se tiče samih početaka, bitno je naglasiti da u Srbiji to nije zapravo bilo oduvek pitanje straha, zatvaranja, netrpeljivosti, mržnje... Gde smo mi mogli da vidimo 2014. ili 2015. godine, da su građani i građanke Srbije, pa i sama država, zapravo bili spremni da pomognu tim ljudima i negde vrlo smo bili svesni toga da oni uopšte ne žele da se zadržavaju kod nas. Međutim, onda se tu kasnije zapravo iz Evrope i sveta trend fabrikovanja krize i jednostavno iskorišćavanja ljudi i jedne užasne situacije u političke svrhe prelio kod nas,” podseća. DRŽAVU MORAJU DA ZANIMAJU MIGRANTI “U tom odnosu države prema migrantima treba jako puno toga da se promeni, a pre svega treba da se promeni ta nepisana doktrina a to je da migrante ne zanima Srbija i samim tim državu Srbiju ne zanimaju migranti” reči su Gordana Paunovića iz migrantskog centra Info Parka Srbija. Država ne bi trebala da pravi razlike između migranata sa Bliskog istoka i Ukrajine. Paunović navodi da država ne treba izbeglicama da nudi samo “noćenje sa doručkom” uslugu, već i slobodan pristup azilnoj proceduri bez ometanja, fer razmatranje njihovog azilnog zahteva i na kraju ako taj zahtev bude pozitivno rešen- njihvoa integracija. “Sama činjenica da je od usvajanja Zakona o azilu, od čega je prošlo skoro nekih 14 godina, do danas izdato nekih stotinak azilnih rešenja. A da je od tih stotinak ljudi ostala bukvalno šaka ljudi dovoljno govori koliko je ta politika pogršena. Prosto rezultati demantuju bilo kakve državne navode da je to jedan uređen sistem koji ostavlja dobre rezultate,” navodi Paunović. Autorke podkasta Irena Čučković, Iva Gajić, Aleksandra Bučko, Sanja Kosović i Sanja Đorđević. Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0. U ovoj epizodi podkasta korišćenji su efekti, a jedan od efekata je i "Footsteps, Stones, A.wav" by InspectorJ (www.jshaw.co.uk) of Freesound.org

Usluge personalne asistencije u Srbiji dostupne su u 30 od 145 opština. Novi Sad je jedini grad koji pruža mogućnost asistencije po potrebi, dok u ostalim mestima postoji samo minimalna asistencija koja iznosi osam sati. Oko 300 ljudi u Srbiji koristi asistenciju. Petoro ima celodnevnu asistenciju, od kojih je troje u Novom Sadu. Srđana Tešić je personalna asistentkinja Ljiljane Čakmak. Tešić je počela da se bavi ovim poslom u martu 2022. godine. Ljiljana Čakmak je 1979. godine izgubila osećaj u nogama i rukama. Objašnjava da je njen život nezamisliv bez celodnevne asistencije. “ Mogu da pričam, gledam, čujem ali ništa drugo. Mogla bi čaša vode da stoji predamnonm i da umirem od žeđi, ako nema asistenta koji će mi to dodati,” objašnjava Čakmak. Srđana Tešić je nova u ovom poslu. Određene stvari je naučila, ali još uvek uči za šta Čakmak kaže da je odlično. “Nisam ja bila svesna šta je tačno asistencija. Znam da je pomoć nekoj osobi, samo nisam tačno znala šta. Onda kad sam došla kod Ljilje, uvela me u asistenciju, ispričala mi je istoriju. Ja sam rekla dobro, hoćemo da pokušamo - pokušaćemo,” prepričava Tešić. Osoba dobro zna šta želi i kako želi. Samo joj je potrebna pomoć da to ostvari. Mima Ružićić Novković ispred Centra “Živeti uspravno” objašnjava kako jedan deo javnosti širom sveta smatra da je za državu jeftinije da osobe kojima je potrebna asistencija više asistenata, budu smešteni u dom umesto da se, javnim sredstvima, zapošljava potreban broj asistenata/ asistentkinja. “Asistencija, prosto, mora da postoji, kao preduslov samostalnog života osobama kojima je ona potrebna.Ali ona bi terbala i u Norveškoj to jeste tako definisano, da bude potencijalno pravo svake osobe. Da znaš da u bilo kom trenutku, privremeno ili trajno, ukoliko se nešto dogodi - od preloma noge, do stalnog koriščenja kolica ili bilo kog oštećenja, da postoji mogućnost da se osoba obrati nadležnim službama, i na osnovu procene dobije nivo asistencije od 4 do 24 sata, koliko je potrebno,” navodi Ružić Nokvoić. Mima Ružičić Novković objasnila je da u Novom Sadu ima oko 400 ljudi, direktnih pružalaca usluga ličnog pratioca deteta i učeniku, i personalnih asistenata. “U Novom Sadu ima ukupno 36 korisnika koji su društveno aktivni i punoletne osobe, koje je republički minimalni standard, a realno kada bi se radila procena potrebe, bilo bi sigurno preko 100 ljudi u ovom trenutku, koji zbog toga što nemaju asistenciju ne mogu da budu društveno aktivni,” objašnjava. REGULACIJA Finansiranje usluge Personalnog asistnta je u nadležnosti lokalne samouprave, osim kada su u pitanju siromašne opštine i gradovi, u tom slučaju, resorno ministarstvo odobrava transfere. Mima Ružičić Novković objašnjava procedure kako izgleda proces dobijanja personalnog asistenta. Osoba koja smatra da joj treba usluga podnese zahtev centru za socijalni rad, sa pratećom dokumentacijom. Nakon toga, centar za socijalni rad procenjuje potrebu za uslugom što može biti od 20 do 100 sati. “Broj 5 UN za primenu člana 19, konvencihja za prava osoba sa invaliditetom, ona kaže da treba ići od nivoa potreba, a ne stepena oštećenja, nezavisno od toga sa kim živimo, jer nije ničija obaveza da asistira drugom čoveku, prosto je domaćinstvo ukoliko se od nje očekuje da asistira u nejednakom položaju u odnosu na druge porodice, sa druge strane, uskraćuje se pravo na izbor,” objašnjava. Još jedan formalni problem je što je kod nas dozvoljeno zakonom da se usluga finansira sama putem javne nabavke ili formiranjem centara za pružanje usluge socijalne zaštite, koji mora biti licenciran, time se grad ili opština opredelila za jedan centar ili pružaoca, nema mogućnosti da korisnici učestvuju u odlučivanu u tome ko će im pružuti uslugu, objašnjava Ružičić Novković. “Pa se onda dešava da bi se povećale plate koodirtoru ili stručnom radniku, prosto traži način da smanji šta ide direktnim pružaocima i da smanji šta ide njoj. U tom kontekstu, međunarodni pokret za samostalni život insistira na tome da se novac namenjen asistenciji uplaćuje direktno koristinu pa da oni biraju da li će to biti kroz direktno angaživanje po ugovoru o radu ili će angaživati licenciranog pružaoca koji će sklopiti ugovor sa pružaicem tj asistentom, ali da postoji izbor načina i da u svakom momentu možeš da promeniš licenciranom pružaoca - to postoji samo u Novom Sadu trenuton, nigde više u Srbiji,” navodi. Osim što asistencija nije dostupna svima kojima bi trebala, i nije dostupna u takvom obimu kakav je potreban za samostalni život. Personalni assitenti su trenutno ugroženi u svim gradovima gde se usluga pruža, zato što su zaposleni po ugovoru o delu. U Novom Sadu, u Centru “Živeti uspravno”, zaposleni su po ugovoru o radu, ali grad ne finansira troškove bolovanja, godišnjeg odmora i putne troškove, zašta se novac obezbeđuje donacijama. “Trenutno u Novom Sadu oko 400 ljudi, direktnih pružalaca usluga ličnog pratioca deteta i učenika i personalnih asistenata rade po ugovoru o delu, ili privremeno-povremenim poslovima, gde u momentu kada prestane ugovor, ili kada se osoba razboli, pa joj npr. zbog toga prekinu ugovor, nije joj plaćeno zdravstveno osiguranje,” navodi Ružičić Novković i dodaje da to u 21. veku, u državi u kojoj postoji definisanaradna prava, ne sme da se dešava. REŠENJE Ljiljana Čakmak navodi šta je potrebno da se poboljša položaj personalnih asistenata, sa tim i osoba kojima je asistencija potrebna. Osim usklađivanja domaćeg zakona sa konvencijom Ujedinjenih nacija, potrebna je inkluzija i deinstitucijalizacija. "Znači, nema specijalnih škola. Domovi mogu da postoje za one koji tako žele. Mnogo bolje da čovek ima asistenciju, pa da živi u svom stanu i da se ne ulaže u zgrade nego u ljude. Em više ljudi dobije posao, može da živi od toga, oni i njihove porodice. Ovi koji koji koriste asistenciju mogu da žive normalan život kao i pre,” objašnjava Čakmak. Autorke podkasta: Aleksandra Bučko, Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević. Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.

Alternativni umetnički pravac koji i dalje izaziva kontroverze, a podrazumeva svakodnevne stvari - nakit, šminku, štiklu, haljinu. Međutim, dreg kultura ispod jake šminke krije mnogo dublje poruke, a njome može da se bavi svako - čak i strejt osobe. Rod - pol - dreg Dreg kraljevi i kraljice ne moraju nužno da budu iz LGBT+ zajednice, ali uglavnom jesu. Nikola Planojević iz organizacije “Da se zna” navodi da je dreg kultura i nastala kao nešto što je kvir (LGBT+) kultura, a karakteriše se tako zato što se suprodstavlja normama i standardima tradicionalnog društva. “Danas, dregom može da se bavi bilo ko, bez obzira na rodni identitet i sekusalnu orijentaciju. Ono što je bitno je ono što se ispoljava, odnosno sam taj čin performansa,” navodi Planojević. Andrej Ostroški, odnosno Dekadenca, objašnjava razliku između transrodnosti, transvestizma i drega. On dreg objašnjava kao grana alternativne perfomativne umetnosti. “Transrodnost je stvar identiteta i pojedinca, pojedinke. Transvestitizam je prosto nešto što rade ljudi za privatne potrebe. A dreg je za javnost. To je prosto performativna stvar i to je nešto preterano, prenaglašeno, zabavno,” objašnjava Ostroški. Umetnica i dreg kraljica Sonja Sajzor vidi dreg kao umetnost koja objedinjuje više pristupa i znata. A kada je u pitanju rod i pol – dreg prevazilazi ideju roda. “Za mene je dreg umetnost koja objedinjuje grupu umetnosti kao što su šminkanje, friziranje, vlasuljarstvo, stilizovanje kose, dizajn kostima, šivenje kostima, nastup uživo. Neki dreg performeri više sebe ni ne zovu dreg kraljicama - već performerima, jer ni ne izgledaju kao ljudska već kao mitska bića,” navodi ova umtenica. I kao i Sonja Sajzor što govori o prevazilaženju roda i pola u dregu, tako i Filip Rađenović, odnsono, Kilix Uma, govori o vizuelnim identitetima. “Mislim da je važno napomenuti da dreg nema veze sa tranformacijom nužno da je u pitanju prelazak iz muškog vizuelnog identiteta u ženstveni vizuelni identitet, da to može da bude apsolutno jedan izraz koji nema veze sa rodom i polom i sa jednom potpunom slobodom igranja neke svoje mašte uživo, i da nema veze nužno ni sa seksualnošću, nego da bi to trebalo da bude jedna lepa sloboda umetničkog izraza,” objašnjava Rađenović. Zašto dreg? Dreg kraljica Markiza de Sada objašnjava kako dreg može biti jedan veoma važan instrument, prostor u kom možemo da skrenemo pažnju na određene stvari o kojima se malo ili nimalo priča. “Nekakva rekontekstualizacija je jako važna iz domena kvir i feminističke perspektive i tu vidim dreg kao značajnu alatku ili kao jednu mogućnost da se zapravo o nekim stvarima progovori daleko glasnije nego što se to inače čini u svakodnevnom životu,” navodi ova umetnica. Sonja Sajzor pak objašnjava da je dreg spada u alternativnu scenu iz više razloga, što njoj odgovara, jer ljudi i nisu senzibilisani i nemaju razumevanja prema ovoj sferi izražavanja. Objašnjava da je dreg mnogo više od odeće. “Dekadencu i mene su za ovih 10 godina prilazili i pitali za tako neke intervjue, emisije na televiziji, novine, tabloide - koji su senzacionalistički. Mi smo to odbijale, jer ti ljudi neće razumeti šta mi radimo. Oni će samo biti iz fazona ‘Vidi ovog trandžu, obukao se u žensko!' Njima je samo taj aspekt taj interesantan,” kaže Sajzor. Kraljevi i kraljice svih zemalja- ujedinite se “Dragoslavija” je naziv neformalnog, umetničkog, regionalnog kolektiva nastalog pre dve godine za za vreme panedmije, kada je grupa slovenačkih performera odlučilo da napravi onlajn šou na kome će se predstaviti artisti iz regiona. Prva “Dragoslavija” bila je održana na Praznik rada kada je nastupalo desetak umetnika. U naredne dve godine napravljeno je oko 17 šou programa u kojima je učestvovalo oko 50 umetnika. Dekadenca se priseća kako je počelo. “Napravljeno je sa ciljem da se mi umrežimo i povežemo, posebno u toj situaciji kada nismo mogli uopšte nigde da izlazimo i da radimo nešto uživo pred publikom, da nekako stvaramo i dalje našu dreg umetnost,” prepričava. Ona dodaje da nakon dva godine, kada je pomalo počeo da se otvara ceo svet, pa i balkanski region, “Dragoslavija” je prvi put bila održana uživo u okviru Kvirhana festivala u Sarajevu. Sledeća je bila u Ljubljani. Nešto ambicioznija ideja bila je okupiti se u Beogradu početkom juna gde je nastupalo oko 20 performera. “Eto tu smo i stvaramo zajedno. To je nekako bio cilj - da se povežemo u motou ‘Dragoslavije', a to je u sestrinstvu i jedinstvu,” zaključuje ova umetnica. Podkast proizvele Aleksandra Bučko, Sanja Kosović, Irena Čučković, Iva Gajić i Sanja Đorđević. Muzika korišćena u prilozima u podkastuje sa sajta pixabay.com (Musictown), Sonja Sajzor, i Misha Mashina i Mashtrakala za uvod i odjavu. Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.

Stereotipi mogu da budu čak i dobra stvar u kontekstu pojednostavljanja stvarnosti, a kada je reč o umetničkim delima u kojima se pronalaze stereotipi – o njima treba da se razgovara i da se iz njih nauči kako ne treba. Rešenje je aktivno konzumiranje kulturnih sadržaja i medijska pismenost. Svi znamo priču: princeza se nađe u nevolji, i hrabri princ na belom konju polazi u avanturu da je spasi. Odvažan princ pobeđuje zmaja i oni žive srećno do kraja života. Jedan od anketiranih odgovora smatra da ovakav narativ nije u redu. “Kada se osvrnemo na sve Diznijeve princeze kojima je životni cilj da se udaju, i da nađu princa, i da žive srećno do kraja života, a pre toga čiste kuću kao Pepeljuga na primer, i tako dalje. To je užas. Ali mislim da postoje sad mnogo progresivniji crtaći i da to ide u nekom smislenom pravcu.” Dramaturškinja Divna Stojanov navodi da osim dominatno muških likova u crtanim filmovima, postoji još jedan problem. Osim što se žene često pojavljuju u pukoj ulozi domaćice, čak i kada su junakinje, njihove životne željenje su zaista niske. “Važno im je da se udaju”. “Ja se sećam i crtanih filmova i Dexter i Kremenko koje sam ja gledala kad sam bila mala, svi imaju potpuno neku drugu priču, bavili se nekim drugim temama, ali uvek će majka da se bavi kućnim poslovima, u tim crtanim filmovima, a otac ide na posao, zarađuje novac, vozi kola i tako dalje,” govori Stojanov. Ona pominje studiju Džini Davis, koja je radila za Institut za rodne studije i medije - u kojoj je analizirano preko 401 hiljada animiranih filmova i rekla je da ima duplo više muških likova u crtanim filmovima od ženskih likova. To nisu samo glavni junaci, nego svi junaci i junakinje koje se pojavljuju. A ženski likovi uglavnom pasivni, samo maštaju o ljubavi i nemaju ni jednu drugu svrhu. “I spremne su za tu udaju na bilo kakvu žrtvu. Recimo Mala sirena, koja je spremna da izgubi glas samo da bi bila sa princem u kojeg je zaljubljena. Ona nema nikakav drugi cilj u životu,” objašnjava Stojanov. STEREOTIPI NE NUŽNO LOŠI Smiljana Milinkov – medijska stručnjakinja i profesorica na predmetu mediji za decu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu objašnjava da stereotipi, pogotovo u crtanim filmovima, uopšte ne moraju biti loša stvar. “Kada su nam dati određeni kalupi u kojima se krećemo, onda nekako i najlakše razmišljamo i donosimo neko mišljenje i neki stav pomoću tih kalupa. Oni se generalno zato i koriste u predstavama, filmovima, crtanim filmovima zato što je najlakše prikazati na taj način određene karaktere i najlakše je doći do publike,” objašnjava ova profesorica. Dramaturškinja Divna Stojanov potvrđuje da su oni dobri, kada se na primer koriste da se bi se u priči napravio neki obrt. Ova dramaturškinja navodi primer. “Recimo ukoliko mi sad svi očekujemo jer je stereotipno, i u svim vicevima i većini filmova - da je devojka plave kose manje inteligentna. Ukoliko mi iznenadimo i napravimo obrt je ona super inteligentna i da njena boja kose apsolutno ne utiče na njene bilo kakve sposobnosti,” objašnjava ona. REŠENJE NIJE CENZURA “Ovaj program sadrži negativne opise i ljudi i kultura" i “Ovi stereotipi su bili pogrešni tada, a i sada su", stoji na upozorenju koji je Dizni postavio na neke od svojih starijih crtanih filmova poput “Damba”, “Petra Pana” ili “Mačke iz visokog društva”. Ti crtani filmovi uglavnom u sebi imaju rasne stereotipe. Kada je krenula kampanja ovih upozorenja – jedno vreme se pričalo i o tome da će biti povučeni i neće moći da se gledaju. Primera radi, pojedine dečije knjige Dokotra Susa su skroz povučene iz prodaje. Zato smo postavile logično pitanje – Da li treba da se odreknemo tih sadržaja, i da ih povučemo sa tržišta kako ne bi bili dostupni? Smiljana Milinkov – medijska stručnjakinja kaže da je mnogo važnije zajedno sa decom gledati sadržaje i ukaziati na stereotipe kao na greške. “Stava sam da ne treba se ničeg odricati i zabranjivati. Jako je važno, pogotovo kad je reč o deci mlađeg uzrasta. Jako je važno da roditelji ili članovi porodice budu uključeni u gledanje, da zajedno gledaju, da komentarišu. Da ukažu ovo što se dešava nije u stvarnom životu tako,” navodi Milinkov. IPAK SREĆAN KRAJ U anketi koju smo sproveli, naši sagovornici primetili su da se situacija u današnjim crtaćima menja na bolje. Takođe, prošlo je vreme kada se penjalo na krov da se podesi antena kako bi se uhvatili jedni isti crtaći na TV Palma plus. Šareni asortiman dostupan je na klik. “Mislim da stvarno u ovom trenutku postoji toliko izbora, i nismo više ograničeni samo time šta se prikazuje na televiziji, i apsolutno je onda odgovornost na roditeljima da biraju sadržaj za decu u skladu sa njihovim vrednostima. Prosto smo sada svi izloženi u svakom obliku nekim stvarima koji stvaraju stereotipe, i mislim da se na kraju sve svodi na vrednosti koje se uče kod kuće. Neće jedan crtać promeniti dete, ali ako se ta vrednost gaji posle u domu, onda definitivno crtani film može da podrži razvoj stereotipa.” Divna Stojanov, dramaturškinja mi je u razogovoru rekla da je pripremajući se za intervju jako puno razmišljala i o dobrim primerima. Jer, kako kaže, vidi se promena na bolje u crtanim filmovima. Kao primer navodi junakinju Mulan. “Mulan, kao devojka je pokazala da je je jednaka sa muškarcima i ne samo jednaka nego da ona je uspela da odbrani svoju zemlju, da spasi svoj narod. Mnogi zameraju Mulan, recimo što se film završava tako što se ona udaje za tog vojnika u kojeg je zaljubljena, ali opet sa druge strane ja ne vidim da je to problem. Ona želi da bude u vojsci ali isto tako nije zanemarila oni svoju ljubavnu stranu i tu je i takođe potreba svakog ljudskog bića pa tako i žene,” prerpičava Stojanov. To je, primetila i medijska stručnjakinja Smiljana Milinkov. Samo, ona ne misli da je to zbog toga što kompanije koje rade produkciju crtanih filmova žele da unesu promenu, već da one samo prate promene u društvu. “Ne verujem ja da bilo koja produkcija previše razmišljala o tome da li će širiti pozitivne ili negativne (stereotipe), nego mislim da se više oni prate promene u društvu. I reaguju. Jer današnje devojčice, nadam se da se vaspitavaju tako da budu aktivne, preduzetne, hrabre, da ne čekaju princa na belog konju nego da naprosto mogu same da uređuju svoj život kako smatraju da treba,” navodi ova stručnjakinja. Dečaci pak ostaju bez adekvatnih uzora. I muškarci plaču, podseća Milinkov. “Mislim da se se danas više vodi računa o tome da se ojačaju ženski likovi u crtanim filmovima dok se muški likovi i dalje prilično stereotipizirani u smislu da oni moraju da budu agresivni, hrabri, njima se ne dopuštaju osećanja. Oni su retko kad tužni. Sve ono što današnji dečaci nisu. Niti u bilo kom periodu ni jedna osoba nije uvek hrabra, jaka, snažna i mora da pobeđuje,” zaključuje naša sagovornica. Autorke podkasta: Aleksandra Bučko, Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević. U ovom podkastu korišćeni su zvučni efekti sa sajta: https://www.zapsplat.com Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.

Iako legalizacija prostitucije deluje kao očigledno rešenje za ovaj problem, ona to nije jer pre svega predstavlja trgovinu ljudima. Domaće zakonodavstvo ove žrtve tretira isto kao i počinitelje i kaznu uglavnom plaća žrtva. Odmah na početku treba da razrešimo zbog čega je prostitucija problematični posao i opasan za žene. Pojedinci ponekad koriste objašnjenje da se “feministički stavovi” zalažu za to da žena može da radi šta hoće sa svojim telom, što zapravo nije tako. I, Nataša Elenkov, članica feminističkog kolektiva Ženska solidarnost objašnjava koliko je to zaista izbor žene i sumira, kakvo je stanje u Srbiji: “Naš stav kao kolektiva, je da je prostitucija vid nasilja nad ženama, da to nije svestan izbor, da je to vid seksualne eksploatacije, i da zbog toga mora da postoji drugačije zakonsko rešenje nego ono koje je trenutno u Srbiji, a to je prohibitivni model, gde su podjednako kažnjeni i osobe koje se po zakonu odaju prostituciji, i oni koji `koriste usluge`, čime su izjednačeni u tom odnosu, jer zakonodavac nije uzeo u obzir razliku u odnosu moći koji postoji,” objašnjava ona. Trenutno se prostitucija reguliše Zakonm o javnom redu i miru i kao takav predviđa kaznu i onome ko se prostituciji odaje i onome ko koristi usluge prostitcije. To naravno, ne štiti seksulane radnice i radnike. Hristina Piskulidis iz anti trafiking organizacije Astra objašnjava da to predstavlja problem jer čak i kada su osobe u prinudnoj prostituciji, one ga ne prijavljuju da ne bi bile krive pred zakonom. “Opet su te žene, kažem žene, zato što opet 95% osoba koja se bave prostitucijom su žene, opet su one bile te koje su plaćale kazne, a ne korisnici usluga ili makroi. I zbog te zaprećene kazne, vrlo često se dešava da osobe koje su prinudno u prostituciji, a koje se boje da neće biti prepoznate od strane sistema, od strane konkretnih policajaca kome budu prijavili slučaj, sudije ispred koga se budu našle, da ih neće prepoznati kao žrtve trgovine ljudima,” navodi Piskulidis. Elenkov iz “Ženske solidarnosti” govori o legalizaciji i svim njenim lošim stranama. U slučaju legalizacije, prostiucija postaje jedan od prvih ponuđenih poslova ženama koja su siromašne, migrantkinje – ženama kojima je zapravo potrebna pomoć. “Glavna posledica jeste povećanje trgovina ljudima u svrhu seksualne eksploatacije, jer, nekako grubo zvuči kada se koristi taj ekonomski rečnik, ali ponuda žena koje žele da se bave prostitucijom nikada neće da nadmaši tražnju muškaraca, a zapravo zbog toga se i veštački stvara ponuda kroz trgovinu ljudima,” navodi ova feministkinja. Dekriminalizacija i legalizacija deo rešenja Ali nisu potpuno. Važno je imati jaku državu i dobar sistem kao i senzibilisane osobe u institucijama sa kojima seksualne radnice dolaze u kontakt poput policajaca, sudija, socijalnih radnika. Hristina Piskulidis iz anti trafiking organizacije Astra kaže da je najvažnije od svega pomoći žrtvi. Sve ostalo je manje važno: “Ako institucije ne rade svoj posao, ako nemamo jak socijalni sistem koji može da podrži ženu koja ili je rešila da izađe iz prostitucije i stvori uslove da u jednom trenutku ona pokrene samostalni život koji je dostojanstven, koji će joj mogućiti da živi od sopstvenog rada koji nije prostitucija, mi onda ako nemamo dovoljno jaku podršku da joj pružimo mogućnost da se osnaži i da u jednom trenutku se osamostali besmisleno je” navodi Piskulidis. Važno je sistemski urediti prostituciju. A do tada, Jelena Pešić - stručna saradnica u Preventu, organizaciji koja pruža pomoć seksualnim radnicama, objašnjava kako svi možemo da pomognemo, a to je da ih pre svega ne diskriminišemo. “Jer uglavnom su one neshvaćene od strane populacije i uglavnom su diskriminisane. Ali eto ako neko želi da pomogne na taj način, može i preko nas, jer njima je uglavnom teško da steknu poverenje u druge ljude,” objašnjava ona. Legalnost prostitucije u Evropi varira od zemlje do zemlje Sajt Business Insider navodi da, prema nekim procenama, broj prostitutki u 28 država članica Evropske unije kreće se između 700.000 i čak 1,2 miliona. U devet evropskih zemalja (Nemačka, Holandija, Belgija, Austrija, Švajcarska, Grčka, Mađarska, Letonija i Turska) prostitucija je legalna i regulisana. U zavisnosti od zemlje, razne aktivnosti vezane za prostituciju mogu biti zabranjene (gde je posebnim zakonom zabranjena takva aktivnost), dekriminalizovane (gde ne postoji poseban zakon koji zabranjuje ili dozvoljava i reguliše aktivnost) ili regulisane (gde poseban zakon eksplicitno dozvoljava i reguliše delatnost ako su ispunjeni određeni uslovi). U zemljama kao što su Nemačka i Grčka, trgovina seksom je u potpunosti legalizovana i regulisana, dok je u mnogim severnoevropskim zemljama, poput Švedske, nelegalno kupovati seks, ali nije nelegalno i prodavati ga. Iako je Holandija počela da reguliše prostituciju 2000. godine, trgovina seksom je više-manje tolerisana decenijama ranije. Ideja iza legalizacije trgovine bila je da bi se time iskorenio organizovani kriminal, ograničila trgovina ljudima, poboljšao pristup radnica zdravstvenoj zaštiti i seksualni rad učinio bezbednijim. Međutim, Većina seksualnih radnica, bilo u Nemačkoj, Holandiji ili Grčkoj, obično dolaze iz istočnoevropskih zemalja poput Rumunije ili Bugarske. Na epziodi radile Sanja Kosović, Irena Čučković, Iva Gajić, Sanja Đorđević i Aleksandra Bučko. Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.

Pravo žene na izbor, pogotovo u slučaju abortusa koje se u fundamentima radi o zdravstvenom pitanju tema je 104. epizode podkasta Reaguj! Pitamo se zašto neko smatra da je abortus ili prekid trudnoće pitanje države, narodnih poslanika, okoline, a ne same žene. Jer se tu radi o njenom telu. Njenim organima, životu, psihičkom i emocionalnom stanju. I kako to da živimo u svetu u kom desničari, čak i verski činovnici smatraju da je Bog rekao da je žena manje vredna od muškaraca i da zato muškarci imaju parvo da odlučuju o njenom telu i njenim izborima, na kraju krajeva. Dešavanja u svetu, po pitanju abortusa dolaze u talasima. Španija – 2013 godine, Poljska 2020. Godine, sada i Amerika i Hrvatska – 2022 godine. A nas čeka formiranje nove Vlade u kojoj će evidnetno da bude jača desničkarska struja. I ko zna šta će nam ona doneti. Objašnjavamo vam zašto je to zdravstveno pitanje, pa onda i socijalno i političko, šta se dešava u Americi i šta se desilo u Hrvatskoj, u slučaju Mirele Čavajda. Pravo na odlučivanje o zdravlju Krenimo od toga zašto žena mora da ima izbor. O tome govori Jelena Višnjić - jedna od osnivačica i urednica festivala feminističke kulture i akcije – BeFem i aktivistkinja feminističkog pokreta. “Mislim da je pitanje abortusa uvek zdravstveno pitanje, socijalno pitanje i političko pitanje. Političko parakselans zato što se različiti politički i socijalni događaji čini mi se prvo prelamaju upravo u granicama ženskog tela. I mi uvek paralelno sa nekom velikom ekonomskom krizom i ratnim dešavanjima imamo i jedan užasan porast patrijarhalnih tendencija.” Živimo u svetu u kom pojedini ljudi zaista misle da mogu da odrede ženama šta treba da rade i kako da se ponašaju. To vuče korene još od pamtiveka, upravo zato jer je patrijarhat toliko utaban u našim životima. Od početka su miškarci ti koji su smatrali da treba da odlučuju o svemu. Tako i o ženinom životu i postupcima. Zbog toga, žena gubi pravo na sebe. Na izbor da donosi odluke u skladu sa svojim telom. “To jedno pravo, koje je po meni ključno, koje je pravo na vlastito telo i odluke u vlastitom telu, može zaista da pozove jedan čitav i izazove lančani niz reakcija. Mi smo videli da u Avganistanu ovih dana novinarke i reprezenterke vesti nose nikab, prekrivene su gotovo u celosti, iako je postojao stenoviti otpor, one su na kraju bile prinuđene da pokleknu pred tom direktivom. I zaista će nas te direktive - ja sad znam da se različite i feministkinje i teoretičarke pozivaju na distopijski scenario u Sluškinjinoj priči, nekad mi se čini da nam ta stvarnost nije tako daleka”, objašnjava Višnjić. Trudnoća je opterećenje za organizam Odmah da razrešimo nekoliko važnih informacija: trudnoća donosi velike promene u životu i žene i ljudi oko nje. Ali ponajviše žene jer njeno telo mora da istrpi jako puno promena da bi na svet došlo jedno novo ljudsko biće. Zato smo pitale Ginekoliškinju Brigitu Lepeš Bingold – koje sve promene donosi trudnoća i kako se njeno telo menja? “Sama trudnoća je veliko opterećenje za organizam, menjaju se metaboličke situacije u organizmu, saimm tim utiče na ženu i svaka trudnoća sa sobom nosi određenu iscrpljenost organizma. Naravno da to treba nadoknaditi, pratiti, postoje mogućnosti kontrole i laboratorije, i zbog toga se ne preporučuje da trudnoće idu jedna za drugom, zato se preporučuje određeni period obnove organizma nakon trudnoće, to je za vaginalne porođaje godinu dana, za žene koje su se porađale carskim rezom 2 godine jer je toliko potrebno da dođe do regeneracije i obnavljanja zarastanja materice. Sa druge strane, period dojanje i laktacije je izuzeton znaćajan i ne treba ga prekidati sa novom trudnoćom. To su osnovne smernice.” Autorke emisije: Aleksandra Bučko, Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević.  Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.

U 103. epizodi podkasta Reaguj! pričamo o položaju žena na pozicijama odlučivanja, na javnim funkcijama. Zato smo odlučile da razgovaramo i sa ženama koje obavljaju neku javnu funkciju. Ili su je u nekom trenutku obavljale. Jer, kako je poverenica za zaštitu ravnopravnosti, Brankica Janković rekla – “Kada govorimo o kvantitetu, mogla bih da kažem da je to stanje zadovoljavajuće, zato što se poštuje zakon. Ali sa druge strane, nezadovoljna sam što uopšte izgovaram da se poštuje zakon, jer to treba da bude prirodna stvar. Jer, ako ste uveli kvotu, naravno da ćete je poštovati. Ali smatram da bez kvote stanje sigurno ne bi bilo tako - bez kvota teško da bi bilo ovoliko žena uopšte političkom i javnom životu.” Važne informacije koje smo saznale u ovoj epizodi su da iako se Zakon o rodnoj ravnopravnosti poštuje, žene su tu uglavnom kvantitativno. Dodajmo da su žene veoma često na pozicijama radnica, dok se muškarci još uvek percipiraju kao lideri. Žene se ređe biraju za liderske pozicije na javnim funkcijama, najviše zbog duboko ukorenjenog patrijarhalnog razmišljanja. Rešenje? Menjanje diskursa, razmišljanja i govorenja i u javnom i u privatnom životu - i to od malih nogu! Percipiranje žena na pozicijama odlučivanja O percipiranju žena na pozicijama moći razgovarale smo sa Anom Krstić, portparolkom Centra za ženske studije. Da li gledamo njihove outfite ili znanje i delanje? “S tim u vezi, videli smo u prethodnoj kampanji, postoji znatno veći broj stereotipa koji pogađaju žene kada se nađu na poziciji moći. Odnosno kada su u opciji da budu birane zapravo za poslanicu ili neku drugu politički aktivnu figuru, nego što su muškarci. Baš poput toga, da se komentariše njihov izgled, da se komentariše da li su i koliko našminkane, da se komentariše njihova frizura, da se postavlja pitanje da li imaju decu ili ne, da li imaju porodicu, kakve su majke... Sve te stvari moraju da se kao neka ček-lista, da se čekiraju pozitivne, kako bi žena uopšte imala mogućnost da se bavi tom politikom ili tim muškim poslom. Tako da u tom smislu vidimo veći broj stereotipa, jako veći broj predrasuda i diskriminacije sa kojom se žene suočavaju kada i nakon što moraju da pređu dosta prepreka da bi uopšte bile u mogućnosti da učestvuju u političkom životu. Čak i kada se tu nađu, suočavaju se sa velikim brojem predrasuda.” Muškarci lideri – žene radilice Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković objašnjava da su žene četiri puta manje vidljive od muškaraca. “Na javnom servisu, i jednom i drugom, kada se radi o nekim ozbiljnim geoekonomski, geopolitički, geostrateški važnim pitanjima - tu ćete uvek u studiju da vidite četiri ili pet muškaraca. Naslovne strane najozbiljnijih nedeljnika, tu je - sem par retkih izuzetaka, situacija ne možete da naiđete na ženu. Zaboga, pa to tako ne ide, i mislim da bi mediji tu trebalo da odigraju ključnu ulogu, kao i u mnogo čemu.” O tome je pričala i Marija Ratković aktivistkinja, koja je obavljala funkciju pomoćnice gradonačelnika Šapca za pitanja mladih. Žene su često tu – da bi bile radilice. “Prosto, zato što ako bi svuda uvek bile birane, retko kad bi bile izabrane kao žene. Svima je jasno da se u našem društvu kao prirodni lideri percipiraju muškarci, a žene su često na tim pozicijama radilice, dakle nekog definitivnog obavljanja poslova. I sada kada pogledamo bilo koju od prethodnih i aktuelnih vlasti, videćemo da su žene često na pozicijama pomoćnica, savetnica, onim pozicijama koje zapravo nešto rade.Mislim da možemo da zahvalimo mnogim ženama za koje trenutno možda i ne znamo ko su, a zapravo nalaze se u različitim kabinetima, za mnogo toga što se dobrog desilo u zemlji” Autorke emisije: Aleksandra Bučko, Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević. U ovoj epizodi podkasta korišćeni su zvučni efekti sa sajta: www.freesound.org, a autori nekih od efekata su:IEDlabs, FoolBoyMedia Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.

U 102. epizodi pričamo o Romima i kada nije 8. april - Svetski dan Roma, i predstavljamo primere tri portreta uspešnih pripadnika romske zajednice i njihovog rada. Govorimo kako se izveštava o Romima u Srbiji, koliko je uspeh u kulturi važan za osnaživanje mladih i koliko društvo dobija time što će svima dati šansu. Politika je 2006. godine o njenom nastupu napisala: "Otelotvorenje u pogledu talenta, izuzetnog glasa plemenite boje, usaglašenosti u registrima i prirodne postavke, Nataša Tasić Knežević je posvetila ceo koncert solo pesmama“. Nataša Tasić Knežević je solistkinja Opere u Srpskom Narodnom Pozorištu u Novom Sadu. Delić iz njene biografije glasi da je završila Akademiju lepih umetnosti. Tokom studija je bila stipendista Soroš fondacije i od strane OEBS-a 2012. godine proglašena je jednom od najistaknutijih Romkinja u svetu. Velika dostignuća su iza nje, ali i jedan poznati i nemili događaj. “Ušla sam u prodavnicu da ih pitam da li imaju taj proizvod za koji znam da je bez glutena, za koji znam da samo njega smem da pojedem. I šta mi se desilo, da me neko napao da sam ukrala. Pritom, ja ništa u torbi nisam imala. I to bi sve bilo okej da neko nije dobacio ‘zna se zašto si ti došla ovde'. Zašto sam došla? Da bi kupila da jedem”, prepričava ova operska pevačica. Mediji - uticajan faktor Urednik portala Romaworld, novinar Turkijan Redžepi, za podkast Reaguj! kaže da, iako izveštavanje o pripadnicima romske zajednice poslednjih godina ide na bolje, i dalje je pristuna stereotipizacija u izveštavanju. “Još uvek se izveštava o Romima recimo za Đurđevdan, jer se zna da se taj praznik najviše slavi kod nas Roma. Takođe za Vasilisu, isto i to je jedan praznik koji mi slavimo, i tada je fokus medija na pripadnicima romske zajednice. Sad ne znam da li je to možda i zahvaljujući podršci i od strane države, lokalnih samouprava, a i samih novinara koji rade u medijima, da prepoznaju neke od problema sa kojima se susreću pripadnici romske zajednice”, naveo je ovaj urednik. Ono što smo u više epizoda podkasta Reaguj! naglašavale, jeste da Srbija zapravo ima dobre zakone. Ali da li je to dovoljno? Redžepi navodi da su oni dobri, ali naglašava da samo na papiru može sve. “Imamo pravo i na ovo i na ono, ali u praksi je to malo drugačije. I sami znate da kao mediji, pogotovo ako se bavite položajem manjina, vrlo je teško opstati - nema dovoljno para. A ako očekujemo da drugi mediji izveštavaju o pripadnicima romske zajednice, to bogami neće baš biti kako bi trebalo. Pogotovo mislim na mainstream medije gde su pripadnici, pogotovo romske zajednice, vrlo malo su prikazane te priče, pozitivne da kažem, o nama. I samo tim pozitivnim pričama možemo malo da utičemo na promenu svesti kod većinskog naroda”, objašnjava Redžepi. Ako je svima dobro i meni je dobro Udruženje Romkinja "Osvit“ iz Niša je licencirani pružalac usluge SOS telefone ženama žrtvama nasilja. Jedinstveni je u Evropi jer se pored srpskog, razgovori obavljaju i na romskom jeziku. Bilo koja žena koja je u situaciji nasilja može da se javi na telefon 0800 – 100- 909 u bilo koje doba dana i noći. Ana Saćipović navodi da država i lokalna samouprava ne prepoznaje njihov rad, iako su u odnosu na nacionalne SOS linije dostupnije većem delu stanovništva, i to 24 časa dnevno. Za njih jednostavno nema mesta u budžetskim planovima. “Mi smo za 18 godina rada imale oko pet hiljada korisnica, pripadnica većinske populacije, i oko 2.850 pripadnica romske zajednice sa teritorije čitave Srbije. Što znači da ova usluga apsolutno odgovara potrebama žena. Mi smo nedavno radile istraživanje na teritoriji Niša, baš sa ciljem da pokrenemo inicijativu da se SOS telefon uvrsti u odluku o lokalnim socijalnim uslugama, ako već na nivou grada imamo budžetsku klasifikaciju i ovu oblast pokrivenu, smatram da u skladu sa svim nacionalnim i lokalnim dokumentima, trebalo bi da budemo sagledane lokalnim budžetom”, objašnjava Saćipović. Zaključak je egoistični altruizam – kada svi članovi društva imaju korist, i ja imam korist, zaključuje Ana Saćipović iz Udruženja Romkinja "Osvit“. “Svako društvo je bogato onliko koliko primenjuje demokratske principe života. Koliko daje podjednake šanse svakom građaninu. Kada mi kroz afirmativne mere dajemo vetar u leđa siromašnoj romskoj deci, mi spašavamo državni budžet. Kada mi osposobimo romsku zajednicu da privređuje, da samostalno živi, ne koristeći socijalna davanja, nije na teretu države, već doprinosi razvoju, svako od nas dobija. Ne bi trebalo pričati o romskoj deci i deci iz većinske populacije. To su naša deca. Mi smo jedno”, navodi naša sagovornica. Autorke emisije: Aleksandra Bučko, Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević. Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.

Nova epizoda podkasta Reaguj! donosi priču o tome koliko je nasilje u istopolnim zajendicama zapravo problematično. Jer, kao prvo, ono je nevidljivo u sistemu. Kada uniformisana lica po pozivu dođu da intervenišu oni ne prepoznaju par, već dve cimerke ili dva cimera. Postoji problem i u tome što mnoge osobe iz LGBT zajednice ne prepoznaju uvek nasilje, pogotovo ako su u pitanju njegove suptilnije forme. Ili ga trpe u strahu da će ostati sami ili nisu u mogućnosti da izađu iz veze iz egzistencijalnih razloga. Nasilje u porodici, po Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, jeste akt fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog nasilja učinioca prema licu sa kojim se on nalazi, između ostalog, u sadašnjem ili ranijem bračnom ili vanbračnom ili partnerskom odnosu. Ipak, vanbračnom zajednicom u Srbiji se, prema Porodičnom zakonu, smatra isključivo trajnija zajednica života žene i muškarca, a ne i istopolnih partnera. Tako je i sa brakom. Kako piše u Zakonu, brak je uređena zajednica života žene i muškarca. Ovo pitanje bi trebalo biti rešeno Zakonom o istopolnim zajednicama, čija je finalna verzija nacrta završena. Sada ostaje da Vlada ovaj nacrt i odobri. Kada je u pitanju nasilni obrazac u partnerskim odnosima - on se ne razlikuje nužno u odnosu na heteroseksualne parove. Jer, je u pitanju ideja o pozicijama moći gde je jedan partner na neki način moćniji i između ostalog koristi nasilje da bi postigao neku kontrolu. A drugi partner/partnerka je u tom smislu u poziciji žrtve i osobe kojoj je potrebna pomoć da izađe iz takvog nasilnog odnosa. Za sistem nevidljivi, Pripadnici LGBT zajednice koji su žrtve nasilja u partnerskom odnosu ne mogu da se požale svojim najbližima ukoliko nisu autovani, što ustvari odgovara nasilniku, kaže prirpadnica LGBT zajednice Jovana Jovanović. “Najčešće počinje tako što vas predator, odnosno onaj ko zlostavlja izdvoji od prijatelja, porodice. Izoluje vas da bi budete sami, da nemate kome da se požalite. Ubedi vas manipulativno da ste vi bolji od drugih, prosto vas izdvoji od svih da nemate podršku od strane ljudi od kojijh bi trebali. Što je najgore, LGBT osobe koje nisu autovane svojoj porodici ne mogu da se obrate za pomoć i tu nema ništa gore od toga kad nemaš podršku svoje porodice, naročito u tim situacijama jer nemaš gde drugo. Ti ako živiš sa partnerom ili partnerkom, vi se posvađate, ti moraš da se vratiš svojoj porodici. Ako nemaš tu opciju, tu nastaje skroz drugi problem. Tu je finasijska nezavisnost je takođe problem sa kojim se LGBT osobe suočavaju samim tim što je teško nalaženje posla ako ste prirpadnik LGBT zajednice. Teško je požaliti se i prijateljima ako niste autovani. Tako da autovanje tu velika prepreka koju treba prevazići u tavkim problemima.” Problem ide i dublje. Vedrana Mirković je psihološkinja i doskorašnja koodinatorka savetovališta u grupi “Izađi” objašnjava da čak i kada se osoba autuje porodici, ona često nema njenu podršku. A to bi trebao da bude osnovni sistem podrške. “Žrtva već može da bude zbog tih mehanizama u kojima se nasilje dešava u partnerskim odnosima, dodatno postiđena, da percipira da je bespomoćna. Da se plaši da se obrati za pomoć ili da ako se obrati za pomoć ljudi ili okolina joj govore “ti si kriva” ili “ti si kriv” za što ti se sve to sad dešava. Ovde možemo da imamo taj dodatni element da primarna porodica, taj osnovni resurs potpuno odbacuje svog člana porodice zato što je lezbejka ili gej ili trans osoba ukoliko je reč o istopolnoj zajendici. I da onda taj osnovni sistem podrške lako može da izostane. Po rečima Nikole Planojevića iz organizacije Da se zna! , žrtve nasilja u istopolnim partnerstima imaju ista prava kao i žrtve iz heteroseksualnih partnerstava. “To su prava da ih državne institucije zaštite, da im policija pruži adekvatnu zaštitu, da slupajevi butu procesuirani na sudovima - imaju pravo na zaštitu od nasilnika, od osoba koje vrše nasilje unutar partnerstava. Sa tim što znamo da ni u heteroseksualnim odnosima žrtve ne dobijaju adekvatnu zaštitu često”. Međutim - partnersko nasilje se teže prepoznaje, a zaposleni u institucijama neretko imaju predrasude, zbog čega dolazi do neadekvatnog reagovanja, kaže Planojević. “Često se desi da policija, tužilaštvo i ko god da je u tim procesima uključen ne raspoznaje baš najbolje ko je tu žrtva, ko nasilnik, imaju određenu vrstu predrasuda, nije im najjasnije na koji način nasilje može da se vrši - jer postoji taj neki patrijarhalni pristup, u tome da su uglavnom muškarci nasilnici - a žene žrtve, kada se radi o heterosex parovima. Ako žena prijavi nasilje iz istopolne zajednice, njima nije baš najjasnije kako da raspoznaju te uloge”. Autorke podkasta: Iva Gajić, Irena Čučković, Sanja Kosović, Sanja Đorđević i Aleksandra Bučko. Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.

Koliko često vam se dešava da šetate ulicom i vidite ispruženu ruku koja traži pomoć? Da li u tim situacijama pružate novac, odmahnete glavom - ili ipak, pogledate bolje i pokušate da pronađete znakove da li joj je potreban drugi vid pomoći - koji nije finansijski? U jubilarnoj, 100. epizodi podkasta Reaguj razgovaramo o prinudnom prosjačenju. U ovoj epizodi pokušaćemo da prikažemo položaj žrtava radne eksploatacije sa fokusom na decu, način na koji se država nosi sa ovim problemom - ali i načine na koje mi, građani, možemo da im pomognemo. Organizacija ASTRA posvećena je iskorenjivanju svih oblika eksploatacije i trgovine ljudima, posebno nad ženama i decom, kao i pružanju podrške u potrazi za nestalom decom. Hristina Piskudilis iz organizacije ASTRA kaže da samim tim što je stepen siromaštva iz godinu u godinu sve veći: imamo i veći broj osoba koje prose na ulici, a među njima ima i mnogo dece. “Neke procene su da samo u Beogradu ima 2-3 hiljade dece koje se bave prosjačenjem. E sada, ono što je na primer bitno u svemu tome jeste da mi znamo da je u pitanju prekršajno delo, ali postoji i gledanje kroz prste od strane čitavog sistema na tu pojavu. Imajući u vidu da mnogi ljudi na taj način izdržavaju porodice. Nekada se desi da dete prosto, u dogovoru sa roditeljima, dete može na taj način da doprinosi kućnom budžetu”, navodi ona. Stepen siromaštva je svake godine veći, deca ili pomažu roditeljima, ili se brinu o sebi ili su žrtve prinudnog prosjačenja. Za to jeste odgovorni sistem. Međutim, Programska direktorka Centra za integraciju mladih Aleksandra Micić, navodi da kada se govori o deci prosjacima problem se prihvata kao problem nefunkcionisanja sistema pravosuđa i policije, a deca su žrtve trgovine ljudima i eksploatacije. Problem je znatno dublji. “Deca izlaze na ulicu da rade i pomognu porodici na žalost kao posledica ekstremnog siromaštva i uslova u kojima žive, a ne nužno kao eksploatisana lica bilo od roditelja, bilo od nekog drugog. Naravno, ne možemo da kažemo da je uvek tako. Oba slučaja su tužna. Ako posmatramo tako, možemo deci pružiti s jedne strane novac, a nekada nešto od hrane, nešto što im treba, porazgovarati sa njima, gde idu u školu, koga imaju, preporučiti im svratište”, navodi Micić. Hristina Piskudilis iz organizacije ASTRA smatra da je zakon dobar - ali da problem leži u njegovoj primeni. “Što se tiče prosjačenja - ono spada u prekršajno delo, to su finansijske kazne. Ne znam koliko je to efikasno, s obzitom na to da ti ljudi nemaju para. Što se tiče prinudnog prosjačenja kao vrste trgovine ljudima - imamo dobro zakonsko rešenje. Kazne su od 3 do 12 godina. Problem je u tome što se zakonska regulativa i zakoni ne sprovode dovoljno efikasno, niti je kaznena politika kakva bi trebala da bude kako bi se trgovci ljudima prestali baviti tim poslom”, kaže Piskudilis. Po pitanju rada nadležnih institucija: Piskudilis smatra da je najbolja slika toga - statistika. “U prethodne tri godine - mi imamo zvaničnu brojku i upozorenje stručnjaka da je broj žrtava na teritoriji Srbije 10 puta veći. Što se tiče prosjačenja, 2019. godine, od ukupno 39 žrtava - samo 4 su bile identifikovane kao žrtve trgovine ljudima prinuđene na prosjačenje. 2020 od 57 - samo dve žrtve. 2021. od zvanično registr 44, samo 10 posto su činile žrtve prinuđene na prosjačenje. To su jednocifrene brojke, koje se kreću u zadnjih tri godine, od 1 do 5 - a znamo da npr samo u BG ima dve-tri hiljade dece koja prosi. Tu vidimo da u sistemu nešto škripi, znači nemoguće je da ih je toliko malo”, upozorava ona. Deca koja su prepuštena ulici svakako nisu odlika sistema koji je uređen i koji radi u cilju zaštite svojih građana. Aleksandra Micić iz Centra za integraciju mladih navodi da je rešavanje ovog problema pitanje političke volje. “Ne postoje na žalost sistemska rešenja koja mogu da dovedu do smanjenje broja dece na ulici. Ne postoje apsolutno uređena društva gde ne postoje deca na ulici, ali postoje uređenija društva gde je taj broj mnogo manji i društva koja mnogo efikasnije reaguju na ovaj problem. Ono što jeste problematično je što pitanja dece u uličnoj situaciji nije pitanje, uslovno rečeno, čije rešavanje mnogo doprinosi. Ako gledamo da je većina stvari politička volja, ako gledamo kroz to, onda ovo nije pitanje nije dovoljno atraktivno i tu nastaje rupa, nastaje šum kada je u pitanju rešavanje”, navodi Aleksandra Micić. Emisiju pripremaju Sanja Kosović, Aleksandra Bučko, Sanja Đorđević, Irena Čučković i Iva Gajić. Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.

U 99. epizodi podkasta Reaguj! govorile smo o načinu na koji su žene prikazane u popularnoj kulturi, kao i o tome kakav je uzajamni odnos objektivizacije žena u sadržajima masovne kulture i položaja žena u društvu.  Kako objašnjava kulturolog Goran Tomka, problem sa načinom na koji se žene predstavljaju u javnosti, a samim tim i doživljavaju privatno, traje već vekovima, pa i milenijumima. Ono što definiše način na koji su žene predstavljene jeste objektivizacija, i to je ključni problem.  “Na primer, imate nekakvu vest vezanu za horoskop ili vremensku prognozu i ta vest je ilustrovana nekom fotografijom žene koja je obnažena. I to je nažalost nešto što ne odlikuje samo sadržaje nekakvog pornografskog tipa, pa čak ni samo žute medije ili tabloide, već se dešava i medijima koji imaju visoko mišljenje o sebi. Jer, kada tako predstavimo nekoga, mi u suštini šaljemo poruku da je ta osoba u funkciji zadovoljenja nečijih potreba - da li nečijeg zadovoljstva, ili u funkciji povećanog broja klikova i prihoda. I to je način na koji se, što se tiče kapitalizma, žensko telo pretvara u robu”, objašnjava Tomka.  Ovakav odnos prema ženama u popularnoj kulturi odraz je širih društvenih shvatanja o tome šta je uloga žene, smatra Tomka.  “To jeste patrijarhat na delu. Dakle, ideja u kojoj muškarci i muški principi dominiraju nad ženskim i gde su, u tom smislu, žene i njihova stremljenja, ideje, razmišljanja, njihovi doprinosi društvu - drugorazredni”, pojašnjava sagovornik podkasta Reaguj!  Studentkinja master studija na Fakultetu dramskih umetnosti Ana Ninković je u svom ispitnom radu za predmet Popularna kultura, analizirala popularne pesme sa prostora bivše Jugoslavije u kojima dominira nasilje nad ženama, a potom je objavila video na Jutjubu. Ana je, kako bi ovaj rad ostvarila, zamolila članice Fejsbuk grupe Ženska posla da joj pomognu i predlože pesme koje se uklapaju u ovu temu. Kako je Ana objasnila, sama analiza ovih pesama nije bila prijatna. “Užasno. Naročito ove pesme koje bukvalno opisuju scene eksplicitnog nasilja... Morbidno. Ja ne mogu da verujem kako to neko može da izmisli, a kamoli da otpeva, odnosno odrepuje. I stvarno mi je u nekim trenucima bilo muka. Ali onda ono što je zapravo užasno jeste što sam u nekom trenutku sam oguglala i pevušila te pesme”, kaže Ana Ninković.  A ko je odgovoran za promenu načina na koji su žene predstavljene u popularnoj kulturi? Kako kaže sagovornik podkasta Reaguj!, Goran Tomka, za promenu ovakvih narativa najodgovorniji su oni koji se nalaze na vrhu lanca produkcije, kao što su urednici i finansijeri.   “Ono što nažalost vidimo mnogo češće je da to nije slučaj, da oni prosto nemaju interes za to, nisu obrazovani, nisu svesni toga…”, kaže Tomka.  Autorke podkasta: Iva Gajić, Irena Čučković, Sanja Kosović i Sanja Đorđević. Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.

Femicid ili ubistvo žene samo zato što je žena prema mišljenju stručnjaka motivisano je mržnjom, prezirom i osećajem vlasništva i nadmoći nad ženama. U martu 2022. godine su u nedelju dana u Srbiji ubijene četiri žene. Prema izveštavanju medija, u Zaječaru je ženu ubio komšija nakon nekoliko godina konstantnog maltretiranja, koje je više puta prijavila nadležnima. Žena iz Vranja preminula je u bolnici nakon što je suprug izboo nožem, a dve žene iz Beograda i Smederevske Palanke ubili su sinovi. U istom periodu, mediji su izvestili o najmanje sedam pokušaja femicida i nasilja prema ženama. Dok se sve ovo dešava, institucije nadležne za sprečavanje i borbu protiv nasilja prema ženama ne reaguju, niti se obraćaju uznemirenoj javnosti. Skoro svaki femicid je mogao biti sprečen i svaka institucija ima odgovornost i obavezu da radi na sprečavanju femicida, navodi se u zahtevu Udruženja građanki FemPlatz i preko 60 partnerskih organizacija. Kosana Beker iz FemPlatza ističe da postoji zakonom utvrđen lanac institucija koje bi trebalo da reaguju i rade ne sprečavanju nasilja u porodici. Navodi da su naši zakoni dobri, ali da uvek postoji prostora za pobojšanje. “U tom lancu su zaduženi policija, tužilaštvo i centri za socijalni rad - primarno. E sad, nakon toga tu su i zdravstveni sistem, i obrazovni sistem, i sudovi na kraju kada to dobija neki epilog, ali ove tri institucije su glavne”, objašnjava naša sagovornica. U istraživanju “Društveni i institucionalni odgovor na femicid u Srbiji” čije su, pored naše sagovornice Kosane Beker, autorke i Slobodanka Konstantinović Vilić i Nevena Petrušić, navodi se da, kako bi se femicid sprečio, neophodno je ukloniti njegove uzroke. To znači da je neophodno unaprediti položaj žena u svim oblastima društvenog života, kao i sistematski raditi na poništavanju rodnih stereotipa i obrazaca, unaprediti kulturu rodne ravnopravnosti, naročito u sistemu državne politike, kao intenzivnije raditi na sprečavanju svih oblika rodne diskriminacije. Takođe je potrebno uključiti temu rodne ravnoravnosti u obrazovni sistem. Mediji bi trebalo biti empatičniji prema žrtvama rodno zasnovanog nasilja, njihovim prijateljima i porodici, i samim tim bi trebali izveštavati u skladu sa kodeksom i moralnim načelima. Država bi trebalo da usvoji akcioni plan kojim bi se utvrdio adekvatan sistem prevencije rodno zasnovanog nasilja. Treba povećati sigurnost i zaštitu od nasilja sa smrtnim ishodom i smanjiti smrtonosne rizike za žene uvođenjem jednostavnih, efikasnih i brzih načina reagovanja kroz aktivnost SOS telefona, sigurnih kuća, prihvatilišta i skloništa za žene, kao i preduzimanjem drugih mera podrške i pomoći, koje ne bi trebalo da zavise od toga da li je pokrenut krivični postupak ili ne.  Efikasno sprečavanje femicida nije moguće bez dovoljno ljudskih, tehničkih i finansijskih resursa, uz punu primenu rodno odgovornog budžetiranja. Neophodno je povećati sigurnost žena stvaranjem sigurnijih urbanih, prigradskih i seoskih sredina putem boljeg osvetljenja ulica, čestih policijskih patrola u oblastima u kojima je veća stopa uličnog nasilja i napada na žene. Neophodno je obezbediti sprovođenje adekvatnih programa za rad sa učiniocima nasilja, kao i programe tretmana, reintegracije i rehabilitacije u odgovarajućim ustanovama. Edukacijom i kampanjama razvijati svest o neophodnosti prijavljivanja saznanja ili sumnje na postojanje nasilja u porodici, kako od strane profesionalaca u institucijama sistema, tako i od strane članova porodice, suseda i građana i građanki. Preduzeti mere da se poveća svest žena o njihovim pravima, osigurati da žene imaju jednaku zaštitu u skladu sa zakonom i jednak pristup pravdi, uključujući pravnu pomoć i usluge jezičke podrške. Autorke podkasta: Iva Gajić, Irena Čučković, Sanja Kosović i Sanja Đorđević. Ovaj podkast je pripremljen uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi izraženi u njemu ni na koji način ne odražavaju zvanično mišljenje bilo koje strane.

Ako ste već zaposleni, sigurno možete da se poistovetite sa pričom o stresu na poslu, a možda i sa takozvanim burnoutom. Šta god bio uzrok tog stresa, u 97. epizodi podkasta Reaguj! koja je nastala u saradnji sa MentalHubom, pokušavamo da zajedno sa sagovornicima i sagovornicama nađemo rešenje. Za početak, psiholog Boris Popov objašnjava šta podrazumevamo pod tim pojmom.  “Ukoliko neke stresne situacije daleko premašuju i to dugo traje, mi onda potrošimo te naše resurse, odnosno organizam više ne može da izađe na kraj sa tim stresovima, sa tim previsokim zahtevima, i jednostavno potroši sve energetske resurse i upadne u to stanje burnouta, odnosno izgaranja. Jednostavno, organizam više nema resursa i onda upadamo u to stanje koje liči na jedno stanje bezvoljnosti, na jedno stanje pada naših vitalnih dinamizama - jednostavno nemamo entuzijazma da ustajemo za novi radni dan, osećamo iscrpljenost. Ta iscrpljenost nije ona koju možemo da eliminišemo ako se jednu noć dobro naspavamo, ta iscrpljenost je prolongirana, i jednostavno organizam tada pokazuje - burnout je signal da moramo da povučemo ručnu, da ne možemo više na isti način da rešavamo probleme, i da je potrebna dodatna podrška”, objašnjava Popov i kaže da burnout ima još neke svoje druge simptome kao što je zauzimanje ciničnog odnosa prema poslu. “Humor je generalno jako dobra strategija regulacije emocija, ali pričam o nekom crnom ciničnom humoru koji predstavlja neku vrstu odvajanja od posla, samoizolacije. I u suštini u tom stanju je očigledno da je potrebna podrška i najbolji načini za smanjivanje burnouta jeste psihološko savetovanje koje će najverovatnije da rezultuje time da se uzme neko vreme, pauza ili smanjeni režim rada, dakle ne samo da se koristi usluga psihološkog savetovanja, što mislim da je jako važno, nego verovatno će morati da dođe do neke promene životnog stila - kroz više odmora, kroz manje naprezanja, da bi se ponovo izbalansirali ti zahtevi i resursi o kojima smo govorili”, ističe Popov. Ipak, psihološkinja Sonja Vukobrat Ivković ističe da je kod burnouta, kao i kod stresa, neophodno ispitati zašto je do njega uopšte došlo. “Da li je došlo zbog toga što sam ja bila pretrpana, i da su rokovi koji su prema meni postavljeni bili neki iracionalni, i da bi ih postigla da mi je potrebno 120 posto kapaciteta, ili je do toga došlo zato šta ja ne pronalazim isto zadovoljstvo u ovome što radim. Ustanem svaki dan, popijem kafu, spremam se, dođem na posao, čukam neke mejlove, odgovaram na neke mejlove, čukam nešto ovamo, drljam neke eksele i ne znam šta, i ja onda kao posle tri nedelje kažem šta meni ovo treba, ovo mene uopšte ne ispunjava. Tako da pozadina burnouta može biti i jedno i drugo, iako je naravno opet više fensi da kažemo da je to od količine posla i od iracionalnih zahteva, ali tu bih isto rekla da je važno da se shvati šta je pozadina. Ako je pozadina objektivne okolnosti gde su pred pojedinca stavljeni preterani zahtevi, nerazumevanje od strane organizacije, razumevanje od strane kolega, nerazumevanje u krajnjem slučaju od strane porodice za vreme koje neko ulaže, doživljaj da nisam dovoljno plaćen za to što radim, da nisam cenjen za vreme koje ulažem - to sve mogu biti uzroci da se neko na poslu oseća loše i da u nekom trenutku pregori. Opet ne bih volela da tu damo neki kao opšti odgovor onda idi na more, idi sunčaj se tri dana, tri minuta oko zgrade, dva minuta uz stepenice, šest minuta to, i obavezno ceđena i tu će sve da nestane. Nije uopšte to poenta. Dok sama osoba ne shvati šta je to zbog čega se oseća loše u sopstvenoj koži, nema nijednog trika, nema nijednog saveta, pogotovu ne na Guglu, koji će da razreši tu dilemu i to osećanje”, objašnjava Sonja Vukobrat Ivković. Kako objašnjava psiholog Boris Popov, stres na radnom mestu samo je jedan od aspekata stresa sa kojim se susrećemo u svakodnevnom životu.  “Kada pričamo o stresu na radnom mestu govorimo o situaciji u kojoj percipiramo da postoje viši zahtevi koji se postavljaju pred nas, u odnosu na naše resurse ili kapacitete koje mi percipiramo da imamo da bismo mogli da izađemo na kraj sa tim resursima. Dakle, taj raskorak između zahteva i resursa koji nam stoje na raspolaganju naš organizam doživljava kao pretnju i na tu pretnju reaguje adaptivnim mehanizmom, tj. pokušava da kompenzuje taj raskorak kako bi se što bolje adaptirao na te uslove. Dakle, u suštini mi stres razumemo kao jednu adaptivnu funkciju organizma, koja služi organizmu da se što bolje adaptira na ono što nam se dešava u životu, pa samim tim i na poslu kao jednom od najvažnijih aspekata našeg života”, objašnjava Popov. Na epizodi radile: Sanja Đorđević, Sanja Kosović, Irena Čučković i Iva Gajić. Podkast je nastao u okviru projekta „Povezivanje: ka većoj vidljivosti organizacija civilnog društva i većem učešću građana“, koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD).

Skoro 800.000 ljudi izvrši samoubistvo svake godine. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, suicid je drugi najčešći uzrok smrti osoba uzrasta između 15 i 29 godina, dok su prvi saobraćajne nezgode. Kada se govori o temama mentalnog zdravlja: gde se tačno krije granica u tome šta je informacija od javnog značaja, a šta je puka jurnjava za klikovima? Kako ovakvo izveštavanje utiče na celu populaciju? Zbog čega mediji posvećuju više pažnje privatnim životima porodica i osoba koje su izvršile samoubistvo - umesto traganju za rešenjima i uzrocima ranije pomenute statistike? U 96. epizodi podkasta Reaguj, koja je nastala u saradnji sa MentalHubom, razgovaramo o tome kako mediji utiču na mentalno zdravlje, na koji način oni izveštavaju o mentalnom zdravlju i samoubistvu, ali i o tome kakve posledice senzacionalističko izveštavanje o ovim temama može da ima po mentalno zdravlje onih koji prolaze kroz teške periode, po mentalno zdravlje porodica preminulih, ali i po mentalno zdravlje čitave populacije.   Šefica Odseka za medijske studije i profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Smiljana Milinkov kaže da je tema mentalnog zdravlja nedovoljno zastupljena u medijima.  “S jedne strane, i mislim da je to nekako najdominantnije, i dalje se problemi mentalnog zdravlja i pitanja uopšte mentalnog zdravlja smatraju nekako nevažnim. Mediji ne pridaju po mom mišljenju dovoljno pažnje. Te teme se nalaze ili u onim segmentima programa ili na onim stranicama gde su neke opuštenije teme, i vrlo često je to taj pristup Kako sebi pomoći u pet koraka; Kako sebi ulepšati dan - a u stvari se radi o vrlo ozbiljnim problemima, mogu da budu vrlo ozbiljni”, navodi ona.  Čak i kada se o ovoj temi govori, u nju se ne ulazi dovoljno, te ovaj problem bude samo zagreban po površini, smatra Milinkov. “U toj nekoj, po mom mišljenju, relativizaciji tog opsega tema mentalnog zdravlja, smatram da je suštinski problem da se nedovoljno analizira na koji način i kome građani mogu da se obrate; da nema dovoljno analitičkih, istraživačkih priča. I vrlo često, da, ako osetite da vam nije dobro potražite pomoći. Ali gde da se potraži pomoć? U kakvom stanju su državne zdravstvene ustanove koje su dužne da brinu o mentalnom zdravlju? Na šta nailaze građani kada se obrate? Šta je sa onima koji nemaju dovoljno sredstava da plaćaju privatno psihoterapiju ili odlazak kod psihologa?”, napominje Milinkov.  Tabloidno i senzacionalističko izveštavanje o događajima koji uključuju ljudsku patnju i bol često je prisutno upravo kada je reč o izveštavanju o samoubistvima. U jurnjavi za klikovima mediji često zanemariju činjenicu da i preminula osoba ima pravo na svoju privatnost i dostojanstvo, kao i njihova porodica. Psihološkinja Tanja Bokun kaže da senzacionalistički način izveštavanja o suicidu utiče uznemirujuće na čitavu populaciju, a posebno pogađa osobe koje su indirektno ili direktno povezane sa osobom o kojoj se izveštava.   “Čak mi se desilo da vidim i pokrivena tela, oproštajne poruke i slično. To zaista uznemiruje svakog od nas. Kada je u pitanju osoba koja i sama razmišlja o samoubistvu, to podrazumeva još jedan dodatni pritisak i dodatnu nelagodnost. Moram da kažem da još stanovništvo o kom ne mislimo previše, a koje je jako bitno, su ljudi koji su indirektno ili direktno povezani sa tom osobom. Dakle, govorimo o rođacima, prijateljima, komšijama, koji sigurno prolaze kroz teške trenutke, a ovakav način izbeštavanja tu situaciju dodatno otežava i komplikuje”, ističe Bokun.  Psihološkinja Instituta za javno zdravlje Vojvodine Marija Rosandić navodi na šta mediji moraju obratiti pažnju prilikom izveštavanja o temama koje su u vezi sa mentalnim zdravljem.  “Svakako to su poštovanja etičkih principa izveštavanja o bilo kojoj temi, ali nekako se čini da je važno za ovu temu da prvo se postavi pitanje šta javnost dobija tom temom, u kojoj meri se neke infromaciju trebaju i moraju plasirati u javnost. Ja doživljavam da mediji i stručnjaci za mentalno zdravlje treba da budu neka vrsta sagovornika i da mediji mogu i treba da doprinose edukaciji javnosti, da informišu javnost i menjaju njihove stavove, posebno one koji se temelje na nekim mitovima, predrasudama ili informacijama koje nisu utemeljene u psihologiji. Ono što je posebno važno je da mediji mogu da imaju istu tu ulogu zagovaranja za promene na nivou društva - da ti tekstovi uvek imaju neku širu sliku, zato što mentalno zdravlje jeste pitanje javnog zdravlja i celokupnog društva, a ne samo pojedinca”, napominje ona.  Emisiju su pripremile Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čućković i Sanja Đorđević.  Podkast je nastao u okviru projekta „Povezivanje: ka većoj vidljivosti organizacija civilnog društva i većem učešću građana“, koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD).

Uticaj društvenih mreža na naše mentalno zdravlje, kako negativan tako i pozitivan, tema je 95. epizode podkasta Reaguj, koja je nastala u saradnji sa MentalHubom. Kako objašnjava socijalna psihološkinja Bojana Bodroža, uticaj upotrebe društvenih mreža na nas zavisi od načina na koji ih koristimo. “Ono što danas pouzdano znamo iz istraživanja jeste da upotreba društvenih mreža na način koji mi zovemo aktivnim, a to je uspostavljanje komunikacije, deljenje sadržaja i tako dalje, u principu nije štetna za sliku o sebi ili mentalno zdravlje i čak može biti i korisna. Sa druge strane, ono što jeste štetno je ono što nazivamo pasivnom upotrebom, koja se svodi na to da ste vi izloženi određenim sadržajima, da ih samo gledate i najčešće ono što se dešava kada ljudi gledaju različite sadržaje na društvenim mrežama, jeste da se oni porede sa drugima”, kaže Bodroža. Međutim, ponekad u ovom kontekstu nije lako utvrditi šta je uzrok, a šta posledica. “Da li zaista upotreba društvenih mreža vodi do ovih posledica ili, zapravo, osobe koje već apriori imaju negativnu sliku o sebi koriste društvene mreže na način koji će dodatno da učvrsti takvu sliku o sebi. Dakle, ako govorimo o fizičkom izgledu, pitanje je da li osobe koje već nemaju samopouzdanja, koje ne veruju da su fizički atraktivne, više gledaju atraktivne fotografije drugih, što opet na povratni način, deluje na njih da se osećaju još lošije”, objašnjava sagovornica podkasta “Reaguj!”. Psihološkinja Vojana Obradović je svoj master rad posvetila upravo internet komunikaciji i subjektivnom blagostanju. Ona je kroz svoj rad pokušala odgovoriti na dva pitanja: kakva je priroda povezanosti internet komunikacije i subjektivnog blagostanja, kao i kakvu ulogu ekstraverzija, depresivnost, usamljenost i socijalna podrška ostvaruju na relaciji internet komunikacije i subjektivnog blagostanja. U svom master radu, naša sagovornica je proveravala dve hipoteze: hipotezu premeštanja i hipotezu stimulacije. “Obe hipoteze pretpostavljaju i zagovaraju ideju da onlajn komunikacija ostvaruje efekat na subjektivno blagostanje preko vremena koje se provodi sa prijateljima, porodicom i kvalitetom tih odnosa. Hipoteza premeštanja pretpostavlja da se korišćenjem internet komunikacije manje vremena provodi sa tim ljudima zbog vremena koje se provodi i koje je utrošeno za internet komunikaciju, gde se pretpostavlja da posledično dovodi do smanjenja kvaliteta tih odnosa u realnosti. Zagovornici hipoteze stimulacije smatraju da vreme koje provedeno koristeći internet komunikaciju vodi ka većoj frekventnosti viđanja bliskih ljudi i u realnosti, jer je pretpostavka da su u kontaktu i da to vodi ka većem kvalitetu odnosa i ka većem subjektivnom blagostanju mladih”, zaključuje Obradović. Na podkastu rade: Irena Čučković, Sanja Kosović, Sanja Đorđević i Iva Gajić Podkast je nastao u okviru projekta „Povezivanje: ka većoj vidljivosti organizacija civilnog društva i većem učešću građana“, koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD).

Predrasuda - neracionalni i nefer stav ili osećanje, formirano bez dovoljno razmišljanja ili znanja, navodi Kembridž rečnik. Leči se, dakle, dovoljnim izlaganjem i informisanjem o onome prema čemu imamo predrasude. Kao na primer - osobe sa mentalnim poteškoćama. U 94. epizodi težićemo da vas izšuškamo iz zone konfora, razbijemo koju predrasudu i predstavimo par rešenja za ove probleme. Fond LICEULICE od 2010. godine pruža direktnu podršku marginalizovanim grupama, s ciljem njihove veće socijalne i ekonomske uključenosti. Oni svoj program realizuju na principima socijalnog preduzetništva. List izlazi jednom mesečno, a pola zarade ide direktno prodavcu. Jedan od prodavaca je David iz Novog Sada, koji već duže od dve godine prodaje ovaj list. Magazin LiceUlice omogućio je Davidu da zaradi dodatni dinar, ali i ponovo formira mrežu podrške koju je ranije imao u udruženju ULOP. David kaže da ljudi kojima prodaje časopis reaguju potpuno različito - neki su veoma raspoloženi da ga saslušaju, dok drugi umeju da budu i neprijatni. On za podkast Reaguj! prepričava najlepši i najgori deo svog posla. “Komunikacija sa ljudima koji su veoma prijatni, koji se zaiteresuju za časopis, to je bolji deo posla. Međutim, dešava se nekada ređe, taj lošiji deo posla, kada neko počne da viče na vas, zove konobara da interveniše. Čak sam imao prilike i jednom u Sremskim Karlovcima, ženu ništa nije interesovalo, još je zvala konobara da me propusti kroz šake”, prepričava David. Naučna saradnica na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i programska direktorka MentalHub-a Milica Lazić objašnjava sa kojim se stereotipima najčešće susreću ljudi sa mentalnim poteškoćama. To su uglavnom stereotipi koji su zasnovani na nekim pogrešnim uverenjima o tome šta određena dijagnoza znači i u kojoj meri je funkcionisanje te osobe oštećeno samo zato što ima neku određenu dijagnozu. “Postoje određeni stereotipi na primer da su osobe sa dijagnozom agresivnije od drugih ljudi, što istraživanja ne pokazuju. Takođe, postoje neka implicitna verovanja da osobe koje imaju određenu psihijatrijsku dijagnozu u stvari ili nisu sposobne za rad ili nisu sposobne da dugoročno budu istrajne u nekom svom radu i zbog toga se javlja problem sa zapošljavanjem u ovoj vrsti populacije”, objašnjava Lazić i dodaje da je i izolacija deo posledica predrasuda, koje ostavljaju dodatni otisak na mentalno zdravlje bilo koga. Protiv stereotipa se možemo boriti, pre svega edukacijom. Međutim, kako naglašavaju Jovana Ćojder i Tamara Musić iz Udruženja građana “Patrija” koje sarađuje na časopisu “LiceUlice”, samo informisanje o ovim problemima često nije dovoljno. Međutim, i kontakt je jedna od izuzetno važnih elemenata u borbi protiv predrasuda. “Kombinacija je jako važna, jer može se desiti kao što vidimo da što se tiče inkluzije u školama, možemo videti da zapravo često dolazi nekada taj kontakt, odnosno to kada dolaze marginalizovane grupe u kontakt sa nekom opštom populacijom, može se desiti da se suprotno potkrepi slika, ukoliko ona nije na određen način regulisana”, navode iz ove organizacije. Dobar primer je i komšinca “Roze kuće” u Velikom Gradištu. “Roze kuća” otvorena je 2017. godine u cilju usklađivanja normativa Srbije i Evropske unije. Ona je postala dom za šest stanovika Ustanove za odrasle i starije “Gvozden Jovančićević” u Velikom Popovcu, u okviru procesa deinstitucionalizacije. Ivan Gojković koji je radio na ovom projektu, prepričava rezultate. “Prva komšinica je bila užasno neprijatna na primer, u Velikom Gradištu. Ona je odbijala svaku komunikaciju sa nama što to radimo. Posle jedno mesec, dva dana mi smo došli tamo, oni piju kafu kod nje. To je neverovatna promena. To je život. I dalje se oni druže. Piju kafu, imaju zajedno mačke, farbaju jaja za Uskrs, imaju aktivnosti, cepaju drva. Idu jedan kod drugog na slave, rođendane, kafe, torte…”, pepričava Gojković. Osim kompletne promene paradigme, društvo na ovaj način dobija i rasterećenje budžeta, navodi Gojković. “Zašto društvo, država plaća od poreza taj smeštaj, ako taj čovek može da zaradi. A usluga stanovanja u zajednici je ovako veća cena, a kako prolaze godine, ta cena kreće da pada - zato što se jačanjem njihovih kapaciteta smanjuje nivo podrške”, objašnjava naš sagovornik i dodaje da je država previdela korist ovog projekta i da još 260 korisnika samo u Velikom Popovcu čeka da bude deinstitucijalizovano. Podkast pripremile Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević. Podkast je nastao u okviru projekta „Povezivanje: ka većoj vidljivosti organizacija civilnog društva i većem učešću građana“, koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD).

Da li se sećate perioda adolscencije? Verujem da je za deo vas ovo bio stresan period u kome možda niste bili najzadovoljniji svojim izgledom. Upravo o tome pričamo u 93. epizodi podkasta Reaguj, a pokušaćemo da saznamo i kako to utiče na mentalno zdravlje. Kako objašnjava psihološkinja Jovana Trbojević, period adolescencije često se naziva periodom "bura i oluja", jer on, pored fizičkih promena kao što su nagli rast i povećanje telesne težine, donosi i promene po pitanju kognitivnog i socio-emocionalnog razvoja. “Ima jedan spektar promena koje adolescente, nažalost, uglavnom sam prolazi, u smislu iako postoje sad gomile informacija, i putem socijalnih medija i škola se trudi da ima svoju ulogu u tome, ali nažalost on bude sam sa sobom, jer mu je vrlo teško da definiše prvo šta mu se sve to dešava, a onda i da podeli, tj. da ne oseća stid i sramotu povodom nekih svojih dilema, sumnji i nesigurnosti i da to kaže naglas. U tom smislu adolescenti zapravo u ovom periodu, iako su okruženi gomilama, i onlajn poznanstava i uživo po pitanju škole, nažalost uglavnom se zapravo osećaju usamljeno i u toj usamljenosti se suočavaju sa promenama i izazovima koje nosi adolescencija”, objašnjava Trbojević i dodaje da je takođe važno naglasiti da deci još od najranijeg uzrasta šaljemo poruke o tome kako posmatramo nečiji fizički izgled i koliki mu značaj pridajemo. “Ono što možemo da uradimo jeste da damo adolescentima prostor da se izraze, pre svega da ih saslušamo, da ne odbacujemo njihove brige kao manje važne zato što imaju manje godina nego mi, i u krajnjem slučaju da im pokažemo da i mi sami prihvatamo svoje nesavršenosti, sa ciljem da oni nauče da ih isto tako prihvate. Jer ako vi kao odrasla osoba predstavljate model savršenstva, tj. ne dopuštate greške, ne dopuštate bore, da imate kila XY, ne dopuštate bubuljice... Teško da će i vaš adolescent onda sebi dopustiti ako nije u skladu sa nekim zacrtanim standardom kako treba jedan mladi čovek da izgleda”, ističe Trbojević. S ovim se slaže i izvršna direktorka Prijatelja dece Srbije Iva Eraković, koja kaže da su između ostalog, za zdravu sliku o telu dece odgovorni i roditelji. “Imate taj fenomen da roditelji vrlo nesmotreno deci šalju poruke da su gojazna. Roditelji su ušli u kliše društveno prihvaćenog izgleda. Vi nikad niste imali veći pritisak na devojčice koji dolazi iz porodice. Nemoj toliko da jedeš, nemoj da jedeš slatkiše, ugojićeš se, ugojićeš se. Ne kaže se idi na sport bićeš zdrava, nego idi na sport bićeš zgodna. To su poruke koje su vrlo jasne i vrlo imaju kad sve raščistite malignu konotaciju”, objašnjava Eraković. Psihološkinja Jovana Trbojević smatra da u periodu adolescencije ključna pomoć prilikom suočavanja sa anksioznošću mogu biti i grupe za podršku mladima, kojih, međutim, nema dovoljno. Ideja ovakvih grupa je da one predstavljaju sigurno okruženje za istraživanje nekih sopstvenih ideja, stavova, sumnji, a zatim i pruže podučavanje u smislu vrednovanja sebe i svojih ličnih principa. “Individualno, adolescenti sami teško da mogu da izađu na kraj, u smislu ako nema spoljašnje podrške. To ne govorim u smislu da oni nisu dovoljno zreli da se nose sami sa sobom i da nisu dovoljno inteligentni, nego jednostavno taj pritisak koji postoji u tom periodu je zaista ogroman i teško je izboriti se sa svim, a da nemate neki vid podrške, da li od strane porodice, da li od vršnjačke grupe, škole ili kažem neke druge vrste podrške koja je van školskog sistema, koja bi imala psihološku podršku individualnu ili grupnu. Tako da ta anksioznost koja postoji, ona jeste deo razvojnog perioda, ali njen intenzitet ukoliko je izražen, to su trenuci kada adolescent zapravo, bilo bi idealno, kada bi potražio pomoć. E sad, kod nas je još uvek tabu tema i psihološka podrška i psihoterapija, ali moram da priznam da se krećemo polako u pozitivnom pravcu po tom pitanju”, smatra Trbojević. Na podkastu rade: Sanja Kosović, Irena Čučković, Sanja Đorđević i Iva Gajić. Podkast je nastao u okviru projekta „Povezivanje: ka većoj vidljivosti organizacija civilnog društva i većem učešću građana“, koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD).

U 92. epizodi podkasta Reaguj! koja je nastala u saradnji sa Mental Hubom, razgovaramo o mentalnom zdravlju usled rata i ostalih kriznih situacija. Novu epizodu posvećujemo tome kako je osobama koje prolaze kroz ratna dešavanja u svojoj zemlji, kakve posledice rat ostavlja na mentalno zdravlje pojedinca, ali i na mentalno zdravlje čitavih zajednica godinama nakon sukoba. Aleksandra Lazebnik je Ukrajinka koja živi u gradu Sumi, oko 30 kilometara od granice sa Rusijom, koji je granatiran od samog početka invazije Rusije nad Ukrajinom. Ona je za Autonomiju prepričala kako provodi svoje dane. “Imamo 250 hiljada ljudi i već je polovina otišla. Na porodiljskom sam odsustvu pa ne radim. Tokom dana se trudim da vodim normalan život, da kuvam hranu. Svako jutro moj muž i ja idemo u kupovinu, ponekad nađemo mleko i jaja, ponekad ništa. Pokušavamo da uzemo više hrane jer ne znamo šta će se desiti u narednim danima”, prepričava ona. Lazebnik dodaje da će se mentalitet Ukrajinaca promeniti i da se već polako menja. “Uvek smo imali neke nesuglasice. Neki su glasali za Zelenskog, neki za Porošenka, ali sada - mi smo jedno biće, jedan organizam. Podržavamo se međusobno, svi ljudi. Verujemo da ćemo obnoviti naše gradove i da će se naš mentalitet promeniti - već se menja i biće sve bolje. Verujemo da će mir doći jednog dana”, kaže ona. Rat se često prenosi na dalje generacije Programska koordinatorka Inicijative mladih za ljudska prava, Fiona Jelići, kaže da se traume koje donesu ratovi često prenose na dalje generacije, iako one rat nisu doživele. Tako je i u Srbiji i regionu. “Oseti se taj uticaj ratova koji su bili 90-ih na našem području, oseti se uticaj danas kada imamo rat na da kažem ulazu u Evropu, koji nije uopšte daleko, koji je bilzu, i on se definitivno odražava i na mentalno zdravlje ljudi u Srbiji. I ne samo u Srbiji, nego u čitavom regionu, i to iz različitih aspekata. Videli smo situaciju gde ljudi kupuju zalihe hrane, zato što postoje generacije koje se sećaju nestašica hrane 90-ih u Srbiji, a postoje generacije koje se ne sećaju toga, ali imamo tu transgeneracijsku traumu, koja se prenosi”, napominje ona. Psihološkinja Branislava Stević kaže da ratna dešavanja trajno menjaju i iskustva ljudi i iskustva društva. “Ne postoji društvo koje nakon ratnog dešavanja je ostalo potpuno isto, koje nije imalo nikakve posledice, koje se nije suočilo ni sa kakvim emocionalnim ili psihološkim posledicama i koje je jednostavno prošlo kroz ratno iskustvo kao jedno iskustvo. Većina psihologa ili ljudi koji se bavi ratnom traumom smatra da je ratno iskustvo jedno od najtežih i najkompleksnijih ljudskih iskustava. To je jedno praktično stanje kada vi ne možete jednom običnom ljudskom umu opisati sve strahote i potencijalne užase koji se događaju”, navodi Stević. Ona napominje da nekada, naš običan um, ne ume da prihvati te užase - te naša adaptivna funkcija biva narušena. “Bukvalno imamo jedan slom u psihološkom smislu, pa kako pojedinac odreaguje. Tu su jako bitni uticaji i bioloških i psihosocijalnih faktora, jednako tako će odreagovati i društvo. Mi danas imamo još uvek dosta posledica koje su direktno uzrokovane time. Kada govorim o posledicama, govorim o psihološkim posledicama u društvu, koje su direktno uzrokovane situacijom 1990-ih”, napominje naša sagovornica. Podrška je izuzetno važna Istraživački izveštaj za 2021. godinu pod nazivom “Mentalno zdravlje i dobrobit izbeglica i tražilaca azila u Srbiji” Mreže psihosocijalnih inovacija PIN, prikazuje psihološke teškoće osoba koje su iz različitih razloga bile primorane da napuste zemlju svog porekla. U istraživanju je učestvovala 201 izbeglica. Najveći broj učesnika poreklom je iz Sirije, zatim Avganistana, i Maroka, kao i iz Irana, Iraka, Bangladeša, Pakistana, Tunisa i Kameruna. Kako se navodi u izveštaju, izbeglice, posebno one koje dolaze iz ratom pogođenih država i regiona, doživljavaju značajan broj traumatskih iskustava u svojim državama porekla. Više od polovine njih svedočilo je uništavanju, nasilju i torturi - dok je više od trećine bilo povređeno ili mučeno. Najčešća traumatska iskustva bila su fizičko nasilje, seksualno nasilje, religijski progoni, svedočenje nasilju ili ubistvima. Sa druge strane, osobe su doživljavale i ekstremne ekonomske poteškoće, iz kojih je kao posledica nastao nedostatak vode, hrane, bezbednog skloništa i drugih osnovnih potreba. Upravo zato, Mreža psihosocijalnih inovacija - PIN pruža različite psihološke intervencije izbeglicama, u zavisnosti od toga šta je kome potrebno. Ova podrška pruža se uz pomoć prevodioca, a dostupna je i za decu. Draga Šapić iz ove organizacije navodi da je ovakva podrška od izuzetne važnosti. “U proteklih šest godina sprovodimo istraživanje, procenjujemo mentalno zdravlje izbeglica u Srbiji. Pokazuje se da 80 % njih ima potrebe za nekim vidom psihološke podrške. Ali se daleko manji broj njih obraća za pomoć. Srećom, mi imamo mnogo iskustva u radu sa ranjivim osobama, pa znamo kako da im priđemo. Da te podrške nema već na terenu, mislim da bi te traume ljudi mnogo teže prolazili. Ima ljudi koji nisu spremni da o svojim problemima govore, naročito ako se nalaze u Srbiji u kojoj ne žele da ostanu. Mislim da je jako važno da ta opcija postoji i da se destigmatizije”, napominje Šapić. Epizodu su pripremile Sanja Kosović, Irena Čučković, Iva Gajić i Sanja Đorđević. Podkast je nastao u okviru projekta „Povezivanje: ka većoj vidljivosti organizacija civilnog društva i većem učešću građana“, koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD).

U 91. epizodi podkasta Reaguj! govorile smo o pravilnoj upotrebi imuno preparata i dodataka ishrani. Specijalistkinja farmacije Sonja Stojiljković objašnjava na koji način je pandemija koronavirusa uticala na tržište imuno suplemenata. “Mislim da je broj suplemenata, kad kažem broj - mislim i na broj različitih proizvođača i na broj različitih vitamina sa različitim dozama, čak i desetostruko veći nego pre početka pandemije. To je negde i očekivano, jer se farmaceutska industrija trudi da napreduje i da napravi što bolje preparate”, kaže Stojiljković. Kada je reč o količini unosa vitamina putem hrane i suplemenata, sagovornica podkasta Reaguj! objašnjava da je koncentracija vitamina u hrani 100 do 200 puta manja nego u suplementima. “To što uzimate kroz hranu apsolutno ne može dovesti do nekog predoziranja, ali u zavisnosti od toga kakvu hranu konzumirate, može se desiti da budete u deficitu sa nekim vitaminom ili mineralom. Naravno, sve to može laboratorijski da se izmeri i da se proveri. Deficiti različitih vitamina u organizmu mogu da prouzrokuju različita stanja, kao što je opadanje kose, kao što je pucanje kože na rukama i slično”, objašnjava Sonja Stojiljković. A koje smo savete u vezi sa prevencijom koronavirusa i unosa vitamina mogli pročitati na internetu? Pored pranja ruku, obaveznog nošenja maski i distance od metar i po, po pisanju brojnih medija, čini se da su i vitamini i suplementi neizostavni deo prevencije koronavirusa. RTS u tekstu pod nazivom “Njegovo veličanstvo - vitamin De” objavljenom krajem prošle godine, navodi da vitamin D ima posebno mesto u prevenciji i lečenju koronavirusa. RTS navodi da ovaj vitamin unosimo kroz meso, ribu i jaja, ali da lekari savetuju da je svakako potrebno uključiti i suplemente. Portal Lepa i Srećna piše da nutricionisti savetuju da tokom pandemije dnevno uzimamo dva puta po 500 miligrama vitamina C za prevenciju od infekcije. Nutricionistkinja sa pomenutog portala dalje savetuje da je potrebna i suplementacija vitamina D i K2, te da doza vitamina D treba da bude između 5 i 10 hiljada IU, kao i da je potrebno uzimati 20 miligrama cinka na dan. Kako je i Danas pisao još 2020. godine, kada su virusne infekcije u pitanju najvažnije je uzimati vitamine D i C, koji su, po navodima autorke, bez sumnje glavni zaštitnici našeg imunog sistema. Pored vitamina D I C, autorka ističe i cink. Po njenim rečima, delovanje cinka kao minerala podrazumeva “stopiranje” procesa upale odnosno oboljenja, jer svojim delovanjem na ćelije virusa prekida dalja lančana vezivanja i na taj način blokira dalje širenje i suzbija postojeće.⁣ Specijalista interne medicine doktor Dejan Zahorjanski ističe da je uzimanje vitamina preporučljivo, posebno nakon preležanog kovida, ali naglašava da to treba biti u ograničenom vremenskom periodu. “Važan aspekt cele te priče vezane za povećanu potrošnju jesu preporuke pre svega samih lekara, koji su radili recimo u kovid sistemu, gde se preporučuje određena suplementacija i nadoknada vitamina, ali u ograničenom vremenskom periodu”, objašnjava Zahorjanski. On dodaje i da ovi suplementi nisu pokriveni zdravstvenim osiguranjem, već je svako od nas vitamine kupovao od svojih para - bez obzira na to da li imaju recept doktora, ili ne. “S obzirom na stav našeg zdravstvenog fonda, svi minerali i suplementi recimo koji su se pisali u okviru kovid lečenja pacijenata tokom pandemije su se kupovali na slobodnom tržištu i nisu bili pokriveni obaveznim zdravstvenim osiguranjem, to jest nije mogao niko da ih dobija na recept. Tako da je i to jedna razlika u širokoj dostupnosti tih preparata bez recepta”, objašnjava Zahorjanski. Na podkastu su radile: Irena Čučković, Sanja Đorđević, Sanja Kosović i Iva Gajić.

Kada ste poslednji put bili u prilici da ozbiljno shvatite kovani novac? Globalna i lokalna pandemijska kriza uticala je na to da istu novčanicu možemo da menjamo za mnogo manje stvari nego što smo to mogli pre par godina. Međutim, nije samo kovid uticao na smanjenu vrednost novca. U ovoj epizodi govorimo o inflaciji. Osim pandemije, na inflaciju u našoj zemlji utiče i stanje na globalnim berzama, ali i nemar prema domaćim poljoprivrednicima. Što se ne plati na mostu, platiće se na ćupriji, pa umesto subvencija, penale ćemo davati na pijaci. Preduzetnik Stefan Knežić iz Keteringa Index Anđela iz Petrovaradina kaže da je porast cena doveo do velikih gubitaka. „Gubitak novca se odnosio na to što je povećanje cena išlo jako brzo, i dok vi stignete da promenite vaše cene, da objasnite vašim mušterijama, da im pošaljete dopis ili kako god, prođe vreme i u samom tom periodu dok vi završite taj proces kod vas, plaćate skuplju hranu i onda je apsolutno manja dobit“, objašnjava Knežić i dodaje da je problem i što je teže raditi nabavku, jer cene ne mogu se predvide. Kada rastu cene, potrebno je da porastu i plate kako bi radnici i dalje imali istu kupovnu moć, ali to se dešava neuravnoteženo. Zbog velikih gubitaka same firme bilo je teško povećati plate radnika, objašnjava Knežić. „Mi smo se trudili da podignemo našim radnicima plate, jer povećanje cena apsolutno otežava i njima život, i sada ako neko imao platu 50.000 pre mesec dana, to nije isti iznos kao sada. Međutim, to je bilo otežano, jer i usled tog povećanja cena i dobitak firme je bio znatno manji“, navodi Knežić. Osim na preduzetnike, inflacija utiče i na poljoprivrednike, koje je dodatno pogodio porast cene goriva i đubriva. Nedavno zamrzavanje cene dizela, kao i cena nekih osnovnih životnih namirnica oročeno je do perioda izbora, pa osim marketinškog nema druge svrhe, objašnjava Slađana Glušević iz Agro Smarta, portala pametne poljoprivrede. „Poljoprivrednici su sa pravom nezadovoljni. Ranije su imali mnoge olakšice, kao što je regresirano gorivo. Sada od toga ništa nemaju, osim najskupljeg goriva u Evropi. Zaista nije jasno kako država može da bude slepa na te probleme“, navodi naša sagovornica. Inflacija nastala kao posledica pandemije brine ekonomske stručnjace već mesecima. Tako je i Institut za međunarodne ekonomske studije iz Beča u Zimskoj prognozi procenio da je visoka inflacija najveći rizik za ekonomski oporavak u regionu Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope, te su ocenili da je taj rizik veći i od same pandemije, prenosi Nova Ekonomija. Tako je i rat u Ukrajini pogoršao situaciju. Nakon ruske invazije na Ukrajinu - akcije su pale na berzama širom sveta. Kako N1 prenosi, šok od ruskog napada na Ukrajinu izazvao je strah na tržištima kapitala i podigao pritisak na visoku inflaciju, koja svakako već opterećuje svetsku privredu. Pored ljudske patnje, čini se da će ovaj sukob uticati na još veći porast cena. Kako N1 navodi, Rusija i Ukrajina su, pored energetskih proizvoda, vodeći proizvođači žitarica i druge robe, a ovaj rat i sankcije bi mogle da poremete globalno snabdevanje. Na podkastu radile Sanja Kosović, Irena Čučković, Iva Gajić i Sanja Đorđević.

Zbog konstantnog nedostatka vode, svakodnevno umire gotovo pet hiljada ljudi. Svaka treća osoba, što je oko 2,2 milijarde ljudi, nema bezbedan pristup pijaćoj vodi, govore podaci Ujedninjenih nacija i Svetske zdravstvene organizacije. Tako je u svetu, a kako je kod nas? U 89. epizodi govorimo o nedostatku pijaće vode u Vojvodini. Tanja Ćirić jedna je od 125 ljudi koji su popunili upitnik na sajtu Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra VOICE. Ona je za podkast Reaguj! opisala kako izgleda voda u Zrenjaninu. “Kad smo bili mali svi znamo šta smo učili u školi o vodi - da treba da bude tečnost bez boje, ukusa i mirisa kada. Kada odrastate u Zrenjaninu brzo shvatite da voda ima i miris i ukus i boju. Postoje dani kada je nemoguće čak i da se normalno istuširate, pošto voda smrdi na kanalizaciju. Voda je masna. Imate utisak kada se tuširate da nikad niste ispravli dovoljno sapun. Ja vodu ne pijem već jedno 20 godina, tako da ne znam kakvog je ukusa. Ne kuvam sa tom vodom. Moja ćerka koja ima 13 nikad nije pila vode sa česme. Tako da voda je žuta, masna, smrdi”, objasnila je Ćirić. Tanja Ćirić troši oko 3000 dinara mesečno, a 36.000 godišnje. Ako dodamo i račun za vodu, godišnja cifra približi se 50.000. Kako piše u studiji pod nazivom Fabrika žednih, slučaj zrenjaninskog postrojenja za preradu vode, nakon mnogo obećanja, velikog broja istraživanja, pilot-projekata i ugovora, stanovništvo Zrenjanina na nabavku ispravne vode dnevno potroši oko 20.000 evra. Posledice, naravno, najviše pogađaju one koji su već ugroženi. Mnogi od onih koji nemaju novca za flaširanu vodu koriste vodu iz vodovoda i time ugrožavaju svoje zdravlje, piše u studiji na kojoj su radili organizacije CRTA, Pravo na vodu i Polekol. U anketi koju smo sproveli na sajtu Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra VOICE, tek 21 odsto građana reklo je da ima pristup čistoj pijaćoj vodi sa česme. Čak 80 odsto ispitanika iz Vojvodine nema redovan pristup vodi za piće. Uprkos neispravnosti vode za piće, 80 odsto navelo je da račun za vodu plaća po punoj ceni. Pored ovog troška koji ne bi trebalo da se plaća, građani su prinuđeni da se okrenu alternativama - da kupuju vodu ili koriste filtere. Cena koju građani dodatno plaćaju za pijaću vodu kreće se od 400 do oko 12.000 dinara. Jedan od građana naveo je kako koristi filtere za vodu koji se moraju menjati godišnje, što košta 5000 dinara, dok je sam aparat za prečišćavanje koštao 1000 evra. U dokumentu koji nosi naziv Zdravstveno stanje stanovništva AP Vojvodine za 2019. godinu Instituta za javno zdravlje Vojvodine, navodi se da je prečišćena hlorisana voda za piće tokom 2019. godine bila dostupna u svega 16 od ukupno 45 opština, što je 38 odsto na teritoriji Vojvodine. Ispravne vode ima samo u Novom Sadu i naseljima priključenim na novosadski vodovod, zatim Bačkoj Palanci, Despotovu, Vrbasu, Bečeju, Beočinu, Srbobranu, Odžacima, Somboru, Sremskoj Mitrovici, Rumi, Subotici i Bačkoj Topoli. U Sremu najveći problem predstavljaju mangan i arsen. U Južnoj Bačkoj amnoijak i arsen. Na severu Bačke arsen i gvožđe, dok je na zapadu najveći problem samo arsen. Srednjebanatski okrug najviše muči kalijum-permanganat, ali i arsen kao i Severni Banat. Samo je u južnom Banatu problem gvožđe i mangan, ali ne i arsen. Kako piše u istraživanju Fabrika žednih, trajnija izloženost arsenu preko vode za piće i kroz hranu može dovesti do razvoja različitih oboljenja i porasta učestalosti oboljevanja. Dugotrajna izloženost arsenu može izazvati i rak bešike i pluća. Međunarodna agencija za istraživanje raka klasifikovala je arsen i njegova jedinjenja kao kancerogena i definisala da je arsen u vodi za piće kancerogen za ljude. Na epizodi radile: Sanja Đorđević, Irena Čučković, Sanja Kosović i Iva Gajić. U epizodi su korišćeni zvukovi sa sajta freesound.org, i to 1 i 2.

Novu, 88. epizodu podkasta Reaguj! posvetile smo NFT-jevima. Šta je to, pitate se? E pa, nismo ni mi sigurne. Zato u ovonedeljnoj epizodi zajedno pokušavamo da otkrijemo, a samim tim i objasnimo šta je taj NFT, zašto se toliko priča o njemu u poslednje vreme, ali i da li njegova popularnost ima veze sa pandemijom. IT stručnjak, Goran Milovanović, iz konsultanske kuće za nauku podataka, istraživanja i inžinjering, Data Kolektiv, objašnjava NFT na sledeći način. “Ako pogledate kriptovalute, ono što znate je da su to digitalni zapisi koji se nalaze na specifičnoj vrsti, bazi podataka. Ona se naziva blokčejn. Samo to ime NFT dolazi iz tog kripto-sveta. Veoma su slični na način na koji se zapravo realizuju u kripto-novcu. Sam NFT u imenu nosi ono što je njegova korenita odrednica, ono što je razlika između njega i neke kriptovalute. Jer samo ime kaže „non-fandžbl-token“ token koji nije razmenjiv. Nešto što se upisuje na blokčejn, što predstavlja jedan digitalni zapis ali nije razmenjiv”, objašnjava on i dodaje da se NFT može pojaviti u bilo kom obliku. Sa druge strane, digitalni umetnik Vladimir Popov objašnjava da je neka generalna definicija NFT-ja - non fungible token, odnosno oni su oblik tokena koji služi kao digitalni ugovor. “To je decentralizovani prostor gde vi šta god da uradite u tom ekosistemu, ostaje zabeleženo zauvek kroz programski kod i kroz te pametne ugovore. Non-fungible token, odnosno NFT, je jedan digitalni fajl ili pametni ugovor, ili jedan token, koji je unikatan, znači ne može da se replicira. Nije sad kao valuta pa da imate da je jedan bitkoin, da ga ima ne znam nekoliko miliona ili milijardi, nego je ovo unikatno, kao i umetničko delo, kao i bilo koji jedinstven predmet”, navodi Popov. Kako su i na portalu Belgradecrypto objasnili: Non–Fungible Token se ponaša kao kriptovaluta – ona postoji na blokčejnu, ima vrednost, i sa njima se može trgovati. NFT je vizuelno upečatljiv, te se samim tim može nazvati i NFT stvaralaštvom ili još jednostavnije NFT digitalnom imovinom. Ovaj nezamenljiv token, ipak, nije samo digitalna slika, već NFT može biti i video, montaža, mim, sličica, kartica, predmet za igrice - maltene bilo šta, ali da je u digitalnom svetu. Mada NFT može biti mnoštvo toga: ovaj nezamenljivi token je najpoznatiji upravo u umetničkoj industriji. Tako i digitalni umetnik Vladimir Popov trenutno koristi NFT za umetnost. Zajedno sa svojim kolegom namestio je jednu digitalnu kolekciju gde imaju određenu količinu NFT-jeva i gde ljudi mogu da kupe taj NFT. “Mi smo namestili tu ideju da kroz NFT namestimo digitalni strip koji će biti dostupan ljudima koji budu imali, posedovali NFT iz tog univerzuma, sa tim likom, na primer. I onda imate tu sličicu, uzeli ste NFT i možete da pročitate segment stripa ili ceo strip ili to ćemo još videti kako će roadmap da se razvija u budućnosti. To je otprilike bila ideja za naš projekat i za moj projekat kako sam ja koristio NFT”, navodi on. Za ulazak u sferu NFT-jeva odlučio se i EXIT festival početkom februara, kada je najavio da ulazi u “Metaverse” i lansira svoju NFT kolekciju u saradnji sa muzičarima. Kako kaže portparolka Exit festivala Milica Dragomirović, Exit je ušao u NFT svet jer prate tehnološki razvoj. “Srbija nije nužno prvo mesto na koje pomislimo kada pomislimo na NFT, ali postoje festivali koji su u to već ušli, recimo Koačela, tako da je naš instinkt bio da pratimo sve šta se razvija. Metaverse će izvesno da se desi, a naša ideja i želja nije da zamenimo Exit, već da imamo najbolje od oba sveta - i virtuelnog i živog. Idemo na Metaverse, ali ostajemo na tvrđavi, zato će naši NFT biti multidimenzionalni, kako bismo ih koristili i uživo i virtuelno. Želimo da budemo deo takve jedne zajednice i tehnološkog napretka, jer zašto ne bismo bili tu. Modni brendovi su tu, festivali su tu, zapravo razni umetnici ulaze u priču, a mi zastupamo umetnike, tako da je to sasvim logičan korak”, navodi Dragomirović. Po njenim rečima, pandemija je značajno uticala na položaj umetnika. Metaverse i NFT su način da se umetnici vrate u centar pažnje i da izađu iz podređenog položaja koji su im nametnule striming platforme, kaže Milica. “Muzička industrija funkcioniše danas tako da, ako izuzmeno nastupe koji su muzičarima najprofitabilniji, koje smo izgubili tokom kovida, vraćamo se samo na striming platforme. Mi tim platformama plaćamo mesečne članarine i imamo pristup celoj diskografiji svih muzičkih umetnika. To je super za nas korisnike, a sa druge strane to muzičare stavlja u podređenu poziciju. Promotivno to gubi veliki smisao. Zato nam Metaverse daje opciju da imamo eksluzivnost koji smo imali ranije kao sa CD-ovima. Vraćamo se u intimniji momenat nas i muzičara, a istoveremeno, taj komjuniti nam daje da budemo bliži sa samim muzičarima. Ovo je način da ih vratimo u centar pažnje”, smatra ona. U ovoj epizodi podkasta Reaguj! korišćeni su zvukovi sa sajta freesound.org, i to 1, 2, 3, 4 i 5. Na podkastu rade: Sanja Đorđević, Sanja Kosović, Irena Čučković i Iva Gajić.

Ovu epizodu podkasta Reaguj! posvetile smo važnoj temi koja je poslednjih nedelja aktuelna u medijima. Govorimo o tome kakav je tretman trudnica i porodilja u Srbiji, ali i kako je pandemija koronavirusa uticala na to. Aleksandra Bilinović imala je prirodni porođaj početkom novembra prošle godine, a u bolnici je provela tri dana. U bolnicu je ušla dan pred porođaj, a kako ona kaže, generalno je zadovoljna uslovima u kojima se porađala. Aleksandra za podkast Reaguj! objašnjava kakve mere su bile na snazi na porodiljskom odeljenju. “Mere su bile takve da nije bilo poseta, morala sam da pazim da uvek imam masku na licu i da ne budem u velikom kontaktu, znači da budem odvojena od crvene zone, da se ne šećkam po bolnici. Što se tiče pravila za dolazak na porođaj, pre nego što te sprovedu na odeljenje vrše testiranje, ukoliko si negativan ideš u zelenu, a ukoliko si pozitivan u crvenu zonu. Nakon toga, sve ide regularno kao i pre korone, osim što nema poseta i moraju da se nose maske. Bebu sam videla odmah nakon porođaja i zajedno sa mnom je sprovedena u sobu, tako da sam sve vreme bila sa njom u sobi. Partner nije mogao da dođe da je vidi, jedino je mogao da dođe po nas kada smo izlazili iz bolnice”, priča Aleksandra Bilinović. Eleonida Kopilović se porodila u septembru 2020. godine, a za razliku od Aleksandre, imala je carski rez i u bolnici je provela sedam dana. Za uslove kaže da su bili korektni, za lekare da su bili odlični, a što se babica tiče - kako koja, neke su bile pažljive, a druge - nezainteresovane. Statistika pokazuje da tretman pacijentkinja u porodilištima u Srbiji nije na zavidnom nivou. Centar za mame je već skoro godinu dana deo jednog velikog istraživanja koje vodi Pedijatrijski institut iz Trsta i koji se bavi procenom nege u porodilištima u čitavom svetu, odnosno u evropskom regionu Svetske zdravstvene organizacije. U ovom projektu učestvuje 19 zemalja, a prvi rezultati objavljeni su na osnovu istraživanja u 12 država. Centar za mame je na ovom projektu partner za Srbiju. Kako objašnjava Jovana Ružičić iz ove organizacije, dosadašnji rezultati pokazali su da je u svih 12 posmatranih zemalja urušen kvalitet nege i brige o porodiljama. “Rezultati za Srbiju, nažalost, nisu baš sjajni. Nemamo slično istraživanje pre pandemije, ali ono što znamo iz našeg iskustva je da je veliki problem odnos prema porodiljama. I sada su mame u ovom istraživanju rekle da nisu bile zadovoljne tim aspektom, od toga da se nisu osećale kao da imaju aktivnu ulogu u svom porođaju, do toga da se često nisu pitale šta se pred njima dešava. Broj žena koje nisu dobile lekove za ublažavanje bolova tokom porođaja je 46,2%. Dakle, skoro polovina žena u Srbiji tokom pandemije nije mogla da primi epiduralnu anesteziju, dok je taj broj samo 4,6% u Francuskoj”, objašnjava sagovornica podkasta Reaguj! Kada je reč o zaštiti prava porodilja i pacenijata i pacijentkinja uopšte, razgovarale smo sa advokatskom pripravnicom u kancelariji Beljanski Angelinom Ilić. Ona objašnjava da je neophodno da su pacijenti i pacijentkinje upoznati sa svojim pravima. “Mislim da je u ovakvim situacijama najvažnije da pacijent bude upoznat sa sledećim: prvo, koja su moja prava, drugo - kako mogu da ih zaštitim, i na kraju, kome mogu da se obratim radi njihove zaštite. Mnogobrojna prava su zagarantovana našim Zakonom o pravima pacijenta, dakle, ona su sveobuhvatno regulisana. To su sada pravo na dostupnost zdravstvene zaštite, na informacije, na preventivne mere, na obaveštenja…”, kaže Angelina Ilić. Na podkastu rade: Sanja Đorđević, Sanja Kosović, Irena Čučković i Iva Gajić.

Za novčanu pomoć od 100 evra za mlade od 16 do 29 godina prijavilo se 1.019.796 ljudi, a kako je ministar finansija Siniša Mali izjavio, za ovu meru država je izdvojila oko 12 milijardi dinara. Na ovaj način se ne rešavaju suštinski problemi mladih, a ova mera se može okarakterisati i kao politički uticaj na neglasače po prirodi. Politikolog i izvršni direktor Instituta za evropska pitanja Naim Leo Beširi povod za isplatu jednokratne državne pomoći ocenjuje kao pokušaj da se obezbede glasovi jednog dela mladih ljudi na predstojećim izborima. „Prosto je i slepima jasno šta predsednik želi ovim da poruči i da uradi - jeste da ovih 100 miliona evra koje će potrošiti iz državne kase, mimo bilo kakvog ovlašćenja, je kupovina glasova mladih ljudi. Dati im sto evra kao jednokratnu pomoć, pod izgovorom da je pomoć za kovid, pokušava da obezbedi barem deo te glasačke mašinerije. Da je to tako videli smo i kasnijim komentarima predsednika da ako on ostane na vlasti da će dobiti još 100 evra”, objašnjava politikolog. Redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Nišu Boban Stojanović navodi da ova “helikopter“ praksa nije vezana samo za Srbiju, ali da se novac daje mnogo više nego u drugim zemljama. Zamera što se novac daje neselektivno, jer mladi ljudi imaju različite potrebe. Jednokratna pomoć ne rešava sistematske probleme mladih. “Mladima je bitnije da imaju perspektivu u svom životu od jedne jednokarne pomoći iz koje će oni kupiti trenericu ili patike. Mladi traže sigurnost u zemlji, motiv da ne odu u inostranstvo. Možda je bilo bolje ulaganje u obrazovanje”, navodi profesor Stojanović. Dajna Marinković iz Centra za omladinski rad kaže da iz perspektive omladinskog rada, čiji je fokus i interes dobrobit mladih, mera jednokratne pomoći mladima od 100 evra je baš to - jednokratna, odnosno nije usmerena na sistemsko rešavanje problema sa kojima se mladi suočavaju. Neka od tih rešenja su izmene zakonadavnog okvira koji se tiču mladih, kao što je na primer aktuelna izmena Zakona o mladima i izrada potpuno nove nacionalne strategije za mlade. “To je samo početak onoga šta sve može da se uradi i mi opet kao Centar za omladinski rad mislimo da upravo ovakav početak treba da stvori neke preduslove za unapređenje položaja mladih u našem društvu, odnosno u Srbiji”, navodi Marinković za podkast “Reaguj!”. Osim o ovome, slušaćete i o načinima na koji su druge zemlje rešavale probleme izazvana pandemijom kod mladih. Na podkastu rade Iva Gajić, Nemanja Stevanović, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević.

Antibiotik čije je pakovanje lekar prepisao do pola, analgetik koji je previše dugo stajao u fizoci “zlu ne trebalo”, probiotik koji sada već ima kontraefekat - sve ovo dugo stoji u kućnim apotekama. Ipak, svi ovi lekovi, zajedno sa baterijama i ostalim električnim otpadom, ne idu u redovnu kantu za otpatke. Ovaj otpad se tretira na drugačiji način, a upravo to je tema 85. epizode podkasta Reaguj! Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Medicinski otpad je otpad koji nastaje u objektima zdravstvene zaštite ljudi i životinja i deli se na dve vrste. Neopasan otpad svrstava se u klasični komunalni otpad. Opasan medicinski otpad je onaj koji zahteva posebno postupanje, a to je farmaceutski otpad, zatim oštri predmeti, otpad zagađen krvlju i telesnim tečnostima, delovi tela, infektivni, hemijski, otpad sa teškim metalima, boce pod pritiskom. Za njega je predviđeno posebno odlaganje o čijoj je proceduri dužan da se stara proizvođač otpada koji proizvodi više od 200 kilograma opasnog medicinskog otpada godišnje. Proizvođač je takođe dužan da smanji količinu otpada na nužno, kao i da ga sortira na opasan i neopasan. On takođe, mora da ima ugovor sa pravnim licem koji će taj otpad tretirati. Osim što je upravljanje ovakvim otpadom strogo pravno regulisano, proizvođač otpada je dužan da podatke o količini otpada po vrstama dostavlja Agenciji za zaštitu životne sredine. Ukoliko kod nas ne postoje odgovarajući uslovi da se opasan medicinski otpada odloži na ekološki prihvatljiv i efikasan način, medicinski otpad bi trebalo da se izveze. Što se farmaceutskog otpada tiče, Zakon o upravljanju otpadom nalaže apotekama da preuzmu medicinski otpad od građana i da ga distribuiraju dalje u svrhu recikliranja ili bezbednog odlaganja. Apoteke u svojim prostorijama moraju da poseduju poseban kontejner gde bi građani mogli da odlože medicinski otpad, a apoteke moraju da vode posebnu evidenciju koju će dostaviti Agenciji za zaštitu životne sredine. Apoteke moraju na vidnom mestu da istaknu da prikupljaju neupotrebljene lekove građana i to bez naknade. Građani po zakonu, neuotrebljene lekove za ljude i životinje moraju da predaju apoteci. Otpad koji sadrži psihoaktivne susptance, odlaže se na još kontrolisaniji način, predviđen zakonom. Vojvođanski istraživačko-analitički centar postavio je i upitnik o farmaceutskom otpadu, kako bismo saznali koliko su građani i građanke Srbije upućeni u ovu temu. Pristiglo je 35 odgovora. Od toga je njih 19 pokušalo da vrati lekove kojima je istekao rok u apoteku, dok 16 to nije ni probalo. Od svih odgovora koji su nam pristigli, samo u četiri je pisalo da su apoteke primile farmaceutski otpad, dok je u 16 navedeno da apoteke to ipak nisu uradile. Ono što nije iznenadilo je činjenica da za opciju odnošenja farmaceutskog otpada u apoteku uopšte nije znalo njih 9. Dakle, građani i građanke često nisu informisani o opasnostima farmaceutskog i medicinskog otpada, kao ni gde ga treba odložiti. Gojkan Stojinović, stručnjak za cirkularnu ekonomiju i upravljanje otpadom i član neformalnog udruženja građana Zrenjaninska Akcija ističe da je na institucijama, poput Agencije za zaštitu životne sredine i ministarstva, da informišu građane o ovoj temi. “Informisanje građana i uopšte bilo koje vrste informacija o upravljanju otpadom i o zaštiti životne sredine mora da krene on sistemskog rešenja. Dakle, prvenstveno institucije sistema kao što su SEPA naša, zatim ministarstvo, a onda se to spušta dole na jedinice lokalne samouprave, javna preduzeća koja su u tom biznisu da kažem, u tom poslu, odnosno apoteke, i naravno privatni sektor koji je u Zrenjaninu recimo preuzeo zrenjaninsko javno preduzeće, apoteke zrenjaninske, jednostavno to je sada malo na nivou javno-privatnog partnerstva, ali i oni su u obavezi da učestvuju u celom sistemu obaveštavanja i zbrinjavanja tog otpada”, objašnjava Stojinović. Na podkastu radili: Nemanja Stevanović, Sanja Đorđević, Irena Čučković, Sanja Kosović i Iva Gajić.

Od početka pandemije korona virusa, a tome će u martu već dve godine, sve se izmenilo, pa i školstvo. Otkako je proglašeno vanredno stanje, školstvo u Srbiji pokušalo je da na zdravstveno bezbedan način održava časove. Obrazovanjem za vreme pandemije korona virusa bavili smo se u nekoliko navrata tokom prve sezone našeg podkasta, a pokazalo se da nastavnici nisu bili spremni, a ni dovoljno tehnički i tehnološki obučeni za nastavu na daljinu. Upravo zbog toga, privatni časovi koji se odvijaju u sivoj zoni su procvetali, navodi magazin Nova ekonomija u svom tekstu od 23. jula 2021. godine. Ovaj paralelni sistem školovanja, navodi Nova ekonomija, koji funkcioniše u sivoj zoni nije novina, ali je pandemija nametnula nove trendove – zbog straha od zaraze virusom korona i privatni časovi su se "preselili" u onlajn okruženje, što je do pre godinu i po dana bilo nezamislivo. Rezultati ankete magazina Nova ekonomija govore da je od marta 2020. do jula 2021. godine preko 50 odsto roditelja reklo da su se njihova deca više oslanjala na pomoć privatnih nastavnika nego pre pandemije. Skoro trećina anketiranih nije za svoju decu tražilo pomoć sa strane, a skoro četvrtina roditelja je plaćalo privatnu nastavu iz dva predmeta, svaki peti iz tri, 16 odsto iz više od tri predmeta, a samo iz jednog svega 13 odsto. Kao razloge za uzimanje privatnih časova, 63 odsto roditelja je reklo Novoj ekonomiji da je nastava u školi bila nedovoljno jasna i previše brza. Šta kažu “privatni profesori”? Elektroinženjer Ozren Kartalović predaje privatne časove u Novom Sadu već osam godina. On je 2014. godine postavio svoj prvi oglas kako bi zaradio dodatne prihode. Danas, kako on kaže, iza sebe ima oko 1000 studenata i učenika sa kojima je do sada radio časove jedan na jedan. Kroz godine, povećavao mu se broj studenata, pa mu je sada oko 90 odsto učenika sa fakulteta. Ipak, kako on kaže, radeći sa onih 10 odsto učenika iz srednjih i osnovnih škola, Kartalović ima priliku da vidi šta se dešava sa obrazovanjem mlađih iz prve ruke. Konstantan pad je bio prisutan i pre korona virusa. Dolaskom pandemije, taj pad se ubrzao. To je rezultiralo i time da Kartalović pored više poziva za privatne časove, dobija i pozive za razne malverzacije. Ipak, postoji deo dece koji osete taj manjak znanja. Kako kaže Ozren, mada često dolaze na časove kako bi popravili ocene, jedan deo njih dolazi upravo i zbog samog znanja i svoje budućnosti. Kroz karijeru Ozren Kartalović je imao priliku i da zvanično radi u prosveti. Kako on kaže, mada su plate u prosveti izrazito male, to i dalje nije razlog da se taj posao radi sa manje truda. Šta kažu iz pedagoške struke? Iz vremena socijalizma i Jugoslavije, štagod neko mislio o tom poretku i vremenu, ostalo je na ovim prostorima da je školstvo obavezno, barem osnovno obrazovanje, kao i da je besplatno. Valentina Kocić, pedagoškinja elektrotehničke i građevinske škole Nikola Tesla u Jagodini ističe da je problem iznenadne onlajn nastave predstavljala nepripremljenost učenika i učenica. Kocić podvlači da je onlajn nastava pokazala kao najveći problem to što đaci zapravo ne znaju da uče - bez obzira na to da li se nastava održava onlajn ili uživo. Ono što možda nije opšte poznato, jeste da su svi nastavnici i nastavnice u obavezi da drže dopunsku nastavu za sve predmete. Ipak, to često nije slučaj. Valentina Kocić objašnjava da su učenici neretko nezainteresovani za ovu nastavu. Svakako, oni nisu u obavezi da njoj i prisustvuju. Doduše njihov nedolazak može ostaviti neko gradivo nerazjašnjeno, a roditelji se zato ponekad odlučuju da plate privatni čas. Šta kažu profesori iz škole? Iako se možda može pretpostaviti da su profesori koji rade u osnovnim i srednjim školama protivnici ovakvog načina dopune znanja, neki od njih kućni bužet pune svojom skromnom nastavničkom platom, ali i davanjem privatnih časova drugim učenicima. Violeta Grujičić, nastavnica u osnovnoj školi, kaže za podkast Reaguj! da generalno u uzimanju privatnih časova ne vidi ništa loše. Kako kaže Grujičić, najveća prednost privatnih časova su individualni pristup i puna pažnja. U grupi je teško uskladiti individue, čak i na dopunskoj nastavi. Ona objašnjava i da dopunska nastava ima svoj plan i ona se realizuje. Međutim, odziv učenika je slab. Uzrok potrebe za uzimanjem privatnih časova naša sagovornica vidi u tempu rada. Na podkastu rade: Sanja Kosović, Iva Gajić, Sanja Đorđević, Irena Čučković i Nemanja Stevanović. U ovoj epizodi podkasta reaguj korišćen je ton sa sajta freesound.org.

Prvu epizodu ove godine posvećujemo tome šta smo pogodili, a šta smo pogrešno predvideli u prošlogodišnjoj epizodi gde smo govorili o tome šta možemo da očekujemo u 2021. godini. Istovremeno, ova epizoda poslužiće kao pregled čitave 2021. godine, ali i uvod u to šta možemo da očekujemo od nove, 2022. godine. Mada smo 2021. godinu dočekali sa nadom da u njoj maske više nećemo morati da nosimo, gadno smo se prevarili. Pre oko godinu dana počela je prijava interesovanja za primanje vakcine protiv korona virusa koja je mogla da se obavi onlajn ili putem telefona. I dok u većini zemalja nije bilo izgleda da će vakcinu skoro dobiti, građani u Srbiji birali su između pet vrsta. Kako prosečan građanin nije medicinski stručnjak, vakcina se uglavnom birala po tome kojoj naciji najviše verujemo. Mada kraj pandemije i dalje nije ni na vidiku, dolaskom vakcina donete su mogućnosti i mere koje delu javnosti omogućavaju provod samo nalik onom kakav je bio pre pandemije. Iako su delu javnosti kovid propusnice omogućile nesmetan i relativno siguran provod, drugima su bile razlog za bunt i predstavljalo je vid diskriminacije. Antivakserski protesti su širom sveta bili aktuelni prošle godine. Međutim, oni su ipak - tek jedan u nizu. Prema Globalnom indeksu mira za 2021. godinu, neredi, štrajkovi i demonstracije protiv vlasti širom sveta porasli su za 244 odsto u poslednjoj deceniji. Tako je u 2021. godini bila aktuelna serija ekoloških protesta zbog usvajanja izmenjenog Zakona o eksproprijaciji, Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi i planiranog ulaganja korporacije Rio Tinto u rudnik litijuma. Kako je do ovih protesta uopšte došlo, objašnjava član neformalne grupe građana Eko Brigada Jagodina Veljko Gligorijević. “Po saznanju da će na teritoriji naše opštine doći do istraživanja litijuma, bora i pratećih elemenata, grupa ljudi iz Jagodine se organizovala u tu neformalnu grupu građana i rešila da započne borbu i da započne uopšte informisanje građana o problemu koji nas čeka. Prethodna godina 2021. je bila puna aktivnosti, pre svega ona označava početak naše velike borbe čiji glavni deo tek predstoji”, navodi Gligorijević. Veljko Gligorijević podvlači da protesti nisu završeni, a taj nastavak borbe najavljuje i Milan Ristović iz udruženja Zaštitimo Dobrinju i Okolinu. Kako kaže, očekuje se da će aktivnosti ekoloških udruženja u 2022. godini biti mnogo učestalije. “Budućnost je nepredvidljiva. Mi očekujemo da ćemo imati mnogo više aktivnosti nego u prethodnoj godini, baš zbog toga što i firme koje će raditi istraživanja će imati - već oni su prvi deo istraživanja završili, sada kreće drugi deo kada će krenuti sa bušilicama. Znači samim tim i naše aktivnosti će biti mnogo veće. Sa blokadama nastavljamo, sa protestima nastavljamo dok se ne ispune naši ciljevi i ono što smo tražili Vlade Republike Srbije, to je da se povuče projekat Jadar iz prostornog plana Republike Srbije, ne samo - nama ništa ne bi značilo da se otera Rio Tinto, jer projekat Jadar mora da se povuče, da umesto Rio Tinta nekad u budućnosti ne dođe neka druga firma”, kaže Ristović. Osim najavljenog nastavka ekoloških protesta, ova godina značajna je svakako i za izbore. Već 16. januara izlazimo na biračka mesta glasajući protiv ili za predlog ustavnih promena u oblasti pravosuđa. Interesovanje političkih aktera je malo za kampanju, bilo za ili protiv. Svega nekoliko pokreta poput Ne davimo Beograd, Suverenista i ponovo registrovane zabranjene organizacije Obraz sa istim ljudima i programom, ali malo promenjenim imenom, prijavili su Agenciji za borbu protiv korupcije kampanju u vezi sa glasanjem na referendumu. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nekoliko dana pre referenduma je putem društvenih mreža pozvao građane i građanke Srbije da izađu na referendum, pravdajući to evropskim putem Srbije, ali nije eksplicitno pozvao da se glasa za ili protiv. Neki političari iz vladajuće kolacije naveli su da će glasati protiv promena, dok su neki političari iz opozicije ocenili je ovaj čitav referendumski proces način da se zasene izbori u aprilu. Politikolog Vujo Ilić navodi da misli da to nije slučaj, ali da bilo koji rezultat svakako odgovora trenutnoj vlasti. “Mislim da se pre radi o tome da je čitava ova kampanja ugnežđena unutar mnogo šire i duže kampanje koja se odvija za izbore u aprilu, koja je počela zapravo i pre referendumske kampanje. Rekao bih da sa jedne strane većina izbora odgovara vlasti, odnosno svi ishodi odgovaraju vlasti. Vlast ima načina da svaki mogući ishod, dakle veliku izlaznost, malu izlaznost, veliki broj glasova ZA ili glasova PROTIV može da preokrene na takav način da iskoristi u svojoj propagandi. Sa druge strane, mislim da ne vidimo kampanju iz opozcionog spektra upravo zbog toga što je veoma teško poslati jasnu poruku i odrediti se prema ovom referendumu”, navodi Ilić. Vujo Ilić smatra da je direktna demokratija jedini način da građani zapravo učestvuju u donošenju odluka, pa tako i kada je reč o ustavnim promenama u oblasti pravosuđa o čemu je i referendum koji nas očekuje. Međutim, iako se ne zna kako će građani glasati jer nije bilo dovoljno relevantnog istraživanja javnog mnjenja, Ilić vidi veći problem u tome što građani ni ne znaju o čemu treba da se izjasne. “To je veoma loše iskomunicirano, ako je uopšte komunicirano. Neke zakonom predviđene stvari jednostavno nisu urađene - Republička izborna komisija je bila u obavezi da obrazloži građanima argumente za i protiv, to nije urađeno. Na javnoim servisu, na nacionalnim medijima nemamo dovoljno debata o ovome i, zapravo, glasaće se 16. a kampanje nije ni bilo. Tako da kao i svaki drugi referendum - građani imaju moć da odluče o tome, ali je glavno pitanje da li su građani dovoljno informisani i da li zaista mogu da imaju uvid u to šta će biti posledica te njihove odluke”, kaže Vujo Ilić. Na podkastu rade: Sanja Kosović, Iva Gajić, Sanja Đorđević, Irena Čučković i Nemanja Stevanović.

82. epizodu podkasta Reaguj!, koja je ujedno i poslednja epizoda u ovoj godini, posvetili smo važnoj temi. U njoj govorimo o tome koliko se poštuju radnička prava u Srbiji. Globalno smatrano, osnovna prava uključuju pravo na sigurnost i zdrave uslove za rad, jednaku priliku za sve radnike da budu unapređeni, limitiran broj radnih časova, kao i plaćen godišnji odmor i bolovanje. Međunarodna konfederacija sindikata svake godine objavljuje Indeks globalnih prava. U pitanju je istraživanje u kojem su države ocenjene od 1 do 5, a veća ocena predstavlja učestalije kršenje prava radnika i lošiju sredinu za zaposlene. Ovogodišnji podaci pokazuju da Evropa ima najbolju prosečnu ocenu koja iznosi 2,50, a zemlje Bliskog Istoka i Severne Afrike najlošiju - 4,65. Tome u prilog govori da su radničkim aktivistima širom sveta uzor države Skandinavije. One su godinama unazad ocenjene jedinicom, koja označava da se radnička prava sporadično krše. Indeks poštovanja radničkih prava prati se i ocenjuje i na teritoriji Balkana. Srbija, Severna Makedonija i Bosna i Hercegovina su po najnovijim istraživanjima ocenjene četvorkom. Malo bolja situacija je u Albaniji i Bugarskoj gde je ocena tri, dok Crna Gora i Hrvatska sa ocenom dva već nekoliko godina predstavljaju države sa najpovoljnijim uslovima za rad u regionu. Ilustrativan primer položaja radnika, a posebno radnica u Srbiji predstavlja i situacija u kojoj se nedavno našla dojučerašnja novinarka Radio televizije Vojvodine Sandra Žigić. Ona je ostala bez posla nakon što je Radio-televizija Vojvodine raskinula ugovor sa agencijom preko koje je Žigić bila angažovana. “Rečeno mi je da nema novaca, da puno ljudi čeka ugovor. To sve su informacije koje meni ni do dan-danas nisu jasne šta znače. I onda sam dobila niz ‘dobronamernih' komentara koji mi se s ove distance čine vrlo mailiciozni - da se raspitam kod nekih drugarica pa da tražim novi posao; ili da meni svakako ne odgovara da radim emisiju koju sam radila zato što ta emisija ide kasno uveče a ja imam malu bebu”, prića Žigić. Ipak, veliki broj poslodavaca znači i podela na one poslodavce koji poštuju radna prava i one koji to ne čine, navodi za podkast “Reaguj” Nebojša Atanacković, počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije. Poštovanje postojećih zakona koji se odnose na rad i radnike je veoma bitno, navodi on. “I među poslodavcima, i među zaposlenima ima ekstrema, ali jednostavno, država je ta koja može svojim mehanizmima takve stvari da spreči. Mi smo često suočeni sa činjenicom da i pojedine velike multinacionalne kompanije koje su ovde investitori i koji su ovde došli da anagažuju našu radnu snagu - ne poštuju neka osnovna pravila koja proizilaze iz međunarodnih pravila i odnosa koji važe širom Evrope”, upozorava sagovornik podkasta “Reaguj”. Na podkastu rade: Irena Čučković, Sanja Kosović, Nemanja Stevanović, Sanja Đorđević i Iva Gajić.

Trenutno ste verovatno na putu do ili od posla ili fakulteta. Putujete, krećete se i migrirate sopstvenim nogama, automobilom ili javnim prevozom. A da li ste ikada kupili kartu u jednom pravcu? U ovoj epizodi govorićemo o unutrašnjim i spoljnim migracijama mladih. Istraživali smo koji su to pravi razlozi zašto mladi odlaze iz manjih mesta, šta im nedostaje u njihovom rodnom kraju, zbog čega bi se vratili i kako je pandemija uticala na promenu mesta boravka. Najčešći razlozi zbog kojih se mladi sele u druge gradove ili države jesu obrazovanje i karijera. Adriana Cindrić je pre skoro 10 godina napustila svoj rodni grad - Suboticu, kako bi se školovala u Budimpešti. Nakon srednje škole, svoje visoko obrazovanje nastavila je u Nemačkoj gde danas studira istoriju i anglistiku. “U početku nisam imala svoje prijatelje. Trebalo mi je vremena da se naviknem da održavam kontakt sa prijateljima u Srbiji. Ovde sam došla, nisam znala jezik, kada sam išla u školu jezika bili su svi stariji. Vremenom sam upoznala mlade ljude koji su pomogli da izdržim ovde”, prepričava svoje iskustvo Cindrić koja bi se u Suboticu vratila kada se steknu povoljni uslovi kako bi pokrenila biznis. Sa druge strane, Sofija Ninković, takođe iz Subotice, pre 17 godina kupila je kartu u jednom pravcu kada je školovanje nastavila u Velikoj Britaniji. Kako ona kaže, uvek je znala da ne želi da provede ostatak života u Subotici, pa čak ni u Srbiji, zbog ekonomskih, ali i društvenih razloga. “Ovde mogu naći bolji posao, ima više prilika za moju struku, okruženje je drugačije, ljudi su mnogo liberalniji, imaju različite stavove, diskusije o socijalnim problemima su dinamičnije nego u Subotici”, objašnjava Ninković. Rešenje Motivi za promenu mesta stanovanja zavise od osobe do osobe, objašnjava Ivan Brkljač iz “Tačke povratka” koji pomaže ljudima iz dijaspore da se vrate, zaposle, pokrenu sopstveni posao ili usavrše svoje znanje u određenoj oblasti. On navodi da je preduslov za povratak i razlog za odlazak praktično ista stvar. “Ljudi koji imaju malu decu odlaze iz Srbije izjavljujući da žele da im se deca se razvijaju u drugom obrazovnom sistemu, dok ljudi iz dijaspore koji dobiju decu u dijaspori, kada shvate da deca nemaju iste običaje i ne govore jezik, često odluče da se vrate”, objašnjava Brkljač. Osim nostalgije i želje za očuvanjem kulturnog identiteta, oko 44 odsto ljudi bi se vratilo iz inostranstva da postoje prilike za karijerno napredovanje. Međutim, jedan od problema je i nedovoljna promocija već postojećih podsticaja za povratnike, kao što je umanjenje poreza na poreze i doprinose za 70 odsto, navodi naš sagovornik. “U zapadnim zemljama neto zarada je veća nego u Srbiji. Sa ovim merama koje postoje, poslodavci, a i sami zaposleni, imaju pregovaračog prostora da se izbore za veću, konkurentniju platu u zemlji u kojoj su i dalje troškovi života niži nego na zapadu, i da možda na toj neto razlici mogu da profitiraju”, objašnjava Brkljač. Na podkastu rade: Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković, Nemanja Stevanović i Sanja Đorđević.

U 80. epizodi podkasta Reaguj! govorimo o personalizovanim sadržajima sa kojima se svako od nas susreće na internetu. Profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i osnavač SHARE fondacije Vladan Joler za podkast Reaguj! objašnjava da se sve više potencira na algoritamskoj transparentnosti, da bi se razumelo na koji način targetiranje uopšte funkcioniše. “Najveći problem je što u stvari mi tačno ne znamo kako to funkcioniše. U proteklih 5-6 godina postoji ta tendencija i postojalo je gomila nekih inicijativa u pravcu nečega što se zove algoritamska transparentnost. E sad, zašto je algoritamska transparentnost bitna? Zato što većina tih procesa nano targetinga, koja je u stvari targeting malog opsega, za takve stvari je neophodna ta neka vrsta algoritamske obrade, zbog toga što u većini situacija mi pričamo tu o stotinama različitih izvora odakle kompanije vuku te podatke, a ti izvori su različite naše aktivnosti”, objašnjava Joler. Stručnjak za digitalni marketing Ivan Bildi kaže da sve platforme koje nude reklame rade na istom principu, a taj princip je jednostavan - na osnovu naših aktivnosti na mreži ove platforme prave profil i time nas svrstavaju u određene kategorije koje se nude oglašivačima kod targetiranja reklama. “Fejsbuk prati naše ponašanje na Fejsbuku, Instragramu, Vocapu, i na osnovu toga nas svrstava u neke različite kategorije koje onda oglašivači posle mogu da koriste kako bi plasirali oglas. E sad, tu postoji zaista mnogo faktora i mnogo načina na koje to sve utiče, ali ukratko prati se svaka naša aktivnost od toga šta pretražujemo na internetu, kakve sadržaje konzumiramo, šta gledamo na Jutjubu, kakve videe gledamo na Fejsbuku, na kakve slike reagujemo, na kakav sadržaj reagujemo - svaki naš korak se negde beleži i pravi se taj profil na osnovu koga posle ti oglašivači mogu da dođu, zapravo, do nas”, objašnjava Bildi. On dodaje da se svaka interakcija, pa čak i onda kada napišemo negativni komentar, računa kao interakcija, a algoritam je prepoznaje kao naše interesovanje za takav sadržaj ili proizvod. “Ono što ljude obično nervira ako viđaju stalno neke reklame koje ih ne zanimaju, ako oni komentarišu na tu reklamu u negativnom smislu, recimo, ne želim da viđam ovu reklamu, ili napiše vi ste lopovi, ili ne dopada mi se ili štagod negativno da napišu, algoritam ne gleda negativno i pozitivno, on gleda kao interakciju - to znači da vas to zanima, da l' vas zanima negativno ili pozitivno, njemu nije to primarno važno, on želi da vama daje sadržaje na koje vi reagujete”, objašnjava Bildi. Na ovoj epizodi podkasta Reaguj! radili su: Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Kosović, Sanja Đorđevič i Iva Gajić. Ova podkast epizoda realzovana je uz podršku organizacije IREX, odnosno programa medijske pismenosti Saznaj i razaznaj koji podržava Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji.

Usled razvoja tehnologije redakcije se smanjuju, pa cela televizijska ekipa može da stane u jedan džep. Veštačka inteligencija preti da zauzme neka radna mesta, a novinari-amateri uveliko se bave produkcijom, pa je profesionalnim novinarima ostala samo njihova etika, objektivnost, nepristrasnost, fakticitet, sa kojom se mogu prekvalifikovati na druge pozicije, navodi profesorka komunikologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, dr Jelena Kleut. Sanja Kljajić je između ostalog i MOJO novinarka, odnosno novinarka koji svoj medijski sadržaj proizvodi isključivo pomoću pametnog telefona. Na ovaj način Kljajić je i snimateljka, motnažerka, tonkinja, producentkinja, pa čak i vozačica. Iako budžet medija štedi, kvalitet sadržaja trpi. “Vidimo da su novinarske priče značajno slabijeg kvaliteta ukoliko je cela redakcija jedan telefon. Nije onda više ni pitanje da imate nekoga na terenu, da fizički delite posao, već kao autor nekog sadržaja morate sa nekim da razgovrate, potreban je urednik, kolega, neko sa kim možete pričati o tome šta ste videli i čuli”, navodi Kljajić. Međutim, mobilno novinarstvo ima i svojih prednosti. Postoje situacije u kojima je jedan uređaj spretniji od celog kombija. Osim što pomaže novinarima da “uđu u cipele” svojih kolega, pomaže i sagovornicima, običnim ljudima, da se opuste. “Ono gde može da stane čitava redakcija u jedan telefon su svakako one male priče na terenu, sa običnim ljudima, kojima možete da se približite, koje mnogo bolje reaguju na telefon nego na redovnu kameru. Telefon je blizak, odomaćio se kao uređaj. Sa druge strane, velike teme, dnevna politika i veliki protokoli, apsolutno je nemoguće ispratiti samo mobilnim telefonom”, objašnjava Kljajić. Posao koji čeka novinare budućnosti je i proveravanje podataka. Porfesorka Kleut doživljava ove poslove kao novinarske, a fekt-čekerka iz Novosadske novinarske škole, Darija Stjepić slaže se sa ovom tvrdnjom, navodeći da uloga novinara mora da se prilagođava vremenu. Kada je reč o dezinformacijama, Stjepić smatra da će i u tom smislu novinari postajati sve više svesni i odgovorni i da će sami sve više preuzimati na sebe ulogu fekt-čekera. “Društvene mreže danas jesu vrlo često brže od tradicionalnih medija. Novinarska odgovornost i profesionalni standardi i dalje su nešto što je ipak samo rezervisano za medije”, navodi Stjepić. Ipak, stručnjakinja za veštačku inteligenciju, doktornatkinja ove oblasti na francuskom Univerzitetu Sorbona, Anja Janković, za podkast Reguj! kaže da novinari ne treba da brinu. Ono što veštačka inteligencija može da "napiše" kao vest jesu statistika, neke vesti iz sporta, sa berze, ali definitivno ne i autorske tekstove. Naša sagovornica kaže da to i nije cilj veštačke inteligencije. “Cilj veštačke inteligencije nije da zameni bilo koju profesiju, naročito u oblasti kulture, umetnosti, gde je čovek glavni, krucijalni faktor. Cilj veštačke inteligencije je eventualno u tim sferama da pomogne u automatizovanju nekih određenih zadataka, ali to ne znači da će veštačka inteligencija, verovatno ikada, potpuno da zameni vašu profesiju”, teši nas Janković. Međutim, veštačka inteligencija još nije osposobljena da proverava informacije, ali ni da generiše neistinu, zadatak koji se nesrećno pripisuje “novinarima”. Anja Janković kaže da može doći do greške, ali to zavisi od ljudskog faktora. “Bitno je definisati šta tačno znači lagati. Ako se misli na namerno obmanjivanje - mora da postoji svest o stvarnosti u kojoj se svi mi nalazimo. Može da slaže u smislu da pogrešno nešto izračuna, ali to sve zavisi od toga kako je veštačka inteligencija naučena, a to opet zavisi od ljudi koji stoje iza nje”, objašnjava Janković. Kako je pandemija uticala na razvoj medija? Pandemija je promenila načine na koji prihvatamo infomracije. U vremenu krize proveravanje podataka na neki način predstavlja luksuz, navodi fekt-čekerka Darija Stjepić. “Hans Rozling u knjizi Faktologija govori o 10 razloga zašto pogrešno vidimo svet i on tu navodi instinkt hitnosti. Kaže da nas on navodi na momentalnu akciju čim se nađemo pred potencijalnom opasnošću. On nas ometa pri analitičkom razmišljanju i mi u takvim situacijama donosimo odluke i nepromišljeno preduzimamo neke drastične mere”, objašnjava Stjepić. Upravo jedan od glavnih razloga bezuspešnosti suzbijanja pandemije leži i u medijskom mraku i nepovenju građana u institucije, i to ne samo kod nas. Izvesno je da će i u budućnosti biti kriza, ali odgovornost je na svima, navodi Stjepić. “Na građanima je ta odgovornost da ne veruju slepo svemu što vide i što pročitaju, nego da svaku informaciju na neki način kritički preispitaju, ali takođe i da ne budu skeptični prema baš svakoj informaciji koja dođe iz zvaničnih izvora ili iz medija, samo zato što je ta informacija došla iz tog izvora”, navodi naša sagovornica i zaključuje da je rešenje medijska pismenost. Autori podkasta: Iva Gajić, Sanja Kosović, Nemanja Stevanović, Irena Čučković i Sanja Đorđević.

Trijaža je gruba reč koja određuje ko će pre dobiti lekarski tretman u odnosu na stepen podmuklosti bolesti ili povrede. Ovaj proces koristi se kada je zdravstveni sistem preopterećen, resursi ograničeni, a potreba za zdravstvenom zaštitom velika - kao što je bio slučaj od početka pandemije koronavirusa. U 78. epizodi podkasta Reaguj! pokušavamo da istražimo kakav je položaj nekovid pacijenata u drugoj godini pandemije. Ovu epizodu kreirali smo uz vašu pomoć i vaše odgovore koje smo prikupili putem upitnika na portalu VOICE. Odgovora je na upitniku bilo 26, a dobili smo ih sa svih strana - pa čak i dalje od Vojvodine. Ipak, najviše žalbi bilo je iz Novog Sada i Subotice. Pitali smo ljude sa kakvim su se zdravstvenim problemima susretali izuzev kovida, sa kakvim su se problemima suočavali prilikom zakazivanja termina, kao i koliko lekara su promenili prilikom lečenja u toku pandemije. Rezultati su pokazali da su se anketirani građani Srbije u toku pandemije suočavali sa brojnim problemima pokušavajući da nađu adekvatnu zdravstvenu negu. Od 26 anketiranih, tek jedna osoba koja je imala prehladu, navela je da nije imala većih problema prilikom odlaska kod lekara. Međutim, ostali anketirani nisu bili te sreće. Jedna žena iz Stare Pazove koja boluje od raka, u našem upitniku navela je da je morala da promeni čak 15 lekara u toku pandemije. “Na telefon se niko ne javlja, a to je potrebno kad zbog bolesti nisi u mogućnosti lično otići lekaru. Tvoj izabrani lekar koji treba da zakaže termin je ili svaki drugi mesec na godišnjem ili u kovid ambulanti. Zamene se stalno menjaju i nije ih briga jer niste njihov pacijent. Samo za analize potrebne pre svake hemoterapije je potrebno dati oko 60.000 dinara, ne računajući putne troškove od bolnice do bolnice koje socijalno osiguranje ne priznanaje. Pacijenti se smenjuju kao na traci, a sve se svodí na ispisivanje birokratskih papira. Bilo bi dobro za sve nekovid pacijente da se nešto promeni. Niko ne sabira i ne iznosi brojke ljudi koji su umrli jer nisu dobili na vreme i kvalitetnu medicinsku pomoć upravo zbog kovid histerije. Kao da druge bolesti ne postoje”, navodi naša sagovornica. Na leto su neke bolnice izašle iz kovid sistema. Institut za ortopediju Banjica, tri puta je ulazila u kovid sistem, i zato se broj koji čeka svoj tretman povećao. Samo broj pacijenta koji je čekao na ugradnju veštačkih zglobova bio je između devet i dvanaest hiljada. Početkom jeseni, RTS je naveo da liste čekanja za određene terapije za onkološke pacijente gotovo i da nema. Razlog ovome su novi aparati i dobra organizacija. Tako je, na primer, Centar za onkologiju Kliničkog centra Kragujevca imao 170 pacijenata. Iako im je jedan od četiri zračna aparata bio u kvaru, direktor ove ustanove, profesor doktor Predrag Sazdanović naveo je da se na zračnu terapiju čeka između tri i sedam nedelja. Trenutno je na listama čekanja u Srbiji oko 53 hiljade ljudi. Najviše njih čeka na ugradnju endoproteza kolena, čak 17 hiljada, zatim na endoprotezu kuka, 12 hiljada pacijenata. Oko devet hiljada pacijenata čeka na operaciju katarakte sa ugradnjom intraokularnog sočiva. Ivana Marinković jedna je od onih koji su želeli da podele svoje iskustvo popunjavajući upitnik na portalu Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra Voice. Kako objašnjava, nailazila je na brojne prepreke u lečenju svog deteta. “Moje dete je operisalo atreziju jednjaka sa traheoezofagealnom fistulom - to je sam početak tog problema. Tad još nije vladala korona i on je operisan. Posle operacije smo primetili da ne može ništa da jede - znači sa 10 meseci nije mogao ništa da jede, sem blendane hrane u Nutribulitu. Mi smo nakon toga završili u bolnici i meni je tu rečeno tada: znate sada je počela Korona, sačekajte malo da se smiri, dete nek jede i dalje iz Nutribulita. Eto, bukvalno tim rečima, što je meni bilo, mislim onako, van svake pameti. To nije običan problem. To je ipak problem sa hranjenjem deteta. U maju mesecu 2020. se malo stišala ta situacija s kovidom. Ja sam ih zvala i rekla sam im da on i dalje ne može ništa da jede, on ima godinu dana, da hoću da se uradi to snimanje što treba. Kad smo došli oni su snimili detetu taj jednjak i reči hirurga koji ga je operisao i glavne sestre sa odeljenja: znate, nama dolaze mnogo gora deca ovde, vaše dete je sasvim u redu njemu jeste malo sužen jednjak. Vi ga učite da jede, pa biće bolje - i poslali su nas kod kuće”, priseća se Marinković. Ipak, njenom detetu nije bilo bolje, a nakon toga su završavali u hitnoj više puta - zbog davljenja. Kako bi uopšte došli do adekvatne nege, na kraju su se obratili privatnoj klinici. Specijalistkinja za plućne bolesti, prim. dr Slavica Plavšić, kaže da se danas stiče utisak da se ide ka privatizaciji zdravstvenog sistema, što nikako nije dobro. “Treba da postoje zdravstvene privatne ustanove za mnogo stvari, ali za najkomplikovanije I dijagnostičarske, terapijske procedure državna služba mora da funkcioniše. Mnogo bi se olakšalo pacijentima kada bi se sklopili sa privatnim ustanovama odgovarajući ugovori sa državom da se pod istim uslovima leče pacijenti i u državnim i u privatnim ustanovama, a da to zdravstveni sistem sa privatnim ustanovima reguliše međusobno, ne da pacijenti to rade pojedinačno i lično, nego da se uradi na nivou države u saradnji sa privatnim ustanovama. Međutim, ta saradnja izostaje iz nepoznatih razloga”, kaže Plavšić. Kada je reč o opravdanosti fokusiranja čitavog sistema zdravstvene zaštite na pandemiju koronavirusa, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Rade Panić za podkast Reaguj! kaže da je zbog specifičnosti virusa, ovo ipak opravdano. “Zdravstveni sistem funkcioniše tako što pruža usluge prvo onima kojima je to najneophodnije. Pandemija, ili da krenemo od epidemije koja je na nivou jedne države i jednog regiona, a ovog puta je pandemija, dakle, ceo svet je zahvaćen, i jeste opasna upravo zato što značajno optereti zdravstevni sistem. Svi virusi kada mutiraju idu ka tome da su manje smrtonosni, a da se brže prenose, odnosno da su virulentni jer time omogućavaju sebi opstanak”, navodi Rade Panić. Na ovoj epizodi podkasta Reaguj radili su: Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Kosović, Sanja Đorđevič i Iva Gajić.

U 77. epizodi podkasta Reaguj! govorimo o tome na koji način se mladi u Srbiji informišu, koliko to čine preko omladinskih medija, kao i ko u tim medijima kreira sadržaje za njih. Jugoslovenski predvodnik studetnskog i omladinskog revolucionarskog pokreta, Ivo Lola Ribar, pokrenuo je časopis “Student” u međuratnom periodu, marta 1937. godine. Sedamdeset godina kasnije, najveći deo medijskih sadržaja za mlade nalazi se na internetu. U istraživanju Krovne organizacije mladih Srbije "Mladi u medijskom ogledalu 2020“, koje je objavljeno ove godine, istraživači su obuhvatili sadržaje mejnstrim medija, omladinskih medija i jutjubera. Kada je reč o mejnstrim medijima, najprisutnija tema je crna hronika koja ostavlja u senci sve druge teme od značaja za mlade. Istraživači su ovde naveli da postoji rizik da ukupna slika o mlađoj populaciji u ovoj grupi medija pod pritiskom izveštavanja o kriminalu ostane dominantno negativna, čak i ako u tim istim medijima postoje i primeri afirmativnog izveštavanja. Kada je reč o omladinskim medijima, u ovom istraživanju je pokriveno njih šest: Vice, Noizz, Talas, Vugl, Oradio i Megafon. Istraživači ocenjuju da su ovi mediji imali, uz izvesne izuzetke i nedostatke, izrazito profesionalan, proaktivan i kreativan pristup pri stvaranju medijskih sadržaja za vreme prvog talasa virusa korona. Jezička kreativnost, multimedijalnost, duhovitost, otvorenost za osetljive grupe i žanrovska raznolikost, neke su od stvari koje su ovi mediji uspeli da iskoriste u odnosu na tradicionalne medije, navodi se u istraživanju. O radu u jednom od omladinskih medija koje je KOMS-ovo istraživanje prepoznalo kao pozitivan primer - Oradiju, razgovarali smo sa novinarkom Jelenom Božić. Ona je jedna od novinarki koje su svoju karijeru posvetile upravo izveštavanju o mladima, a za svoj rad u 2020. godini dobila je i prestižnu novinarsku nagradu "Marina Kovačev". “Postoji više izazova u kreiranju medijskih sadržaja za njih. Problem je uglavnom to što mediji ne znaju da priđu mladima i razgovaraju sa njima o njihovim problemima, ali i to što ne poznaju formate koji su zanimljivi mladima. Tu je i problem nedostatka resursa i kapaciteta u omladinskim medijima”, objašnjava Božić. A da bismo saznali kakva je omladinska medijska scena u regionu, porazgovarali smo i sa Ivanom Vlašićem, glavnim urednikom Radija Student u Zagrebu, jednog od pozitivnih primera medija u kojima rade mladi novinari. Radio Student osnovan je 1996. godine, inicijalno kao produžetak kolegija Radio, sa ciljem praktičnog obrazovanja studenata novinarstva na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu. “Nisu isključivo studentske teme, nego nešto već malo šire. I naša publika danas nisu samo studenti, već i nekakva šira slušateljska populacija. Po nekim rezultatima slušanosti među 10 najslušanijih radijskih postaja smo u gradu Zagrebu”, kaže Vlašić. Na ovoj epizodi podkasta Reaguj! radili su: Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Kosović, Sanja Đorđevič i Iva Gajić. Ova podkast epizoda realzovana je uz podršku organizacije IREX, odnosno programa medijske pismenosti Saznaj i razaznaj koji podržava Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji.

Kada je teorotičar evolucije Ričard Dokins, 1969. godine stvorio reč “mim” nije ni slutio da će ona postati internacionalna reč koja će definisati komunikaciju savremenog čoveka na zajedničkoj svetskoj mreži. Za njega je mim, koji je kreirao od grčke reči “minema” koja označava imitirano, zapravo jedinica kulturne evolucije. Pretpostavlja se da je prva mema nastala mnogo pre interneta kada je u satiričnom magazinu “D Džadž” (The Judge) Univerziteta u Ajovi 1920. godine objavljen strip. Mema spada u kategoriju “očekivanje protiv realnosti”. Po definiciji, da bi nešto bilo mema, mora da se deli i modifikuje, pa je tako ovaj strip postao mema kada je objavljen na Tviteru 2018. godine, nakon čega je dobio i druge oblike fazona. Marketing stručnjaci spoznali su moć mimova, pa na svojim društvenim mrežama pokušavaju da se dodvore mlađoj publici. Ovakav, forsiran humor, uglavnom ispadne očajan pokušaj, jer se kao takav prepozna, a publika ne odobrava loše fazone u cilju prodaje.  Stvar postaje ozbiljnija kada se propagandna moć mema koristi i u političke svrhe. Sumnja se da su upravo meme pomogle odnosno odmogle bivšem američkom predsedniku Donaldu Trampu. Kako milenijalci i generacija Z i dalje dominiraju korišćenjem društvenih mreža, izlaznost mladih na izborima bila je veća za 10 odsto kada je Tramp izgubio, u odnosu na 2016. godinu, kada je Tramp dobio izbore, navode podaci centra CIRCLE. Stručnjaci navode da se deo njegovog uspeha i neuspeha može prepisati memama. Šta kažu mimeri? Mim stranica Savez ksenofobnih čarapana, kaže admin ove stranice koji je želeo da ostane anoniman, nastala je kao odgovor na jednu vrstu diskriminacije koju su on i njegova drugarica osetili preselivši se iz Kruševca u Beograd i Niš. Neshvatanje kosovsko-resavskog dijalekta iniciralo je mimove koji su bili u vezi sa kruševačkim govorom i ovim dijalektom. Neki Čarapan, kako nam se predstavio, kaže da su se vremenom proširile teme za mimove. Ova humoristička i satirična mim stranica je trenutno samo na Instagramu, jer im je Fejsbuk stranica ugašena, kao i velikom broju sličnih stranica. Ipak, on nije odustao. Mimove, kaže Neki Čarapan, može svako da pravi. Potrebno je samo mim generator, mim šablon ili čak i Paint, i naravno, da imaš profil na društvenim mrežama. Međutim, inspiracija za smešan mim teško dolazi, a neki mimeri u poslednje vreme, navodi on, više nisu smešni, već naporni sa teškim političkim mišljenjima gubeći suštinu mima - a to je humor. Ipak, komentarišući da mladi imaju slepo poverenje u mimere, kaže da toga ne bi smelo da bude, jer je to neka rendom osoba na internetu o kojoj ne znaš ništa. Iako je kritičan prema mimerima, Neki Čarapan smatra da nisu mimeri krivi ukoliko im mladi veruju. Problem koji on vidi jeste u tome da ti mladi nemaju predstavljene bolje uzore od samih mimera. Mimovi u kontekstu medijske pismenosti Mimovi nisu tu da informišu, nego da nasmeju. Ipak, mladi koje smo anketirali napomenuli su da se ipak informišu na mim stranicama. Medijska eskpertkinja Tatjana Ljubić kaže da je i ona primetila ovu pojavu, a o samim mimovima kaže da su veoma moćan alat u komunikaciji koji danas koriste svi, upravo zbog njihove viralnosti. Kada su u pitanju mimovi, važi sve što važi i za informacije koje dobijamo iz medija - treba kritički promisliti da li je to tačno i da li ćemo deliti taj sadržaj. Emocije, navodi Tatjana Ljubić - veoma su bitne kada je u pitanju shvatanje da li je neka informacija činjenica ili je laž. I opet, to važi i za mimove, naglašava ona. Stefan Kosanović, fektčeker portala FakeNews Tragač objašnjava da se mimovi ne dekonstruišu, jer se podrazumeva da je u pitanju šala, kao što je napomenuo i naš sagovornik Neki Čarapan. Ipak, Kosanović objašnjava da FakeNews Tragač dekonstruiše vesti u kojima mediji prenose mimove kao istinu, a ne šalu. Kosanović ističe da mimovi nisu karakteristika samo mladih, već da ih i stariji koriste, samo u drugačijem obliku i dodaje da se preko mimova ne može informisati kao preko medija, ali da ako ne razumemo mim - to znači da nismo upućeni u aktuelnosti o kojima se priča. Ono što je karakteristično za mimove koje mediji prenose, jeste stereotipizacija, kaže Kosanović. Ipak, on za podkast Reaguj! daje primer kada je medij preneo mim koji je zasnovan na šali, a ipak mogao da uništi život čoveku sa fotografije. Na ovoj epizodi podkasta Reaguj radili su: Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Kosović, Sanja Đorđevič i Iva Gajić. Ova podkast epizoda realzovana je uz podršku organizacije IREX, odnosno programa medijske pismenosti Saznaj i razaznaj koji podržava Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji.

Od početka pandemije susretali smo se raznim, teškim stvarima. Nije bilo lako, ali ipak smo smogli snage da budemo solidarni i s vremena na vreme pomognemo najugroženijima. U 75. epizodi podkasta Reaguj! govorimo o dobročinstvu građana Srbije. Pokšaćemo da saznamo da li se nešto promenilo od početka pandemije i da li smo kao društvo postali solidarniji. Primeri dobre prakse Prošle godine su tokom vanrednog stanja, Omladinski centar CK13 i Združeni krov nad glavom pokrenuli “Kuhinju solidarnosti”. U ovoj kuhinji, volonterski tim dva puta nedeljno priprema zdrave, besplatne obroke za najugroženije. Kuvaju dva puta nedeljno - utorkom i subotom. Hrana se razvozi i distribuira na više različitih lokacija u gradu. Imaju negde između 70 i 80 korisnika trenutno, s tim da se za neke priprema i više obroka odjednom. Oktobarska nagrada, jedna od najviših godišnjih priznanja Grada Novog Sada, pored ostalih, uručena je tada volonterima i volonterkama ovog grada. Naime, i mlađi sugrađani su bili u problemu od početka pandemije. Onlajn nastava nije bila dostupna svima. Zato je Volonterski centar Vojvodine došao na ideju i organizovao veliku akciju. Građani Novog Sada donirali su delove računara ili cele uređaje, a potom su volonteri sastavljali te delove. Ovo je prosleđeno deci i mladima koji su morali da prate onlajn nastavu, ali nisu bili u prilici da kupe opremu. Dodeljeno je 27 računara, laptopova, telefona i tableta mladima sa teritorije Novog Sada, uz pomoć volontera, ali i zajednice koja se uključila doniranjem svih tih delova. Prošle godine je UNICEF pokrenuo platformu “volonterinamreži”. Kako objašnjava Stanislava Vučković iz ove organizacije, glavna motivacija je bila ta da se ponude neke smislene i dobre aktivnosti mladima, koje će im pomoći da se odupru negativnom uticaju pandemije. Akcije kojima se mladi mogu priključiti putem ove platforme veoma su raznovrsne. Porast broja donacija Prema izveštaju koji je Catalyst Balkans objavio u maju ove godine, tokom 2020. godine građani i kompanije u Srbiji donirali su više od 90 miliona evra za opšte dobro, što je gotovo tri puta više nego u 2019. godini. Postoji još jedan pokazatelj rasta solidarnosti. Po pitanju dobročinstva Srbija je zabeležila veliki pomak na listi Svetskog indeksa davanja, organizacije Charitable Aid Foundation, skočivši na 48. mesto u 2021. godini sa 129. na kome je bila 2018. godine. Svetski indeks davanja 2021. uključuje rezultate pojedinačnih razgovora sa građanima, a od 2009. godine uključio je 1,6 miliona pojedinaca širom sveta. Neophodna sistemska promena Ipak, prema poslednjem izveštaju Republičkog zavoda za statistiku povodom 17. oktobra, Međunarodnog dana borbe protiv siromaštva, u 2020. godini u Srbiji nešto više od petine, odnosno 21,7 procenata stanovnika naše zemlje je bilo u riziku od siromaštva. Ovaj procenat se smanjio u odnosu na 2019. godinu kada je prema proceni Zavoda za statistiku u riziku od siromaštva bilo 23,5 procenata stanovnika Srbije. Za one najugroženije sistem je izvojio 8.800 dinara mesečno kako bi pomogla. Sistemska rešenja nisu dovoljna, jer od 12 meseci pomoć države dolazi samo 9 meseci. Na ovoj epizodi podkasta Reaguj radili su: Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Kosović, Sanja Đorđevič i Iva Gajić.

Za nekoliko meseci biće dve godine otkako je pandemija koronavirusa pogodila svet. Skoro godinu dana dostupna je vakcina koja bi trebalo da omogući povratak u normalnost. Ipak, oni kojima je taj povratak možda i najviše potreban - mladi, najčešće odlučuju da se ne vakcinišu. Zašto je to tako pokušali smo da istražimo u 74. epizodi podkasta Reaguj. Nekoliko nedelja unazad, situacija sa koronavirusom se pogoršala i svakog dana imamo preko 5.000 obolelih, a oko 50 preminulih od komplikacija koje izaziva ovaj virus. Medicinski stručnjaci, državni zvaničnici i javne ličnosti već nekoliko meseci pozivaju na vakcinaciju kao jedini način da se pandemija koronavirusa stavi pod kontrolu. Od početka godine dostupne su četiri vakcine u Srbiji - Pfizer-BioNTek, Sputnjik V, Sinopharm, Oxford/AstraZeneca. Svaka vakcina protiv COVID-19 koja je odobrena od strane nacionalnog regulatornog tela je dobar izbor, navodi se na sajtu Vlade Srbije posvećenom vakcinaciji. Razlozi mladih da se ne vakcinišu Ipak, prema dostupnim podacima, svega 20 procenata mladih od 18 do 30 godina u Srbiji se vakcinisalo. Studenti u Beogradu su početkom godine igrali kolo uz pesmu “neće gara da primi vakcinu, ne veruje u svetsku medicinu”. Kako bismo saznali zašto mladi ne veruju u efikasnost vakcine - pitali smo ih. Razlozi koje mladi navode da se ne vaksicnišu su različiti. Prvi razlog je nepoverenje u vlast, političare, politički naklonjene naučnike. Drugi razlog je to što je u pitanju novi virus o kome ništa nismo znali, a informacije o njemu koje su dolazile do javnosti bile su nedosledne. To je dodatno izazvalo nepoverenje kod mladih. Stefan Štrbac iz Centra za omladinski rad objašnjava da najčešći razlozi zbog kojih mladi ne žele da se vakcinišu uključuju neku vrstu straha ili sumnje u sam proces vakcinacije. Naš sagovornik kaže i da je jedan od razloga zbog kojih mladi imaju skepsu prema vakcinaciji to što tema vakcinacije nije dobro iskomunicirana. Štrbac navodi i da među mladima koji su se vakcinisali ili to planiraju postoje dve grupe - oni koji zaista imaju pozitivan stav prema vakcinaciji, i oni koji su "naterani" da to urade. Epidemiološkinja i članica organizacije Ujedinjeni protiv kovida Ivana Prokić smatra da je to nepoverenje posebno istaknuto u Srbiji kod mladih - jer se oni ugledaju na starije oko sebe. Prokić, koja radi u Holandiji, navodi da je tamo 81 posto stanovništva starijih od 12 godina vakcinisano sa dve doze, što je značajna razlika u odnosu na Srbiju. Epidemiološkinja kaže da joj nije poznata ni jedna kampanja ili strategija za vakcinaciju u Srbiji - osim molbi vlasti putem televizije. Mitovi o vakcini Svaka vakcina protiv bolesti COVID-19, navodi se na sajtu Vlade Srbije, prolazi rigorozno ispitivanje kako bi se osigurala njena bezbednost pre nego što počne da se primenjuje. Oni navode da svaki proizvođač vakcine ispunjava stroge kriterijume koji uključuju sisteme kontrole kvaliteta i bezbednosti u procesu proizvodnje, kao i sisteme nadzora nad svim procesima. U Srbiji kontrolu vakcina sprovodi Agencija za lekove i medicinska sredstva (ALIMS), a u saradnji sa Ministarstvom zdravlja izdaje dozvole za stavljanje vakcina u promet. Osim toga, ova agencija izdaje i sertifikate analize svake serije vakcine koja je dostupna, čime garantuje njihovu pouzdanost, bezbednost i kvalitet. Nakon početka primene vakcine nastavlja se proces nadzora kako bi se otkrili eventualni neočekivani neželjeni efekti i dalje se pratio učinak vakcine u rutinskoj upotrebi, odnosno da bi se utvrdilo na koji način se može postići najveći zaštitni efekat. Međutim, i pored svih ovih informacija koje može svako da proveri na raznim medicinskim sajtovima, dolazi do dezinformacija. Marija Vučić, novinarka portala RasKRIKavanje, kaže da nisu samo dezinformacije te koje mlade ljude odvlače od vakcinacije, ali da ipak imaju veliki udeo u tome. Ona kao najčešću dezinformaciju koja dolazi do mladih navodi onu da izaziva sterilitet. Ipak, čak i kada se lažne vesti raskrinkaju, sama dezinformacija će stići do većeg broja ljudi. Kao rešenje, novinarka Vučić naglašava borbu - kako novinara, tako i institucija, naročito uvođenjem predmeta medijske pismenosti u škole. Nove mere i mladi Od subote, 23. oktobra za ostanak u ugostetiljskim lokalima nakon 22 časa potrebna je kovid propusnica koja je ili dokaz o vakcinaciji ili dokaz o negativnim testovima na korona virus. Novu meru, kovid propusnice od 22 časa, epidemiološka Ivana Prokić naziva “kovid obmanom”. Ona smatra da je to prazna priča, kako bi krizni štab i vlada prikazali kako ih navodno zanima javno zdravlje građana - iako mera sama po sebi nema smisla. Na ovoj epizodi podkasta Reaguj radili su: Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Kosović, Sanja Đorđevič i Iva Gajić.

U 73. epizodi podkasta Reaguj! vodimo vas na jedno, ne baš prijatno, putovanje. Posećivaćemo mesta i ljude u Vojvodini, kako bismo dobili odgovor na pitanje: kakav je život pored industrijskih postrojenja? Ovo putovanje omogućeno je vašim odgovorima na upitniku koji smo postavili na portalu Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra VOICE. U upitniku portala VOICE dobili smo ukupno 42 odgovora, iz 18 mesta. Prigovore smo dobili iz Pančeva, Maglića, Bačke Topole, Novog Sada, Bečeja, Kule, Vrbasa, Srbobrana, Kaća, Sremske Mitrovice, Stare Pazove, Sombora, Gložana, Kulpina i Perleza. Pored Vojvođanskih mesta, požalili su nam se i građani iz Beograda, Barajeva i Požarevca. U ovoj epizodi prenosimo kakva je situacija u većini ovih mesta i na koji način industrijska postrojenja utiču na živote meštana. Slučaj Perlez Od ukupno 42 odgovora na upitniku o lokalnim zagađivačima, čak 14 žalbi bilo je na preduzeće Feitiansuje iz Perleza. Ovo malo mesto kraj Zrenjanina bilo je sa najviše prigovora na svog lokalnog zagađivača. Predstavnica ekološkog društva “Belorepan” Teodora Gavran, doselila se u Perlez pre pet godina. Ona za Reaguj! kaže da je Perlez ranije bilo selo u koje su se doseljavali ljudi. Međutim, kako ona kaže, danas Perlez gubi stanovnike, a za to je mahom krivo zagađenje kineske fabrike za reciklažu Feitiansuje. “To je jako žalosno. Selo je u stvari jako bogato, kulturno bogato, ta kultura apsolutno je neočuvana. Broj stanovnika se sada smanjuje, jer ne vide rešenje, a vikendom je mnogo strašno. Znači ja sam otišla prošli vikend i dobila sam upalu plućne maramice, a bila sam u Beogradu kad je gorela Vinča. Ja sam očekivala čak i kad sam se selila pre pet godina da će to selo narasti ponovo u opštinu, jer ljudi stalno dolaze i raspituju se, jer je mnogo lepo selo”, priseća se Teodora Gavran. Ova kineska kompanija je 2018. godine preuzela pogone “Begej-plasta”. Od tada, kako meštani kažu, ne prestaje da pravi probleme. Predstavnik nevladine organizacije “Čuvari Perleza” i meštanin ovog sela, Miroslav Kalanj, objašnjava koje tačno sve probleme pravi ova fabrika za reciklažu. “Vikendom se uglavnom osećaju neprijatni mirisi. Smeta još što kod kineske fabrike postoji kanal za odvodnjavanje i navodnjavanje, u koji fabrika ispušta zvanično vode koje se prikupe u krugu firme. Takođe, investitor je u momentu proširenja platoa u okviru svog objekta betonirao, a ispod tog betona postoji zakopana količina plastike. Tako da možemo da tvrdimo da zagađuje i tlo. Takođe, od 10 (uveče) do 6 (ujutru) je investitoru zabranjeno da uključi mlin, a eto, dešava se s vremena na vreme da je buka povećana. To ukazuje da ne poštuje sve propise i pravila koja su važeća”, objašnjava Kalanj. Ova fabrika je već jednom ove godine bila zatvorena zbog pritiska javnosti i medija. Međutim, ona je ubrzo opet otvorena, a problemi su ostali. Teodora Gavran je, zajedno sa uzbunjivačem Aleksandrom Nađ, ujedno bila i u organizaciji protesta. Ona za Reaguj! prepričava šta se dogodilo nakon protesta. “Uspeli smo da ih zatvorimo sa inspekcijom za zaštitu životne sredine. To jest, nisu imali procenu uticaja. Međutim, posle tih 45 dana ponovo je puštena u rad. Jedino šta su izmenili jeste da su postavili ograde na bedem, koji su prisvojili i koji sada zakonski traže da im se upiše. Oni su se samo zatvorili da unutra ne može da se uđe i ne može da se snima. Sam protest je bio odličan, imalo je svoje efekte, jer pre protesta selo nije bilo udruženo. Malo sam se pribojavala, jer se ljudi bore protiv Rio tinta, Linglonga, Zi Đina - i onda imate malog zagađivača u Perlezu koji zapošljava šest ljudi, a upropastio je toliko. Plašila sam se kako će to izgledati drugim organizacijama, međutim, svi su bili šokirani kad su videli”, kaže Gavran. Miroslav Kalanj kaže da nadležni delimično rade svoj posao i to isključivo kada se pojavi problem na koji aktivisti i meštani skreću pažnju. Sa druge strane, po njegovim rečima, strani investitor poštuje staro srpsko pravilo “ako prođe - prošlo”. On ističe da iza zagađenja stoji profit. “Sve to šta oni rade stvari, ono šta oni zagađuju - tako ubiraju veći profit. Ako nećete da zagađujete, vi morate da investirate u nešto šta je prečišćač, filter, separator. Ako ne investirate u to, to znači da ste taj novac zadržali za sebe”, napominje Kalanj. Šta kažu stručnjaci? Igor Jezdimirović iz Udruženja Inženjeri zaštite životne sredine smatra da industrijska postorojenja ne smeju da pređu dozvoljenu koncentraciju štetnih materija koje izbacuju u životnu sredinu, kako joj ne bi naštetili. “Sve to zavisi od maksimalno dozvoljenih koncentracija, koje se smatraju da dok god smo ispod ih maksimalno dozvoljenih koncentracija sa zagađujućim materijama, one nemaju štetan efekat na zdravlje ljudi. Kada se one prekorače, u zavisnosti od perioda prekoračenja, tačnije vremenskog okvira, one imaju posledice na zdravlje ljudi. Znači u zavisnosti od toga koliko ste dugo izloženi zagađujućim materijama koje su iznad te maksimalno dozvoljene koncentracije, i naravno, u zavisnosti koje su pitanju zagađujuce materije”, kaže Jezdimirović. Međutim, postavlja se pitanje: zašto industrijska postrojenja ne poštuju propisane mere, već se odlučuju da plate kaznu? Jezdimirović kaže da je to tako jer na taj način jeftinije prolaze, a sve dok se to ne promeni, neće se ni zaustaviti zagađivanje. “Ono što bi trebalo da se izmeni jeste da se prvo država obaveže i počne da radi svoj posao u onom smislu da možemo da se pouzdamo u podatke koje dobijamo. S druge strane, da se maksimalno dozvoljenje koncentracije usklade sa onim maksimalno dozvoljenim koncentracijama koje važe u Evropskoj uniji. Takođe, dok god živimo u sistemu gde je vama jeftinije da zagađujete i plaćate kazne, umesto da uložite u zaštitu životne sredine, bojim se da imamo ozbiljan konflikt između industrije sa jedne strane, i sa druge strane ljudi koji trpe eventualno zagađenje koje može nastati”, napominje on. Kada je reč o problemima sa zakonima, sagovornik podkasta Reaguj! profesor Slobodan Milutinović sa Fakulteta zaštite na radu Univerziteta u Nišu, navodi da je sa njima sve u redu i da su usklađeni sa evropskim zakonodavstvom. Međutim, ističe Milutinović, najveći problem sa primenom zakona jeste kad je reč o proceni uticaja - ne vodi se računa o zakonima. “Po meni najveći problem je to što postojeća zakonska regulativa koja se odnosi na analize, odnosno, procene uticaja na životnu sredinu se ili radi, da ne budem previše kritičan i da ne kažem nestručno, ali stvarno mislim da ima takvih nestručnih analiza ili se u nekim slučajevima čak i grade postrojenja koja nemaju odgovarajuće procene uticaja na životnu sredinu”, kaže Milutinović. Tokom prethodne godine organizovano je mnogo ekoloških protesta, a Jezdimirović smatra da su oni ključni za promene. “Protesti predstavljaju otvoreni bunt naroda protiv nečega sa čime se ne slažu. Jedini koji mogu da promene jeste lokalno stanovništvo koje ne želi određene stvari. Skrivanje nekih podataka je dovoljan razlog da se vi zabrinete za nešto. Industrija mora da nauči da mora biti transparentna, da odgovara lokalnoj sredini, i da to što je on investitor i što će doneti ekonomski preporod nekom mestu, ne znači tom mestu ništa ako pola tog stanovništva u tom mestu bude obolelo od zagađenja koje ta industrija bude proizvela”, ističe Jezdimirović. On naglašava da uz dobre mere, život pored industrijskih postrojenja može biti sasvim u redu, a kao primere dobre prakse navodi dva evropska grada. “Recimo Beč ima četiri spalionice, od kojih je jedna u samom centru grada, Budimpešta ima svoju spalionicu isto koja je u samom centru grada. Međutim, kada posmatramo Srbiju, veliki deo industrijskih zona ranije je pravljen na obodima grada, a danas je to vrlo blizu naseljenih mesta. To je problem, jer zaštita životne sredine nije prioritet u zemlji Srbiji i mali je stepen poverenja ka lokalnim samoupravama ili bilo kom nivou vlasti kad je u pitanju merenje parametara životne sredine”, smatra Jezdimirović. Na ovoj epizodi su radili: Iva Gajić, Sanja Kosović, Nemanja Stevanović, Irena Čučković i Sanja Đođrević.

Kako se 10. oktobra obeležava Svetski dan mentalnog zdravlja, u ovoj epizodi podkasta Reaguj! bavimo se baš ovom temom, ali i tabuima koji je prate. Pitamo stručnjake koliko su takvi tabui rasprostanjeni, kako utiču na ljude i na koji način se možemo izboriti sa njima. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, navodi BBC na srpskom, u Srbiji pet odsto populacije pati od depresije, inače drugog uzroka smrtnosti među mladima od 15 do 25 godina. Međutim, iako su mentalni problemi žarište, neretko se javljaju mitovi koji su u vezi sa mentalnim zdravljem. Neke od tih mitova pokušali smo da pronađemo. Portal Medik.rs, navodi 11 mitova u vezi sa mentalnim zdravljem. Prvi mit, navode, jeste da su problemi sa mentalnim zdravljem retki. Ipak, pozivajući se na podatke Svetske zdravstvene organizacije - oko 450 miliona ljudi ima neki problem, i zato ova organizacija navodi da su mentalni poremećaji “među vodećim uzrocima lošeg zdravlja i invaliditeta širom sveta“. Sledeći mit koji portal Medik.rs navodi jeste da su osobe sa problemima sa mentalnim zdravljem radno nesposobni. Jedan od mitova je i taj da su problemi sa mentalnim zdravljem znaci slabosti, a drugi da ljudima koji imaju prijatelje ne treba psihoterapeut. Još jedan mit koji navodi ovaj portal jeste i da su problemi sa mentalnim zdravljem trajni, što nije tačno, kao ni da su sve osobe sa mentalnim problemima nasilne prema drugima ili prema sebi. Kako objašnjava Jovan Grubić iz Centra za razvoj i rast ljudskog potencijala Ubuntu, psihoterapija je namenjena svima - tinejdžerima, mladima, studentima, starima, ali je važno i pitanje kome je ona zaista potrebna. “Terapija je potrebna ljudima koji imaju poteškoća sa adaptacijom i sa sigurnošću. To su ljudi koji imaju depresiju, anksioznost, panične napade ili imaju problema na poslu, u porodici ili na fakultetu. To takođe može biti neka osoba koja želi da radi na svojoj asertivnosti, koja želi da radi na odnosima sa bliskim osobama ili ima problema sa stresom. Sve su to problematike koje se obrađuju na psihoterapiji”, objašnjava Grubić. Naučna saradnica na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Milica Lazić ističe da je tema mentalnog zdravlja više tabuizirana među starijom populacijom. Ona naglašava da je ipak briga o mentalnom zdravlju normalizovana usled pandemije koronavirusa. “Što se tiče samih tih nekih uzrasnih razlika u odnosu prema svom i tuđem mentalnom zdravlju, istraživanja pokazuju da su mladi, naročito oni mladi koji su u procesu sticanja nekog obrazovanja, spremniji da govore o mentalnom zdravlju i da ono više nije toliko škakljiva tema za tu populaciju”, kaže Lazić. Pandemija je, osim opasnosti po zdravlje i straha za bezbednost, donela i potpuno izmenjen kontekst obrazovanja, rada, kretanja, okupljanja, ponašanja, provođenja slobodnog vremena, života sa porodicom i partnerima. Upravo zbog toga, prošle godine, Krovna organizacija mladih, uz podršku Misije OEBS-a Srbiji, objavila istraživanje pod nazivom “Život mladih u Srbiji: Uticaj kovid 19 pandemije”. Njihovo istraživanje je realizovano kroz onlajn upitnik za mlade od 15 do 30 godina. Taj uzorak je stratifikovan na osnovu godina, pola, prebivališta, tipa naselja, nivoa obrazovanja i radnog statusa. Programska koordinatorka KOMS-a Anja Jokić, za podkast Reaguj! kaže da je ideja bila da se mapira uticaj pandemije na mlade, kako tokom samog vanrednog stanja, tako i nakon istog. “Tu smo mapirali nekoliko oblasti, kao što su: zapošljivost mladih, njihov rad, njihovo obrazovanje, ali između ostalo i njihovo zdravlje generalno, uključujući mentalno zdravlje i uticaj pandemije na ove oblasti”, objašnjava Jokić. Sagovornik podkasta Reaguj! Jovan Grubić rešenje problema tabuizacije mentalnog zdravlja i psihoterapije vidi u otvorenom razgovoru o ovoj temi na svim nivoima društva. “Samom pričom o tome i samim saznanjem da je to nešto što je zaista pozitivno i nešto što može zaista da pomogne ljudima, dovoljna stvar je da sam taj tabu polako nestaje”, zaključuje Grubić. Na ovoj epizodi su radili: Nemanja Stevanović, Sanja Kosović, Irena Čučković, Sanja Đorđević i Iva Gajić.

Kako se u Srbiji neguje multikulturalnost? U prethodnim emisijama govorili smo o tome sa kojim se problemima pripadnici nacionalnih zajednica susreću. U 71. epizodi navodimo primere dobre prakse za očuvanje kulturnog diverziteta. Rusinska škola deo UNESCO kluba Osnovna i srednja škola sa domom učenika “Petro Kuzmjak” u Ruskom Krsturu, jedinstvena je škola u svetu, jer jedina održava nastavu na rusinskom jeziku. O ovoj školi pričali smo u nekoliko navrata, kao na pirmer kada smo govorili o tome koliko je dostupnost obrazovanja na maternjem jeziku važna, jer ne samo što doprinosi očuvanju nacionalne kulture, ono čini i manjinsku zajednicu na okupu i sprečava asmilaciju. Naša sagovornica iz 65. epizode, Olenka Živković iz Ruskog Krstura, koja je, kao i njena deca, pohađala ovu školu za podkast Reaguj! ilustruje važnost ove institucije, koju prepoznaje i UNESCO. “To je način na koji održavamo sebe, odnosno naše postojanje, jer kroz jezik, kulturu i sve to, sprečava se asimilacija. Mislim, moj suprug nije Rusin, ali živimo u Krsturu i smatramo oboje da nam se deca obrazuju na ruskinskom, maternjem jeziku. Mojoj deci je to maternji jezik”, objašnjava Živkovič. UNESCO klubovi se bave globalnim temama koje imaju uticaj na lokalno stanovništvo. Njihove aktivnosti se baziraju na solidarnosti i razmeni u oblasti obrazovanja, nauke i kulture u skladu sa nacionalnim prioritetima i kulturnim specifičnostima. Njihov rad podrazumeva organizovanje aktivnosti kao što su obeležavanje međunarodnih datuma, zaštita životne sredine i kulturne baštine, organizovanje različitih predavanja, seminara, radionica, festivala itd. Bunjevački kao službeni jezik Odbornici Skupštine Grada Subotice, šestog maja ove godine, jednoglasno su usvojili izmene Statuta Grada čime je, pored srpskog, mađarskog i hrvatskog, bunjevački jezik ušao u službenu upotrebu u ovom gradu. Tako je Subotica postala prvi grad u Srbiji koji je bunjevačkoj zajednici omogućio ravnopravnu upotrebu jezika i pisma. Baš o tome smo u 60. epizodi, koja nosi naziv “Izvini, ne razumem te”, razgovarali sa predsednicom Bunjevačkog nacionalnog saveta Suzanom Kujundžić Ostojić. Ona je još tada rekla da je bunjevačka zajednica samo na standardizaciji jezika radila oko 15 godina, a da je sama procedura za donošenje odluke da je to službeni jezik trajala negde oko pola godine. “Mislim da je to univerzalno pravo za sve nacionalne manjine, da imaju pravo da čuvaju svoj maternji jezik, koji već samim tim što su nacionalna manjina, pripadaju određenoj vrsti ugrožene kategorije, u smislu očuvanja jezika i kulturnog identiteta i svega što ide sa tim”, navela je ona. Slovenački kao izborni predmet Prema popisu Federativne Narodne Republike Jugoslavije, Slovenaca u Srbiji je bilo skoro 21 hiljada, a najmanji broj Slovenaca ima za vreme socijalističke Jugoslavije pred sam raspad – tek nešto više od osam hiljada. Prema poslednjem popisu iz 2011, Slovenaca ima nešto više od četiri hiljade. Slovenci su u Srbiji nastanjeni uglavnom u urbanim naseljima od Subotice do Leskovca, i upravo zbog te raštrkanosti ni u jednom naselju nemaju zakonsku normu od 15 procenata stanovništva kojom bi slovenački jezik dobio status službenog jezika nacionalne manjine. Međutim, nedavno je Nacionalni savet slovenačke nacionalne manjine uspeo u dogovoru sa Ministarstvom prosvete da organizuje nastavu slovenačkog jezika kao izbornog predmeta u dve škole u Novom Sadu, navodi Saša Verbič, predsednik Nacionalnog saveta Slovenaca. “Što se tiče službene upotrebe jezika, mi to nemamo zato što je tu limit 15% u nekoj lokalnoj zajednici. Međutim, mi smo uspeli da sa Ministarstvom prosvete Srbije uvedemo slovenački jezik kao izborni jezik u dve škole u Novom Sadu, a nadamo se da će se to vremenom i proširiti. Mogu da kažem da postoji veliko interesovanje i kod ljudi koji nisu slovenačkog porekla za učenje tog jezika”, navodi Verbič. A upravo slovenački se pored nemačkog, rusinskog, rumunskog i znakovnog jezika mogao naučiti i ovog leta na novosadskoj plaži Štrand. Tokom leta bilo je održano deveto izdanje manifestacije “Pod krošnjama na Štrandu”, koje organizuje Novosadska gradska biblioteka sa još nekoliko organizija. Svakog leta, deca od 5 do 12 godina i mladi od 13 do 19 godina, imaju prilike da na plaži nauče neki od manjinskih jezika. Ovaj podkast je pripremljen uz finansijsku podršku Evropske unije i Saveta Evrope, u okviru projekta „Promocija različitosti i ravnopravnosti u Srbiji“. Stavovi izraženi u njemu ni na koji način ne odražavaju zvanično mišljenje bilo koje strane. Na epizodi su radili: Iva Gajić, Nemanja Stevanović, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević.

Društveno samoorganizovanje često je odgovor građana na određenu krizu, kao što je na primer pandemija. Ali da li je pandemija zaista povećala želju za aktivizmom, ili je njen uticaj potpuno drugačiji? U 70. epizodi podkasta Reaguj! pokušaćemo da otkrijemo upravo to. Svet „Global Protest Tracker“ objavio je da je stanovništvo iz čak 31 zemlje u svetu protestvovalo i marširalo ulicama protiv Kovid mera koje su im ograničavale lična prava i slobodu. Njihova procena je da je oko 90 000 ljudi u svetu izašlo na ulice, širom Amerike, Engleske, Rusije, Nemačke i drugih velikih zemalja. Najveći protest protiv rasizma u Sjedinjenim Američkim Državama desio se prošle godine u maju. Bio je to „Black Lives Matter“, koji se iz Minesote ubrzo raširio i po svetu. Nakon što je policajac ubio Afroamerikanca Džordža Flojda, masovni protesti raširili su se u preko 200 gradova širom zemlje, uprkos vanrednim merama koje su važile u ovoj državi. Godinu dana nakon incidenta, pokrenute su reforme u pravosuđu i policiji. Pored raznih nemira koje su obeležile 2020. godinu, Poljska se u oktobru susrela sa još jednim koji je okupio novu grupu aktivista. Ustavni sud ukinuo je pravo na abortus, nakon čega su demonstranti blokirali puteve širom Poljske. Iako bojkot protiv zabrane abortusa u ovoj državi ima dugu tradiciju, ovi protesti po masovnosti i trajanju premašili su sve do sada. Ova odluka nazvana je „ratom protiv žena“, ali građanski aktivizam nije uspeo da spreči zakon koji je ipak stupio na snagu u januaru ove godine. Pre tri godine, tada petnaestogodišnja Greta Tumberg u Švedkoj je započela talas protesta koji stoje pod zajedničkim nazivom: Školski štrajk za klimu. Svakog petka u većim gradovima sveta, uglavnom mladi, umesto u školu, odlaze u marš ispred važnijih institucija, tražeći brža rešenja za klimatske promene. Srbija Trećeg jula 2020. studenti su se našli na ulici. Naime, vlast je odlučila da zatvori studentske domove da bi sprečila širenje pandemije. Oni su tražili ponovno otvaranje domova, kao i dodatni ispitni rok za one koji su preležali koronu. Sedmog jula protest je eskalirao u velike nerede. Još jedan od primera aktivizma u Srbiji jeste i protest za vodu u Zrenjaninu, gradu koji već 17 godina nema pristup pijaćoj vodi. Jedan od osnivača udruženja Zrenjaninska akcija Bekim Rukeci smatra da je pandemija jedan od razloga zašto su se ljudi baš sada, posle toliko godina, napokon pobunili. Kako kaže, pandemija je podigla svest o problemima koji se nalaze svuda oko nas. “Ljudi su bili zatvoreni, razmišljaju, nisu bili u nekoj jurnjavi, imali su vremena da se posvete sebi i porodici i nekim problemima koji ih tište, i da je tu negde sazrela i ideja da neke stvari sad mogu da se urade. Sad imamo vremena - sad možemo. Definitivno mislim da pandemija jeste podigla neku svest, ne samo o ekologiji, nego i o ljudskim pravima uopušteno”, kaže Rukeci. Sa druge strane, aktivistkinja,novinarka i jedna od organizatorki Autonomnog festivala žena Milica Kravić Aksamit smatra da nas je epidemiološka situacija ipak navela da budemo pasivniji. “Mislim da je uticala na pasivnost društva globalno, a za srpsko društvo je teško reći šta nas je učinilo pasivnim. Mislim da je to čitav splet okolnosti i niz godina. Mislim da smo užasno pasivni i da je korona uticala na to da u aktivističkom smislu budemo još manje zainteresovani za promene. Da li smo izgubili nadu ili smo promenili sada prioritete... Mislim da jeste oslabilo aktivističku scenu, nekako je obesmislilo, ali opet nekako mislim da su to trenutni utisci. Ako ikad pobedimo koronu i normalizujemo epidemiološki situaciju, ta neka stara normalnost, mislim da će se polje borbe pojačati. A možda ćemo samo morati da se namestimo na nove uslove, kada njih normalizujemo, opet se nadam da ćemo naći nadu i snagu za neku borbu”, kaže Kravić Aksamit i dodaje da kao što nam je obaveza da plaćamo račune, tako je i obaveza da budemo građanski osvešćeni. “Kada to kažem, mislim da moramo da budemo i da smo dužni da podižemo glas na određene nepravde, jer se ništa ne dešava našim pukim posmatranjem, zatvaranjem u kuće i zabavljanjem sa prijateljenima. Sve je to lepo i treba da se zabavljamo, ali smo istovremeno dužni i da se borimo za bolje sutra i nama i svih ljudi oko nas i ljudi koji tek treba da dođu. Meni je to neodvojivo od reči građanin. Čovek je ujedno i poslušno i neposlušno biće. Mora da bude ujedno i borac i borkinja, samo se tako društvo menja na bolje. Ne postoji drugi način. Sedenjem kod kuće i mirenjem sa svim što se dešava”, ističe Kravić Aksamit. Socijalna psihološkinja Bojana Bodroža kaže da ne misli da je pandemija direktno uticala na povećanu ili smanjenu spremnost građana na aktivizam. Ona objašnjava da ljudi preduzimaju aktivističke akcije onda kada osećaju da su njihova prava ugrožena ili je nešto urađeno na nepravedan način. “Pandemija je možda podstakla aktivizam kod onih stvari koje su direktno povezane sa pandemijom, ali nije imala nikakve veze sa aktivizmom u onim slučajevima kada to nije povezano sa pandemijom. Izuzetak je eventualno možda onaj prvi početni period pandemije kada smo svi bili onako prilično u stanju neizvesnosti i nismo puno znali o samom virusu i slično, kada su ljudi zapravo, taj prvi period kad smo bili zatvoreni, kada ljudi nisu preduzeli akcije, iako su osećali da su ugroženi, jer opet sa druge strane nismo znali koje su opasnosti usled pandemije i virusa. Dakle, u tom periodu možda su postojale neke stvari zbog kojih su ljudi bili nezadovoljni, ali nisu ništa preduzimali sa druge strane, iz straha od pandemije. Ali, nakon što se ta situacija donekle relaksirala, videli smo da su onda već počeli da se organizuju događaji na kojima se manje ili više vodilo računa o tim nekim preventivnim merama”, zaključuje Bodroža. Na podkastu rade: Sanja Đorđević, Nemanja Stevanović, Sanja Kosović, Irena Čučković i Iva Gajić.

Koliko ste zadovoljni upravnicima zgrada? A koliko su oni zadovoljni vama? U 69. epizodi podkasta Reaguj! bavili smo se problemima koji se javljaju prilikom upravljanja zgradama. Koji je posao profesionalnog upravnika zgrade, koliko su finansije zgrade transparentne, i koliko je teško doći popravke kvara u zgradi, saznaćete u ovoj epizodi. U onlajn anketi koju smo sproveli u prethodnom periodu najviše anketiranih bilo je iz Novog Sada, dok je jedna osoba iz Beograda i jedna iz Sremske Mitrovice. Suma koju građani izdvajaju za tekuće održavanje kreće se od 113 do 1.100 dinara. Većina smatra da bi za održavanje zgrade moglo da se izdvaja i više, dok nešto manje anketiranih misli da se za odražavnje zgrade daje i previše. U većini slučajeva o zgradi računa vodi profesionalni upravnik, a zatim upravnik stambene zajednice, dok par anketiranih nije sigurno ko je odgovoran za njihovu zgradu. Jedna od anketiranih osoba nije bila zadovoljna svojim profesionalnim upravnikom. Kako kaže, prethodni upravnik bio je vlasnik placa na kome je izgrađena zgrada. Svaki dan je nešto popravljao i trudio se da bude sve funkcionalno i sređeno. Od kako je došao profesionalni upravnik, navodi ova osoba, stanari ne dobijaju ni približno istu uslugu, a plaćaju ga više. Nemaju sastanke, već upravnik sam odlučuje o tome šta u zgradi treba da se rešava. Jedna od osoba koje su popunile anketu navodi da je problem i održavanje malih zgrada koje profesionalnim upravnicima nisu interesantne. Zato inicijative za rešavanje ozbiljnijih problema nema. Na pozive za sitne stvari se odaziva, ali ništa krupno se ne rešava, navodi naša sagovornica, i dodaje da ni sastanke nisu imali, navodno zbog korone, što je besmisleno, smatra ona, jer su se mogli sastajati i napolju. Kao rešenje predlaže da se malim zgradama da mogućnost da se udruže sa ostalim zgradama, i da se takvo udruživanje podstiče. Šta je posao profesionalnog upravnika? Profesionalna upravnica iz agencije “Higijena plus” Slađana Nikolić za Reaguj! objašnjava da održavanje zgrada u u privatnim firmama funkcioniše prema potrebama stanara, po potpisanom Ugovoru. Ona objašnjava da se pod tekućim održavanjem podrazumevaju hitne intervencije i održavanje zajedničkih delova zgrada. Na mesečnom nivou su to redovne zamene sijalica, kontrole hidrouređaja, pumpi i drugih stvari propisanih ugovorom. Što se higijene tiče, rad se odvija po planu i programu Ugovora sa stambenom zajednicom. Sva naplata potraživanja agencija se u 99 odsto slučajeva odvija preko priznanice objedinjenje naplate JKP “Informatike”. Nikolić kaže da se čišćenje zgrada obavlja dva ili tri puta nedeljno, u zavisnosti od potreba same stambene zajednice i Ugovora. Veoma retko se traži čišćenje po pozivu. Ona kaže da se vlasnici stanova ne prijavljuju upravnicima, te da ih nije moguće kontaktirati, pogotovo kad su u pitanju hitne intervencije, pa da zato dolazi do problema. Nikolić napominje i da velika većina vlasnika i podstanara znaju samo svoja prava iz zakona o stanovanju i održavanju zgrada, a da obaveze ne zna niko. Slađana Nikolić kaže da između usluga privatnih firmi za održavanje zgrada i JKP Stana nema velike razlike. Sve se svodi na redovno tehničko održavanje i čišćenje, a razlika je u dogovorenim finesama. Rešenje - udruživanje Kako stanarka Tamara Injac kao rešenje za nezainteresovanost profesionalnih upravnika za male stanbene jedinice nudi udruživanje, Branka Ćurčić iz Udruženja građana “Grupa za konceptualnu politiku” Novi Sad, navodi primer dobre prakse. Stanari novosadske Stare Detelinare nisu dopustili da im se na zgradi koja ima četiri ulaza stavi bazna stanica za mobilnu telefoniju državne kompanije Telekom. Kako sagovornica navodi, samo je jedan predsednik Skupštine stanara dao saglasnost za postavljanje Telekomove stanice, a uz to je i falsifikovao potpise nekih stanara. “Jedna od stvari koje smo uspeli 2017. godine da uradimo to je da napravimo zajedno sa njima zbor građana u mesnoj zajednici Jugovićevo. Međutim, to je vrlo važna stvar i mesna zajednica sama i njen savet bi, zapravo, trebalo da stanu na stranu građana i da se izbore zajedno sa njima za taj problem. Međutim, tada su se desili prethodni izbori za savete mesnih zajednica i potpuno nova garnitura saveta je odustala od toga - zapravo je rekla da nema nadležnosti, da ne želi time da se bavi”, objašnjava Ćurčić. Stanari su ipak, prema rečima Branke Ćurčić, uspeli da zaustave postavljanje stanice na krov svoje zgrade, ali sudskim procesom kao fizička lica protiv tog predsednika skupštine stanara i kompanije Telekom. Autori podkasta: Nemanja Stevanović, Sanja Kosović, Iva Gajić, Irena Čučković i Sanja Đorđević.

U 68. epizodi podkasta Reaguj govorili smo o stanovanju, tačnije o ceni stanovanja u velikim gradovima u Srbiji, kao i o uticaju pandemije na promene tih cena. Samo tokom jula ove godine zaključeno je oko 13 hiljada ugovora o kupoprodaji nekretnina u Srbiji. Ovo predstavlja rast od šest odsto u odnosu na isti mesec prošle godine i rast od 22 odsto u odnosu na jul pretprošle godine, navodi se u Republičkom geodetskom zavodu. Najviše nepokretnosti kupljeno je u Vojvodini, oko četiri hiljade i trista, dok je skoro duplo manje kupljeno na jugu i istoku zemlje. U izveštaju koji se bavi prvim polugodištem tržišta nepokretnosti, navodi se da je četvrtina od ukupne kupoprodaje nekretnina bila u prestonici, i da se najviše trguje u razvijenim opštinama. Ono što je interesantno za temu o kojoj smo govorili jeste i to što je ove godine u odnosu na prvu polovinu prošle godine trgovina nekretnina porasla za 60 posto. Što se tiče zemljišta, više od polovine predmeta trgovine bilo je građevinsko zemljište. Najviše zemlje za koje je planirana gradnja kupovano je u Novom Sadu. Devedeset i četiri posto obejkata sa kojima se trgovalo bilo je stambenog tipa, od kojih je 93 posto kuća. Najviše kuća kupljeno je u Subotici, Novom Sadu i Zrenjaninu. Porastao je broj kupljenih vikendica, naročito u drugoj polovini prošle godine, a najviše vikendica kupljeno je u Vojvodini. Iako je trgovina nekretnina u prvoj polovini prošle godine maltene stagnirala, broj kupljenih vikendica u Vojvodini je čak i tada rastao. Najviše stanova kupljeno je u Beogradu, i oko 40 posto ukupne trgovine stanova obavilo se upravo u ovom gradu. Novi Sad nalazi se odmah iza. Niš i Kragujevac, iako takođe veliki gradovi, slabo se pominju u ovom izveštaju. Najviše se trguje u evrima. Skoro sva trgovina poslovnim objektima, gotovo 90 posto ostalih objekata plaćano je u evrima. Oko 70 posto trgovine zemljištem takođe je plaćano ovom devizom. Ostale devize korišćene su ispod nivoa statističke greške, navodi se u polugodišnjem izveštaju o stanju na tržištu nepokretnosti Republičkog geodetskog zavoda. Kako je na lokalu? Kakva je situacija kada su u pitanju izmene cena na lokalu, pokazuje i tekst portala Magločistač iz Subotice objavljen 13. septembra ove godine. Prosečna cena kvadrata u novogradnji u Subotici je 2018. iznosila gotovo 750 evra, a u prvom polugodištu tekuće, 2021. godine više od 850 evra, pokazuju podaci Republičkog geodetskog zavoda. Istovremeno, za kvadrat novogradnje je trebalo izdvojiti minimalno oko 500 evra, a oko 1.100 maksimalno 2018. godine, dok se ove, 2021. taj raspon cena kreće od oko 600 evra minimalno do oko 1.200 evra maksimalno po metru kvadratnom novogradnje. Takav skok cena ne utiče, međutim, na potražnju za novim stanovima. Samo tokom prvih šest meseci ove godine zaključeno je preko 250 ugovora o kupovini stana od investitora, dok je, na primer, čitave 2018. takvih transakcija bilo gotovo duplo manje, oko 150, navodi subotički Magločistač. Šta kažu agencije za nekretnine? Vojislav Ristić iz agencije za nekretnine Cityexpert kaže da su u njegovoj kompaniji radili analizu promene cena nekretnina, te da su zaključili da je cena po kvadratu u Novom Sadu porasla čak do 300 evra. On smatra da pandemija jeste uticala na promenu cene nekretnina, posebno kada se poredi 2021. godina, u odnosu na godinu pre pandemije. Ristić objašnjava da postoji nekoliko faktora koji su uticali na rast cene nekretnina u toku pandemije, i dodaje da iako postoje značajne promene u cenama nekretnina, što se tiče najma stanova, ne postoje prevelike promene. Šta kaže struka? Jovana Timotijević, arhitektica i članica tima Ministarstva prostora, objašnjava da se promena cena nekretnina nije desila samo tokom pandemije. Pre bismo mogli reći da pandemija nije uspela da zaustavi višegodišnji rast cena stanovanja, koji je globalni trend i nije specifičan samo za Beograd ili za Srbiju. Ona objašnjava da, pored rasta cena stanovanja, imamo i rast profitne stanogradnje. Sagovornica podkasta Reaguj! objašnjava da cene stanova nisu porasle kao direktna posledica porasta potražnje za stambenim prostorom, već je porasla količina novca koji se ulaže u stanovanje, bez obzira da li je porasla ta potražnja za stambenim prostorom. Arhitektica i novinarka portala Mašina Iskra Krstić za podkast Reaguj! navodi da je to pokazatelj da se stanovi grade zbog čuvanja kapitala, a ne zbog realne potrebe da se usele mladi koji još uvek žive u višegeneracijskim domaćinstvima. Iskra Krstić smatra da je moguće da je po sredi pranje novca i ističe da nije broj stanova koji se izdaje pokazatelj da su građani u većoj finansijske moći. Prema istraživanju organizacije Globalna inicijativa protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, očigledno je da pandemija nije uticala na sektor građevine u Srbiji, a da je skok u cenama posledica kombinacije skoka cena građevinskog materijala na svetskom nivou, budući da je Srbija orijentisana na uvoz materijala, i prisustva pranja novca, navodi se na portalu Magločistač. Kako kaže Jovana Timotijević, zbog ovoga govorimo o tržištu nekretnina kao o spekulativnom tržištu. Tu postoji više faktora koji utiču na to da se baš na ovakav način razvija spekulativno tržište nekretnina i da rapidno rastu cene stanova. Ti faktori se razlikuju od države do države, ali neki od njih su zajednički za sve nas. Sa druge strane, Timotijević kaže i da država stalno podstiče vlasništvo nad stanom kao nešto što je ultimativni uspeh ili kao nešto što je jedini način da se osigura sopstvena egzistencija, tako što čini sve ostale stambene statuse potpuno nesigurnim. Šta mogu biti rešenja? Jovana Timotijević objašnjava da je ono što Ministarstvo prostora kao organizacija vidi kao dugoročno rešenje jeste odustajanje od privatnog vlasništva nad stanovima. Arhitektica i novinarka Iskra Krstić navodi da sve treba da krene od sprečavanja prljavog novca, ali je bitno da i stanovi budu dostupniji kada je u pitanju kupovina. Sagovornica podkasta Reaguj! Iskra Krstić navodi da bi kontrola rente mogla da se izvrši ukoliko, kao što predlažu iz Ministarstva prostora, stanovi ne budu u privatnom vlasništvu. Uvođenje u legalne tokove, rešenje je koje Iskra Krstić predlaže kada je u pitanju regulacija cena iznajmljivanja stanova, jer veliki broj na crno izdaje stanove. Na podkastu rade: Nemanja Stevanović, Sanja Kosović, Sanja Đorđević, Irena Čučković i Iva Gajić.

U 67. epizodi podkasta Reaguj govorimo o diskriminaciji nacionalnih manjina. Istražujemo kako su uređena prava manjina u Srbiji, koje manjine su u najnepovoljnijem položaju i zbog čega je to tako. Ali, u ovoj epizodi bavimo se i takozvanom pozitivnom diskriminacijom i otkrivamo šta ona predstavlja. Zakonska regulativa Ustav Republike Srbije garantuje pripadnicima nacionalnih manjina, pored osnovnih, i dodatna prava u skladu sa domaćim zakonima i međunarodnim ugovorima. Putem kolektivnih prava pripadnici nacionalnih manjina, neposredno ili preko svojih predstavnika, učestvuju u odlučivanju ili sami odlučuju o pojedinim pitanjima vezanim za svoju kulturu, obrazovanje, obaveštavanje i službenu upotrebu jezika i pisma, navodi se u ovom dokumentu u kojem se dodaje i mogućnost za formiranje nacionalnih saveta. Posebno je zabranjena bilo kakva diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini, osim pozitivne diskriminacije. Prilikom zapošljavanja, propisano je da se vodi računa o odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika manjina. U Ustavu je posebno istaknuta zabrana nasilne asimilacije, kao i pravo na očuvanje posebnosti. Zakon koji posebno definiše prava ovih grupa je Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina. U njemu se posebno propisuje popravljanje položaja Roma. Diskriminacija Roma Naši zakoni poprilično su dobri kada je reč o zaštiti prava nacionalnih manjina. Međutim, nisu sve manjine podjednako podložne diskriminaciji. Romska nacionalna manjina je najviše diskriminisana populacija u Srbiji i zbog toga se Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina posebno propisuje popravljanje njihovog položaja. U posebno teškom položaju su Romkinje, koje su neretko dvostruko diskriminisane - i kao Romkinje i kao žene. Romi su najčešće diskriminisani prilikom zapošljavanja, tokom školovanja ili u procesima ostvarivanja drugih prava pred organima vlasti. Već godinama unazad veliki broj međunarodnih orgnizacija za ljudska prava, ali i institucija Zaštitnika građana, upozorava na veoma loš i diskriminatorni položaj Roma u Srbiji. Robert Kasumović iz organizacije Forum Roma Srbije kaže da je diskriminacija Roma najvidljivija u dve sfere – stanovanje u podstandarnim naseljima i diskriminacija na poslu ili prilikom zapošljavanja. “Romi su segregirani u svakom smislu te reči i u smislu stanovanja, što je ono najvidljivija stvar, tako da kažemo - jer većina Roma u Srbiji živi u romskim naseljima koja su segregirana i u kojima, zaista, nema ni osnovnih uslova života najčešće, ali su oni segregirani i u ostalim sferama društva. Pre svega bih izdvojio pitanje zapošljavanja. Ogroman broj Roma danas ne radi, tržište rada je prosto diskriminatorno prema Romima, dakle, poslodavci vrlo teško i vrlo retko zapošljavaju Rome”, objašnjava Kasumović. Afirmativne mere Kada je reč o obrazovanju, ono čime se sistemski teži smanjiti diskriminacija Roma jesu takozvane afirmativne mere na fakultetima. Predsednik Udruženja romskih studenata Nenad Vladisavljev za podkast Reaguj! objašnjava da afirmativne mere pri upisu na fakultet imaju tri grupe učenika: pripadnici romske nacionalne manjine, osobe sa invaliditetom i učenici iz dijaspore. “To nisu podstreci samo za romsku nacionalnu manjinu, nego iste takve mere primenjuju se i na učenike, odnosno studente sa invaliditetom i na studente iz dijaspore. Znači te tri kategorije učenika, maturanata imaju pravo na takozvane afirmativne mere za upis na studije. Kako one u suštini funkcionišu? Funkcionišu tako što se za ove tri kategorije učenika formiraju posebne liste. Znači da kad učenik popunjava obrazac za konkurisanje za neki fakultet, on tamo ima mogućnost da se izjasni ili kao student, odnosno učenik sa invaliditetom ili kao učenik iz dijaspore ili kao učenik romske nacionalnosti. U tom slučaju onda se učenici iz tri kategorije praktično između sebe takmiče, a ne zajedno sa svima ostalima”, kaže Vladisavljev. Na podkastu rade: Sanja Kosović, Sanja Đorđević, Irena Čučković, Nemanja Stevanović i Iva Gajić. Ovaj podkast je pripremljen uz finansijsku podršku Evropske unije i Saveta Evrope, u okviru projekta „Promocija različitosti i ravnopravnosti u Srbiji“. Stavovi izraženi u njemu ni na koji način ne odražavaju zvanično mišljenje bilo koje strane.

Mada je možda zabavno gledati Donalda Trampa na telu deteta ili Obamu kako psuje u Beloj kući, dip fejk tehnologija je pored zabavnih sadržaja donela brojne probleme: posebno u kontekstu lažnih vesti, ali i lažnih pornografskih filmova. U 66. epizodi podkasta Reaguj! pričamo o potencijalnim opasnostima, ali i prednostima ove tehnologije. Dip fejkovi postoje u različitim oblicima. Najčešća su dva: Prvi, kada se lice jedne osobe pojavi na telu druge osobe. Drugi, kad se koristi postojeći snimak jedne osobe kojim se manipuliše, ali se koristi glas druge osobe. Kako prenosi britanski Gardijan, od 15 hiljada dip fejk videa otkrivenih u septembru 2019. godine, čak 96 posto su korišćeni u pornografske svrhe. Najčešće je bilo reči o zameni lica porno zvezdi za fotografije poznatih ličnosti. Tako je Vox preneo priču Noelle Martin, nedavno diplomirane pravnice u Perthu u Australiji. Ona je otkrila da je neko snimio fotografije koje je ona podelila na društvenim medijima i prvo ih iskoristio za fotošopiranje lica u gole slike, a zatim za pravljenje dip fejk video zapisa. Iako pornografski sajtovi generalno ne dozvoljavaju dip fejk snimke, pojavljuju se posebni sajtovi namenjeni upravo ovakvim snimcima. Kako kaže Danielle Citron, profesorka prava na Univerzitetu u Bostonu: „Dip fejk tehnologija se naoružava protiv žena“. Komentarišući ove podatke, sociološkinja i članica Ženske solidarnosti Jelena Riznić kaže da treba krenuti od toga da je sama pornografija veoma često zapravo dokumentovano nasilje nad ženama. “Na stranu to što, iako se ne radi o dip fejk tehnologiji, dakle čak i u da kažem konsenzualno snimljenoj pornografiji, postoji toliko ponižavanja žena, a onda kada prosto pokažete ponižavanje jedne žene vi šaljete poruku svim ženama. Kada je reč o tome zašto bi neke konkretne žene bile žrtve, prosto smatram kao i kod osvetničke pornografije pretpostavljam da se najčešće koristi u te svrhe - dakle da vi prosto lažirate nečije prisustvo u porngorafskom sadržaju, stvar je u tome da želite da ponizite tu osobu, da želite da je prosto dehumanizujete potpuno i da to radite na taj način”, kaže Riznić. Dip fejk videi predstavljaju novu opasnost i u kontekstu lažnih vesti. Tako je 2018. godine u Belgiji napravio pometnju snimak tadašnjeg predsednika SAD Donalda Trampa. U pomenutom snimku Tramp navodno ohrabruje Belgiju da se povuče iz Pariskog klimatskog sporazuma. Pred kraj videa, Tramp kaže: "Svi znamo da su klimatske promene lažne, baš kao i ovaj video". Međutim, ta fraza nije prevedena na holandski jezik, a video je objavila jedna belgijska politička partija na Tviteru i na Fejsbuku. Fekt čeker Fejk njuz Tragača, Stefan Kosanović kaže da se novinari iz regiona već uveliko pripremaju za raskrinkavanje dip fejk sadržaja. “Fejk njuz Tragač sada već nekoliko godina u svojim radionicama detaljno priča o dip fejku i nekim njenim osnovnim karakteristikama. S obzirom da je korišćenje dip fejkova u porastu u celom svetu to je odlična prilika da se svi upoznaju makar sa osnovnim karakteristikama ove tehnologije, a ja sam optimista i mislim da ako neko zna osnovne karakteristike nečega, može da samostalno ili uz pomoć daljih kurseva produbi znanje i upozna se više sa tehnologijom”, kaže Kosanović. Inženjer elektrotehnike i trenutni student na masteru na univerzitetu u Lozani Gojko Čutura, u svom dosadašnjem radu susretao se i sa ovom tehnologijom. Kao najveće mane dip fejk tehnologije ističe njenu upotrebu za širenje lažnih vesti, njenu upotrebu u pornografskoj industriji, ali i potencijalno prebacivanje odgovornosti političara za svoje postupke. “Dosta je jak disbalans prednosti i mana ove tehnologije. Svi znaju koliko su mediji jako telo u lobiranju, pokretanju masa da urade nešto u nekom smeru i sad postaje mnogo lakše kad imaš nešto što se nije desilo, a što može da bude jako kompromitujuće za nekoga iz suprotnog tabora. Takođe, svi znamo da ljudska intuicija kaže da verujemo onome što vidimo, ona stara dobra "slika govori hiljadu reči". Sad zamislite sutradan političara koji kaže, pokušava se izvuče iz neke namešten afere i prosečnog čoveka koji na to reaguje sa: "Da, da, nije, nije on varao ženu, to su te njegove veštačke inteligencije uradile!" Po meni je to glavna mana koja se tu vidi u vrlo bliskoj budućnosti”, ističe Čutura. Bojan Perkov iz organizacije SHARE fondacija koja se bavi digitalnom bezbednošću ističe za podkast Reaguj! da fotografije i snimci koji se koriste za dip fejk jeste udar na bezbednost, jer se svakako može ugroziti digitalna privatnost ljudi. Ipak, nema naznaka da se u Srbiji pojavio neki dip fejk sadržaj, ali svakako je potrebno voditi računa o zaštiti privatnosti na internetu. “Možda kao neka mera predostrožnosti da se prosto povede računa koliko se fotografija lica objavljuje javno na internetu i ako se već objavljuju fotografije da makar budu podešavanja na društvenim mrežama takva da mogu samo da vide određeni ljudi, odnosno prijatelji takav sadržaj, ljudi koje smo prihvatili da se sa njima povežemo i na primer takođe privatni instagram nalozi i tome slično jer kada se objavljuju velike količine materijala, fotografija na internetu, čak i one ako se uklone ili obrišu - ne znači da nisu ostale u nekoj bazi da na nekom drugom sajtu ih neko nije preuzeo i tome slično”, upozorava Perkov. Na podkastu rade: Iva Gajić, Sanja Kosović, Sanja Đorđević, Irena Čučković i Nemanja Stevanović. U ovoj epizodi korišćeni su audio1 , audio2 , audio3 i audio4.

Bliži se nova školska godina. U prošloj epizodi podkasta Reaguj! govorili smo o udžbenicima, a i ovu posvećujemo školstvu. Naša 60. epizoda bila je posvećena službenoj upotrebi jezika nacionalnih manjina u Srbiji, a u 65. epizodi govorimo slušanju nastave na maternjem jeziku. Šta kažu roditelji? Olenka Živković iz Ruskog Krstura majka je troje dece i pripada rusinskoj zajednici. Ona, kao i njena deca, osnovu školu završili su upravo u Krsturu, na rusinskom jeziku. Školovanje na manjinskom jeziku ne predstavlja problem prilikom daljeg školovanja na većinskom jeziku, smatra naša sagovornica. Dostupnost obrazovanja na maternjem jeziku je veoma važno, jer ne samo što doprinosi očuvanju nacionalne kulture, ono čini i manjinsku zajednicu na okupu, i sprečava asimilaciju. I dok đaci koji pohađaju nastavu na većinskom jeziku pored obaveznog srpskog jezika i književnosti, engleskog i drugog stranog jezika koji bi, po pravilu, mogao da se bira, deca koja uče školu na manjiskom jeziku izučavaju četiri jezika. Olenka Živković, smatra da je to prednost. Šta kaže škola? Osnovna i srednja škola "Petro Kuzmjak" u Ruskom Krsturu ima dugogodišnju tradiciju nastave na rusinskom jeziku koja već traje 260 godina. Od 1753. godine do danas se pored rusinskog jezika neguje i kultura Rusina u okviru ove ustanove. Kroz dugi niz godina promenila se slika stanovništva ovog mesta. Dok je nekada većinsko stanovništvo bilo rusinskog porekla, kroz migracije Rusina iz Ruskog Krstura u druge krajeve zemlje i inostranstvo, kao i dolazak Srba u isti, pojavila se potreba za uvođenjem nastave na srpskom jeziku. Srednja škola iz Ruskog Krstura je ujedno jedina škola u celom svetu u kojoj se nudi mogućnost pohađanja nastave na rusinskom. Direktorka Osnovne škole Matko Vuković u Subotici Mirjana Stevanović za podkast Reaguj! kaže da u njihovoj školi drže nastavu na srpskom i na hrvatskom jeziku. Osim dece hrvatske i srpske nacionalnosti, u Osnovnoj školi Matko Vuković 23 procenata učenika se izjašnjavaju kao Romi. Međutim, iako je velik broj učenika romske nacionalnosti, u toj školi nema romskog odeljenja. Stevanović objašnjava da je za formiranje odeljenja na manjinskom jeziku uslov da imate stručan kadar i da imate decu koja su zainteresovana za tako nešto. Još jedan uslov jeste da i broj zainteresovanih učenika bude veći od 15. Pre tri godine, Osnovna škola Matko Vuković bila je jedna od četiri škola u Subotici koja je organizovala nastavu za decu iz migrantskih kampova. Zbog promene vrste subotičkog prihvatnog centra za migrante, poslednjih godinu dana više ne organizuju nastavu. Stevanović kaže da su nastavu učitelji uglavnom držali na engleskom jeziku. Šta kažu zakoni? Prema Ustavu u Srbiji je u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo, dok se službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje zakonom. Ustavom je i zagarantovano pravo pripadnika manjinskih nacionalnih zajednica na očuvanje posebnosti, što podrazumeva i pravo na upotrebu svog jezika i pisma. Sa druge strane, statut Vojvodine navodi da je u Vojvodini u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo, mađarski, slovački, hrvatski, rumunski i rusinski jezik i njihova pisma. Za regulisanje prava na službenu upotrebu manjinskih jezika ključna su dva zakona: Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama i Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina. Dalje, statutom opštine, odnosno grada, mogu se utvrditi jezici i pisma koji su u službenoj upotrebi na teritoriji opštine, grada ili u pojedinim naseljenim mestima. Prema članovima 13, 14 i 15 Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo na vaspitanje i obrazovanje na svom jeziku, odnosno govoru u ustanovama predškolskog, osnovnog i srednjeg vaspitanja i obrazovanja. Iako je Zakonom utvrđeno da se može propisati minimalni broj učenika za nastavu na manjinskom jeziku, broj učenika koji pohađa nastavu na maternjem, odnosno jeziku nacionalne manjine, može biti i manji od minimalnog broja učenika koji je potreban za formiranje odeljenja. Treba napomenuti da obrazovanje na jeziku nacionalne manjine, prema ovom Zakonu, ne isključuje obavezno učenje srpskog jezika. Šta kažu nacionalni saveti? Nastavni program koji se odvija na jeziku nacionalne manjine, prema Zakonu o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, propisuje da nastava na maternjem jeziku u značajnoj meri sadrži i teme koje se odnose na istoriju, umetnost i kulturu nacionalne manjine. Nacionalni saveti nacionalnih manjina su ovde ključni jer učestvuju u izradi nastavnih programa za predmete. Melanija Rimar iz Odbora za obrazovanje Nacionalnog saveta rusinske nacionalne zajednice kaže da se nastava na rusinskom ili i na rusinskom izvodi u tri škole u Vojvodini. Od toga su u Ruskom Krsturu sva odeljenja u osnovnoj školi samo na rusinskom. Članica izvršnog veća i koordinatorka odbora za obrazovanje u Nacionalnom savetu slovačke nacionalne manjine Svetlana Zolnjan ističe da je sve manje dece koje nastavu slušaju na slovačkom jeziku, a da je to zbog sve češćih migracija celih porodica. Ipak, kada u manjim mestima nema dovoljno učenika koji bi slušali nastavu na slovačkom jeziku, piše se zahtev Ministarstvu prosvete kako mi se odobrilo otvaranje odeljenja bez obzira na broj đaka. Kako Zolnjan ističe, ovi zahtevi su do sada uvek bili prihvatani. Kako Zolnjan naglašava, ponekad se dešava da roditelji odluče da, iako je detetu maternji jezik slovački, ono ipak krene u odeljenje gde se nastava sluša na većinskom, srpskom jeziku. Sa druge strane, Melanija Rimar iz Rusinskog Nacionalnog saveta objašnjava da je najveći problem sa kojim se susreću prilikom organizovanja nastave na manjinskom jeziku manjak dece, te da se zbog toga događaju pokušaji spajanja po dva odeljenja nižih razreda osnovne škole. Melanija Rimar govori i o potrebi da se škola u Ruskom Krsturu očuva kao jedina škola u kojoj se nastava izvodi na rusinskom. Kaže da je bilo i dece drugih nacionalnosti koja su pohađala tu školu, međutim, zbog neostvarene kvote nisu bili u mogućnosti slušati nastavu iz svog maternjeg jezika. Kako Svetlana Zolnjan iz Slovačkog Nacionalnog saveta navodi, kada bi se zatvorila odeljenja i škole na manjinskim jezicima, postepeno bi i nestajala sama kultura tih naroda, pa i cele nacionalne zajednice. Na podkastu rade: Sanja Kosović, Irena Čučković, Nemanja Stevanović, Sanja Đorđević i Iva Gajić. Ovaj podkast je pripremljen uz finansijsku podršku Evropske unije i Saveta Evrope, u okviru projekta “Promocija različitosti i ravnopravnosti u Srbiji“. Stavovi izraženi u njemu ni na koji način ne odražavaju zvanično mišljenje bilo koje strane.

Da li se sećate kad ste kao mali u školu nosili ranac koji je teži od vas samih? Tada vam, zbog tolike težine na leđima, sigurno nije padala na pamet količina novca koju su vaši roditelji dali kako biste imali pristup tim udžbenicima i sveskama. U 64. epizodi podkasta Reaguj! govorimo o potrošačkoj korpi roditelja u odnosu na cene udžbenika u Srbiji. Na pitanje da li je potrebno da knjige budu nove svake godine, direktorka Osnovne škole Matko Vuković u Subotici Mirjana Stevanović kaže da to zavisi od dosta faktora. Ono šta je važno jeste da udžbenici ne moraju biti novi, ukoliko su u skladu sa programom nastave. “Ne mora knjiga biti nova svake godine, ali zavisi da li je recimo određeni udžbenik radnog karaktera. Ako nije odvojena radna sveska, nego je urađen interaktivni udžbenik u kome imaju određene zadatke koji se rešavaju nakon svake lekcije, to otežava način funkcionisanja da mlađe dete nasledi ono šta je starije imalo u porodici. Takođe se dešava da dođe do promene programa rada, onda se izdavači trude da prate te promene i da u skladu sa time naprave nove udžbenike, pa mora da se nabavi novi. U suštini ako je isti udžbenik i ako se nije ništa menjalo od proteklih godina, onda može da se koristi stari”, objašnjava Stevanović. Kako je cena udžbenika velika, učiteljica Draga Gajić objašnjava da u osnovnoj školi Goran Ostojić u Jagodini neki učenici imaju pravo na besplatne udžbenike. “Roditeljima koji ne mogu da priušte da kupe nove udžbenike obično škola obezbedi udžbenike od prošle godine od nekog učenika, ako već nemaju svoje dete koje je završilo taj razred. Pravo na besplatne udžbenike imaju korisnici socijalne pomoći, a to su uglavnom u našem gradu romska nacionalnost i ugrožene porodice; zatim učenici koji se školuju po IOP-u, to jest individualnom obrazovnom programu, i svi koji imaju tri ili više deteta u školi. Na kraju svake školske godine već krajem aprila škola organizuje anketiranje roditelja, daje im uslove koje treba da ispune da bi bili na spisku za besplatne udžbenike. Roditelji koji ispunjavaju te uslove donose potrebnu dokumentaciju”, objašnjava Gajić. Mirjana Stevanović kaže da od prošle godine, đaci imaju opciju da koriste i besplatne udžbenike koji su dostupni na internetu u PDF formatu. Međutim, što se besplatnih udžbenika tiče, Stevanović smatra da treba voditi računa o dosta stvari. “Ako vi sada treba da štampate to već poskupljuje, više nije besplatno, već udžbenik čija je cena niža 20-30 procenata od novog udžbenika. Sa druge strane, ako govorimo o samom udžbeniku, on između ostalog ima više stvari po kojim se procenjuje da li je dobar. Jedna od tih stvari jeste i ilustracija koja je veoma značajna, baš zbog toga što deca, pa i svi mi, učimo na različite načine. Učimo vizuelno, auditivno, taktilno, znate, i sada taj vizuelni je jako značajan efekat. Ukoliko nemamo u boji, onda to i nije toliko dobro ako je sve crno-belo. Tu ima mnogo stvari oko kojih treba da se vodi računa”, ističe Stevanović. Fondacija Alek Kavčić, pored toga što nudi besplatne PDF udžbenike, radi i na obezbeđivanju digitalnih udžbenika, ističe osnivač fondacije profesor Aleksandar Kavčić. Oni u svojoj ponudi imaju oko 50 naslova za učenike osnovnih škola. Ipak, fondacija je nailazila na probleme, najčešće od strane izdavača. Kako profesor Kavčić ističe, obezbeđivanje besplatnih udžbenika ne ide u korist onima koji imaju profit od prodaje. “U pitanju je monopol. Onog trenutka kad neki izdavač "osvoji" školu, u tom trenutku taj izdavač ima monopol u toj školi. Tog monopola ne žele da se odrekne, i sad jasno je zašto im smetaju besplatni udžbenici. Uskratiće sebi profit. Ono što ne vide je da zaista nepravedno profitiraju na nečemu što Ustav kaže mora da bude besplatno, na nečemu što je profitiranje na deci. To je profitiranje na budućnosti ove nacije, to je zaista nemoralno šta čine”, kaže Kavčić i dodaje da obrazovanje predstavlja jedini izlaz iz krize u kojoj se Srbija nalazi. Na podkastu rade: Iva Gajić, Sanja Kosović, Sanja Đorđević, Irena Čučković i Nemanja Stevanović. U ovoj epizodi podkasta Reaguj! korišćen je efekat sa sajta freesound.org .

U prethodnim godinama sve popularniji postaju “lajf koučevi”, a knjige za samopomoć pune police u knjižarama širom sveta. U 63. epizodi podkasta Reaguj! pričamo o tome šta je lajf koučing i koliko su korisne self-help knjige, šta tu može da predstavlja problem, pa i otkud tolika potreba za samopoboljšanjem. Životni treneri nisu psiholozi, savetnici za mentalno zdravlje ili poslovni analitičari. Značajan izazov koji još uvek muči industriju je činjenica da ovo ostaje neregulisano polje. U mnogim državama nisu uspostavljeni okviri za licenciranje, pa se često javlja zabrinutost za odgovornost i kvalitet. Po navodima brojnih stranih portala, lajf koučing je više od deset uzastopnih godina druga najbrže rastuća industrija u svetu, iza IT-a. Nakon 2000-ih lajf koučing je dostigao primetno veću popularnost, a za njegovu ekspanziju su svakako zaslužne i društvene mreže. Najpriznatije telo za akreditovanje životnih trenera širom sveta, Internacionalna federacija koučeva (International Coach Federation), navodi da je 2018. godine u svetu bilo preko 50 hiljada životnih trenera, a postoje procene da ih ima i više od 100 hiljada. Kada je reč o situaciji u Srbiji, portal Večernjih novosti u jednom tekstu iz 2018. godine navodi podatak da životni treneri svoje usluge naplaćuju i do 300 evra po satu, te da je u tom trenutku nekoliko stotina njih radilo zahvaljujući rupama u zakonu, pod šifrom pružanja usluga "neformalne edukacije". Mada nisu psiholozi niti savetnici za mentalno zdravlje, opis njihovog posla često liči upravo na to. Na nekim portalima, životni treneri su čak opisani kao polu mentori, polu terapeuti. Samim tim što opis posla deluje slično, Stefan Mitrović Jokanović objašnjava da lajf koučevi nemaju pravo da rade bilo šta što izlazi iz okvira “životnih veština”. “To su veštine komunikacije, eventualno poslovne veštine itd. Terapeuti, sa druge strane, imaju pravo i dužnost bogami, pokrivaju i taj deo koji pokriva koučing, ali možemo i da idemo u svesne procese, nesvesne procese, simptome i na kraju krajeva bolest kada je u pitanju tercijalna prevencija. Tu negde nam se kriju glavne razlike, a najvažnije su u stvari u godinama edukacije i spremnosti koliko daleko možemo da idemo”, navodi Stefan Mitrović Jokanović. Mitrović Jokanović objašnjava da je suštinska razlika između psihoterapeuta i lajfkoučeva vreme uloženo u pripremu za taj posao. “Glavna i osnovna razlika između terapeuta i lajf koučeva jeste u godinama edukacije, znači da bismo prosto završili psihoterapijsku školu minimum je pet godina određene edukacije. Dok, sad trenutno na tržištu ima kurseva za lajf koučeve koji traju od onako svega par nedelja do eventualno godinu-dve”, objašnjava Mitrović Jokanović. Lajf koučevi ne rade isti posao kao psiholozi, psihoterapeuti i psihijatri, u čemu je lajfkoučkinja Jelena Tomić saglasna sa Stefanom Mitrovićem Jokanovićem. Međutim, ona smatra da je glavna razlika u pristupu. “Lajf kouč je neko ko postavlja ciljana pitanja klijentu i ne da ga motiviše, nego ga stimuliše da izvuče svoje uspavane resurse iz sebe. I u nekom daljem radu ga podržava u razvoju tih istih resura koje je izvukao iz sebe. Kada razgovaramo sa psihologom, psihijatrom ili psihoterapeutom, mi smo na razgovoru, i uglavnom se dešava da dobijemo savete od našeg psihologa ili da imamo sučavanje sa traumama. U lajfkoučingu toga nema. Dakle, lajfkouč nije neko ko savetuje, nego neko ko postavlja pitanja, i stimuliše sagovornika da posmatra stvari iz više uglova. Stimuliše svog klijenta da dobije odgovore na pitanja koje sebi nije postavio”, smatra Jelena Tomić. Kako je za psihologa potrebno četiri godine akademskog rada, za psihoterapeuta i više, za lajf kouča ne postoji formalno obrazovanje, ali postoji sertifikat, navodi biznis i lajf koučkinja, Ivana Pelesić. “Formalno obrazovanje još uvek ne postoji. Ja sam gostovala na televiziiji i pričala o tome da je zapravo pokrenut i dijalog sa Ministarstvom za rad kako bi koučing dobio i svoju šifru delatnosti. U praksi, i kako bi to zvanično bilo zanimanje. To je proces koji traje i mi svi to nekako čekamo. Ne postoji formalno obrazovanje, ali postoje sertifikati, to vam je, kako da kažem, to su određene veštine. Isto kao kada imamo neko znanje iz engleskog jezika, ali eto postoji sertifikat kojim dokazujemo da to znanje i imamo, bez obzira što nam možda sertifikat i ne treba jer perfektno govorimo engleski, ali mora nešto da postoji. E tako i u koučingu postoji međunarodna ISF akreditovana kuća koja određuje ko je kouč ko nije kouč iz bilo koje oblasti”, objašnjava Ivana Pelesić. Naši sagovornici su, ipak, saglasni da postoji mnogo prostora za obmane i manipulacije. Stefan Mitrović Jokanović kaže da je danas ogroman problem u Srbiji svakako neuređenost struke, te da ni sama psihoterapija nije uređena koliko bi trebala da bude. “Postoji nacrt zakona o psihoterapiji, koji još uvek nije usvojen kao zakon o psihoterapiji, ona postoji kao profesija, ali ne i kao zanimanje. Samim tim, postoji mnogo prostora za manipulaciju i obmanu, zato što nema dovoljno adekvatne kontrole. Kontrolu uglavnom drže edukatori, kroz samu edukaciju i superviziju terapeuta, dok je u koučingu to još dalje od nas. Terapija postoji recimo dvadesetak godina na ovim prostorima, a intenzivno koučing postoji svega dve godine. Tako da je definitivno prostor za manipulaciju još mnogo veći. Ako uzmemo u obzir da smo imali, nedavno se po medijima provlačio čovek koji je radio estetsku hirurgiju a ne znam šta je, recimo automehaničar po zanimanju, a to su nam intervencije fizičke i očigledne, onda možemo da zamislimo koliko prostora u stvari ima za nezgodne situacije u profesijama koje se tiču tih nekih veština”, navodi Mitrović Jokanović . U 63. epizodi podkasta Reaguj! korišćen je audio efekat sa sajta freesound.org, kao i drugi efekat sa istog sajta . Na podkastu rade: Sanja Kosović, Irena Čučković, Sanja Đorđević, Iva Gajić i Nemanja Stevanović.

Novi norveški Zakon o marketingu, kojim će se deljenje retuširanih fotografija tela u promotivnim postovima na društvenim mrežama bez napomene da je slika obrađena smatrati nezakonitim, pozitivan je pomak u borbi protiv nerealnih standarda lepote, saglasni su sagovornici podkasta “Reaguj!”. Norveška je početkom jula usvojila izmenjeni i dopunjeni Zakon o marketingu iz 2009. godine. Novim odredbama previđaju se novčane kazne za pokušaje prikrivanja obrade fotografija na kojima su obrađene usne i struk, te su naglašeni mišići nakon fotografisanja. Do donošenja ovakvog zakona je došlo zbog kontinuirane javne rasprave u Norveškoj oko “kroppspressa” (doslovno “telesnog pritiska”), odnosno pritiska nerealnih standarda lepote. Kako se navodi u norveškom Ministarstvu za decu i porodicu, cilj ovakvih propisa je da “podignu svest među ljudima da savršena tela u oglasima ne prikazuju ljude onakvima kakvi se pojavljuju u stvarnom životu“. Početak primene ovako izmenjenog Zakona o marketingu planiran je za jul 2022. godine. Kada je reč o uticaju nerealnih standarda lepote koji se prezentuju korisnicima društvenih mreža na njihovo samopouzdanje, psihološkinja Nataša Oparnica Vračar novi norveški zakon ocenjuje kao korak u pozitivnom smeru. “Ulepšavanje fotografija postoji oduvek i to nisu donele samo društvene mreže, već i televizija i magazini u ranijim godinama. Ono što je razlika je to da poslednjih godina svi mi, a naročito mladi, provodimo drastično više vremena na društvenim mrežama i nesvesno se upoređujemo sa onim što nam je putem tih mreža prezentovano. Mladi su posebno podložni ovakvim uticajima u određenim godinama, jer nemaju izgrađen identitet i jasnu sliku o sebi. To je period kada prirodno žele da budu prihvaćeni i da na najbolji mogući način da zadovolje neke kriterijume i očekivanja”, kaže Oparnica Vračar. Zakon o obaveznoj naznaci prilikom promovisanja sponzorisanih postova koji sadrže retuširane fotografije na društvenim mrežama za sad se odnosi samo na Norvešku. Međutim, da li bi se ovakva regulativa mogla nekako odraziti i na sadržaje na društvenim mrežama u Srbiji? Stručnjak za društvene mreže Strahinja Ćalović navodi da ovaj zakon ne mora nužno da utiče mnogo, naročito na našem tržištu. Ovaj zakon se odnosi na sponzorisane postove koji mogu da preuveličaju efekat nekog proizvoda ili usluge. “Generalno, društvene mreže već imaju politiku zabrani onih fotki koje navodno prikazuju neku situaciju ‘pre i posle'. Ne čudi me što je usvojen ovaj Zakon u Norveškoj, odnosno u Skandinaviji, koja i inače prednjači kad su ljudska prava u pitanju. Međutim, Zakon se odnosi samo na komercijalni sadržaj, odnosno sadržaj gde se nešto promoviše - proizvodi ili usluga, ali ne i na pojedinačne fotografije na kojima influenseri i dalje mogu da dorađuju slike i šalju nerealnu sliku o svom telu i licu. Zbog toga nisam siguran koliki će uticaj donošenje ovakvog zakona imati”, kaže Ćalović. Da li će norveški zakon uticati na influensere u Srbiji? Ana Pavasović je influenserka stacionirana u Novom Sadu koja se profesionalno bavi šminkanjem. Kako kaže, kada bi se zakon sličan norveškom Zakonu o marketingu doneo i u Srbiji, on ne bi mnogo uticao na funkcionisanje samih influensera, jer bi značio rečenicu više koju je potrebno uneti u opis fotografije, ali bi dosta više uticalo na mlade. Kako ona objašnjava, devojke i devojčice koje se šminkaju kod nje neretko ne dozvoljavaju da se fotografišu bez filtera. “Mogu reći da na dosta mlađih devojčica utiču filteri, fotošopirane slike, i neke nerealne stvari koje su im predstavljene kroz društvene mreže. Imala sam više takvih slučajeva, kada zamolim devojčice, klijentkinje koje sam našminkala, da uslikam svoj rad, jednostavno ne žele da to urade bez filtera. Žele da izgledaju kao neke devojke na Instagramu, kod kojih se pritom vidi prerada fotografije i u nekim slučajevima im ne uspem objasniti da to nije prava koža lica te devojke, da ta koža nije savršena, da ta koža zapravo ima i bore i pore, ali je fotografija obrađena”, priča Pavasović. Na podkastu rade: Nemanja Stevanović, Sanja Kosović, Irena Čučković, Sanja Đorđević i Iva Gajić.

Ovogodišnje Olimpijske igre, osim što su specifične po tome što se odvijaju u pandemijskim uslovima, posebne su i po tome što obeležavaju 100 godina od prvih Ženskih olimpijskih igara. Na ovogodišnjim igrama učestvuje najveći procenat žena do sad, čak 48 odsto. U ovoj epizodi podkasta Reaguj! sagledavamo probleme sa kojima se susreću žene u sportu, ali i transrodne osobe, kao i potencijalna rešenja. Tek nakon sto godina učešća žena na Olimpijskih igara, broj učesnika dva pola se gotovo iznivelisao. Ali šta je sa transrodnim osobama? Pjer de Kuberten, otac modernih Olimpijskih igara, učešće žena smatrao je nepraktičnim, nezanimljivim, nespretnim i neprimerenim. Muškarci su držali i do toga da žene ne mogu da budu čak ni publika. Jedina uloga koju su mogle da imaju bila je krunisanje pobednika. Uprkos svemu, Francuskinja Alis Mija borila se protiv društvene isključenosti i diskriminacije žena u sportu. Predstavnice Nemačke na Olimpijadi ove godine donele su odluku da svoje trikoe zamene dugim rukavima i nogavicama, koje se na ovom takmičenju dozvoljene iz kulturnih i religijskih razloga, na ovaj način boreći se za udobnost i protiv seksualizacije sporta. Sa druge strane, na Evropskom prvenstvu u rukometu na pesku za žene, koje je ove godine održano u Bugarskoj, norveška reprezentacija odlučila je da umesto uskog bikinija obuče šorceve, iz istog razloga kao i nemačke koleginice, boreći se protiv seksualizacije ovog sporta. Umesto podrške od Evropskog rukometnog saveza dobile su kaznu, 150 evra po glavi, odnosno hiljadu i po evra za tim, a kaznu je ponudila da plati i američka pop pevačica Pink u cilju podrške. Nekadašnji selektor ženske reprezentacije Srbije i Crne Gore, kao i bivši član stručnog štaba muške reprezentacije Srbije, Zoran Ivić, naglašava da je njihova odluka bila u potpunosti ispravna, što pokazuje i podrška javnosti koje su rukometašice dobile. “Mislim da tu ne treba ništa menjati, oni su nešto trebali da menjaju kad su u pitanju dresovi, kad je u pitanju šorc. Lično mislim da to nije dobro i zastupljam mišljenje norveške reprezentacije. Ispravno su postupile, to je po meni dobra odluka”, navodi Ivić. Osim seksualizacije, u profesionalnom sportu ima i drugih problema. U avgustu 2009. godine osamnaestogodišnja Semenja Kaster osvojila je svetsko zlato u trci u Berlinu, gde je 800 metara prešla za 1 minut i 55 sekundi. Posle toga, Međunarodno udruženje atletskih federacija, danas preimenovano u Svetsku atletiku, objavilo je da je Semenja predmet postupka rodne verifikacije, nakon čega je proglašena nepodobnom za takmičenje 11 meseci. Rezultati provere pola nisu nikada objavljeni. Semenja Kaster je rođenjem pravno identifikovana kao ženska osoba, a čitav svoj život se tako i identifikuje. Međutim, ona ima jedan od niza stanja poznatijih kao razlike u polnom razvoju, gde ima prirodno povišen testosteron. Svetska atletika je u pravnim postupcima kontroverzno naziva "biološki muškom osobom“. To je podrazumevalo da Semenja i druge atletičarke sa istim stanjem moraju da smanje nivo testosterona ukoliko žele da se takmiče na međunarodnim stazama. Opcije navodnog “lečenja” koje Svetska atletika propisuje kako bi omogućila tim sportistkinjama da se takmiče jeste: uzimanje dnevnih kontraceptivnih tableta, upotreba injekcija koje blokiraju hormone ili operacija. Međutim, kada su u pitanju transrodne osobe, koordinator programa rada sa zajednicom u Grupi Izađi Aleksa Savić za podkast Reaguj! prokomentarisao je stav da učešće transrodnih osoba koje su u procesu promene pola u ženskim kategorijama na sportskim takmičenjima nije fer prema ostalim učesnicama. “Nijedna osoba koja je transrodna i koja pristupa procesu prilagođavanja pola zapravo ne radi to da bi bila uspešna u sportu. Znači to je jedan ekstremno težak proces, i mentalno i fizički i socijalno”, podseća Savić. Aktivista organizacije TALAS TIRV Aleksa Milanović navodi da postoji nepravda, mizoginija i seksizam u medijskim i javnim sferama kada je u pitanju veličanje sportista, dok se o sportiskinjama govori kao o "damama“ i pretpostavlja se da su slabiji pol. Sa druge strane, isticanje da su trans žene problem u sportu je problem sam po sebi, jer se ne postavlja pitanje, navodi Milanović, šta su one prošle – od autovanja, pa do medicinske tranzicije. “Stalno se ističu te neke fizičke predispozicije i prednosti koje trans žene imaju, dok se potpuno zanemaruju prepreke sa kojima su se te trans žene susretale celoga života i sa kojima se i danas susreću svakodnevno”, objašnjava Milanović. Profesor etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu Jovan Babić smatra da sport nije vitalna ljudska potreba, već da spada više ili u razonodu ili u domen ispitivanja granica ljudskih mogućnosti. To se naročito jasno vidi u pitanju da li je važnije pobediti (što ne mogu "svi“) ili učestvovati (što svi mogu, ako hoće). “Tako da ta funkcija kriterijuma pravičnosti nije sasvim jasna i lako ustanovljiva, i još teže je primenjiva. Na primer, moglo bi se postaviti pitanje zašto se uopšte razdvajaju grupe takmičara, na primer žene i muškarci – zašto se ne takmiče zajedno?”, zaključuje Babić, dodajući da ostaje pitanje da li transrodne osobe treba da se takmiče izdvojeno. “Ono što ostaje kao neki zaključak jeste da je svaka diskriminacija moralno neopravdana, ali da privilegije, kao i pokušaj da se one dobiju bez adekvatnog pokrića, takođe mogu biti neopravdane”, naveo je profesor Babić za Reaguj! Na podkastu rade: Iva Gajić, Nemanja Stevanović, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević. U 61. epizodi podkasta Reaguj! korišćen je zvuk sa sajta freesound.org, kao i drugi efekat, sa istog sajta.

Za regulisanje prava na službenu upotrebu manjinskih jezika i pisma ključna su dva zakona: Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama i Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina. U 60. epizodi podkasta “Reaguj!” pokušavamo da saznamo koliko se ovi zakoni poštuju u praksi. Ukoliko pripadnika nacionalne manjine u ukupnom broju stanovnikau opštini dostiže 15% prema rezultatima poslednjeg popisa stanovništva, nacionalna manjina ima prava na službenu upotrebu jezika. To u prevodu znači vođenje upravnog postupka i sudskog postupka na jeziku nacionalne manjine; upotrebu jezika nacionalne manjine u komunikaciji organa sa javnim ovlašćenjima sa građanima; izdavanje javnih isprava i vođenje službenih evidencija i zbirki ličnih podataka na jezicima nacionalnih manjina i prihvatanje tih isprava na tim jezicima kao punovažnih; upotrebu jezika nacionalnih manjina na glasačkim listićima i biračkom materijalu; kao i upotrebu jezika nacionalnih manjina u radu predstavničkih tela. U tom slučaju se nazivi opština, naseljenih mesta, trgova i ulica i drugi toponimi ispisuju i na jeziku dotične nacionalne manjine, prema njenoj tradiciji i pravopisu. Kada je reč o pripadnicima nacionalnih manjina čiji broj u ukupnom stanovništvu Republike Srbije dostiže najmanje 2% prema poslednjem popisu stanovništva mogu se obratiti republičkim, pokrajinskim i lokalnim organima na svom jeziku i imaju pravo da dobiju odgovor na tom jeziku. Predsednica odbora za službenu upotrebu jezika i pisma u Nacionalnom savetu Rusina Olena Papuga za podkast Reaguj objašnjava da je pre godinu dana sa svojim kolegama obišla opštine u kojima je rusinski u službenoj upotrebi. Kako kaže, stanje nije bilo na zavidnom nivou. “Videli smo da lokalne vlasti, ljudi koji su zaposleni u lokalnim samoupravama, ne samo da ne znaju ništa o službenoj upotrebi jezika i pisma, čak neki predsednici opština, načelnici opštinskih uprava, čak ni ne znaju koji su jezici na njihovim teritorijama u službenoj upotrebi”, ističe Papuga i naglašava da zakoni postoje, ali se najčešće ne primenjuju. “Mogu vam reći da ni u jedinoj lokalnoj samoupravi nema preveden sajt, nijedna lokalna samouprava nema zaposlenog prevodioca na određeni službeni jezik - to smo uočili u svakoj lokalnoj samoupravi, da lokalne samouprave ako im treba nešto da se prevede na jezik koji je u njihovoj službenoj upotrebi, oni angažuju neki prevodilačke službe ili nekoga nađu ko nije stručan da bi nešto preveo. Zato se i dešava to da su na primer pogrešno ispisane table na školama, na domovima zdravlja, na opštinama... Znači gde bi stvarno trebalo da bude tačno ispisan naziv određene institucije, tu ima jako, jako puno grešaka. Puno grešaka ima i na tablama na ulasku u mesta, naseljena mesta, a takođe i na tablama na ulicama, na nazivima ulica”, objašnjava Papuga. S druge strane, Bunjevački nacionalni savet nastao je još 2003. godine, ali je njihov jezik zvanično postao službeni u Subotici tek ove godine. Predsednica tog nacionalnog saveta, Suzana Kujundžić Ostojić, za “Reaguj!” kaže da su samo na standardizaciji bunjevačkog jezika radili oko 15 godina, a da je sama procedura za donošenje odluke da je to službeni jezik trajala negde oko pola godine. Kujundžić Ostojić ističe da je jezik univerzalno pravo za sve nacionalne manjine i naglašava da samim tim što su nacionalna manjina, njihovo očuvanje kulturnog identiteta je već ugroženo. “Mislim da je to univerzalno pravo za sve nacionalne manjine - da imaju pravo da čuvaju svoj maternji jezik, koji već samim tim što su nacionalna manjina, pripadaju određenoj vrsti ugrožene kategorije, u smislu očuvanja jezika i kulturnog identiteta i svega što ide sa tim”, kaže Kujundžić Ostojić. Na podkastu rade: Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković, Nemanja Stevanović i Sanja Đorđević. Ovaj podkast je pripremljen uz finansijsku podršku Evropske unije i Saveta Evrope, u okviru projekta „Promocija različitosti i ravnopravnosti u Srbiji“. Stavovi izraženi u njemu ni na koji način ne odražavaju zvanično mišljenje bilo koje strane.

Nakon pauze od godinu dana uzrokovane pandemijom korona virusa, ljubitelji muzike ponovo se okupljaju u velikom broju na dobro poznatim mestima. Kapije nekih festivala spremno su dočekale posetioce, ali po posebnim uslovima. U 59. epizodi podkasta “Reaguj!” govorimo upravo o tome - o novoj festivalskoj realnosti. Pandemija koronavirusa uticala je 2020. godine i na ekonomske aspekte i održivost festivala u Srbiji i regionu. Iako je stav Svetske zdravstvene organizacije prvo bio da se otkažu svi festivali, oni su taj stav promenili kada je situacija sa virusom korona počela da se smiruje. Kako su izjavili – festivali su važni za mentalno zdravlje ljudi. Međutim, tokom juna je došlo do pogoršanja epidemiološke situacije i održavanje festivala bilo je pod znakom pitanja. Mnogi muzički festivali u Srbiji su otkazani i suočili su se sa velikim problemom. Neki od njih, poput Nišvil džez festivala ipak su se odlučili da održe festival, ali u onlajn formatu. Krajem 2020. godine i nabavkom vakcina, u Srbiji su organizatori festivala osetili olakšanje. Aprila su u okviru Ujedinjenih festivala Srbije i inicijative Spasimo muziku, vodeći festivali pozvali Vladu Srbije i Krizni štab na pregovore kako bi se ove godine ove manifestacije održale. Nakon pregovora Ujedinjeni festivali Srbije, koje predvode EXIT, Beerfest, Lovefest, Arsenal fest i Nišville, pokrenuli su nacionalnu kampanju za vakcinaciju, čiji su fokus mladi, deo populacije koji su i u najvećem broju posetioci festivala. Sredinom juna, Ujedinjeni festivali Srbije saopštili su da je Krizni štab dao zeleno svetlo za održavanje festivala tokom leta u Srbiji. Međutim, određeni su uslovi pod kojima je moguće ući na festivale. Ulazak u festivalski prostor ograničen je na one koji su vakcinisani, imaju antitela nakon preležanog virusa Kovid-19, ili su negativni na PCR ili brzom antigenskom testu. Prvi festival koji je održan pod ovakvim pravilima bio je Arsenal fest u Kragujevcu od 24. do 26. juna. Članica organizacionog tima Maja Cvetković objašnjava da su se Ujedninjeni festivali Srbije zajedničkim snagama izborili za održavanje ovogodišnjih festivala, sa fokusom na bezbednost posetilaca, i dodaje da se nakon održanog Arsenal festa nisu osetile nikakave posledice. Ipak, kako je odluka o održavanju festivala doneta prilično kasno, sve je moralo biti organizovano mnogo brže nego inače. Cvetković kaže da je jedna od težih stvari bilo to što je moralo da se uči u hodu o neophodnim procedurama za održavanje festivala. Ipak, naglašava da je sve pokretala ogromna želja za ponovnim održavanjem ovih manifestacija, koje su svima nedostajale. Na Arsenal festu je procedura ulaska bila zasnovana na dokazu o vakcinaciji, antitelima ili negativnom testu koji je bio besplatan za posetioce festivala. Iako strah od koronavirusa nije nestao, Maja Cvetković ipak naglašava da je uz pridržavanje mera moguće održati ovakvu manifestaciju. Koliko je festivalski život nedostajao svima, pokazuju i brojke posećenosti Arsenal festa. Kako ističe Cvetković, ova manifestacija održala se u punom kapacitetu. Bend Gazorpazorp je relativno mlad bend, iz Beograda. Nastup na Arsenal festu u Kragujevcu bio je jedan od njihovih prvih većih događaja. Bubnjar ovog benda Nikola Bajčetić kaže da ovo nije njihov prvi nastup nakon dve godine, i da su pre toga svirali ilegalno u Mađarskoj. Međutim, za njega je sjajan osećaj da napokon svira pred velikom publikom. A uzbuđen je bio i gitarista benda Centurion Đorđe Luković pre svog nastupa na Egzitu, jer nisu imali prilike da nastupaju na manjim koncertima, koji su bili zabranjeni. Nakon Arsenal festa održan je i Exit na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu od 8. do 11. jula. Portparolka Exita Milica Dragomirović za “Reaguj!” kaže da je oko 84 posto posetilaca imalo zeleni sertifikat pri ulazu na festival. Od oko 14000 ljudi koji su testirani na Sajmu za pet dana, svega njih šestoro je bilo pozitivno na kovid. Milica kaže da je savet za posetioce Exit festivala uvek bio - vakcinišite se. Ove godine, na ulasku na Exit festival gde su zaposleni proveravali da li posetioci unose nešto šta je zabranjeno, poput hrane ili pića, ipak, najviše su se oduzimala dezinfekciona sredstva, pa čak i parfemi. Dragomirović kaže da je to takođe bio deo epidemilološki bezbednog protokola. Međutim, kako se bliži održavanje drugih festivala, tako se i epidemiološka situacija komplikuje zbog novog delta soja korona virusa. Velikogradištanska gitarijada, treba da se održi po peti put od 19. do 21. avgusta. Sa organizatorima smo razgovarali i prošle godine, u našoj osamnaestoj epizodi o muzičkim festivalima. Ipak, planovi za ovu godinu su mnogo veći, jer sa većom sigurnošću može da se planira. Pripeme ostalih festivala koji će se ovog leta održati privode se kraju. Očekuje nas Love fest u Vrnjačkoj Banji, Guča u Dragačevu i Nišville džez festival u Nišu, kao i Festival uličnih svirača u Novom Sadu. Saradnici emisije: Nemanja Stevanović, Sanja Kosović, Sanja Đorđević, Irena Čučković i Iva Gajić